Slavko Bogdanovic, konceptualni umetnik

U studentskoj stampi sezdesetih godina, kad je delovala konceptualisticka grupa KOD, vladala je atmosfera u kojoj je cvetao zarazni duh intelektualnih sloboda. Raspravljalo se o svim mogucim tabuima, iako se "meki staljinizam" nije libio ni krivicnih progona ni osuda ljudi

Dubravka Djuric

Posle tridesetogodisnjeg umetnickog delovanja, pre svega u okviru novosadske konceptualisticke grupe KOD, Slavko Bogdanovic (1948) - pesnik, performer, land artist, esejist, prozni pisac - objavio je svoju prvu knjigu "Politika tela", u izdanju "Prometeja" iz Novog Sada. U njoj se, pored Bogdanovicevih radova nastalih u periodu od tri decenije, nalazi i osam eseja njegovog kolege iz konceptualistickog perioda, Miska Suvakovica.

"Ova knjiga je nastala iz osecanja potrebe da se iz sadasnje perspektive sagleda ono sto je ostalo kao rezultat razlicitih kreativnih procesa i tokova i da se svemu tome daju nove, moguce interpretacije", kaze Slavko Bogdanovic u razgovoru za NNB.

Vas rad je nastao u duhu novog senzibiliteta kasnih 60-ih. Kakva je u to vreme bila atmosfera u grupi KOD? Vase delovanje nije se zavrsavalo samo unutar grupe, vec ste bili aktivni i van nje.

- Moj rad s kraja 60-ih i ranih 70-ih ne moze se sagledati ni objasniti izvan duhovne atmosfere nastale posle 1968, i prirodne reakcije na tadasnje dogadjaje citave intelektualne generacije kojoj smo pripadali, ni clanovi grupe KOD i ja, kao i mnogi pojedinci i grupe u Novom Sadu, Subotici, Zrenjaninu, Ljubljani, Zagrebu, Beogradu. To je bila atmosfera u kojoj je cvetao zarazni duh intelektualne slobode.

- Pateticno zvuci, ali neka ostane tako. - Narocito u studentskoj stampi. Mlade generacije se ne secaju beogradskog "Studenta" iz tih vremena, novosadskog "Indexa" ili "Uj sdzmposiona", ljubljanske "Tribine", zagrebackog "Studentskog lista". Bilo nam je normalno da se raspravlja o svim tabuima, da se postavljaju sva moguca pitanja i da se na njih traze odgovori. Bez ikakvih kalkulacija. Polje (umetnicke) slobode u realsocijalistickom okruzenju se bezgranicno sirilo, bez ikakvih ogranicenja ili osecanja potrebe za autocenzurom. U zamahu je bio inteligentni kosmpolitski duh koji je zeleo da shvati svet u kome zivi, da istrazi drustvene, ljudske i sopstvene mogucnosti, nezavisno od bilo kakvih granica - drzavnih, ideoloskih, politickih, religioznih, da uzme ucesca u tokovima i oblikovanju svetske umetnicke scene. Bio je to, rekao bih, kreativni, demokratski duh Zapada, koji smo odmah prepoznali kao prirodni ambijent za svoje delovanje, za angazman bez zelje da se zadobije drustvena moc i politicki uticaj. Odsustvo namere da se zavlada odredjenim drustvenim sferama (kulturom, umetnoscu) je, za generaciju umetnika i intelektualaca o kojoj pricamo, cini mi se karakteristika koju je vreme potvrdilo.

U ranim 70-im, Vas rad je bio izrazito politicki. Kakva su bila Vasa politicka usmerenja i kako se taj, vanumetnicki, angazman ogleda u vasem delu?

- Poznato je kakva je bila reakcija, manje-vise u svim sredinama ondasnje Jugoslavije, na ovakvu vrstu izazova - nerazumevanje, javne osude, zabrane listova i casopisa, partijska kaznjavanja itd. "Meki" staljinizam u Vojvodini i Beogradu nije se libio ni krivicnih progona i osuda ljudi. Normalno je onda bilo da se zapitate sta sve to znaci i zasto se dogadja. U jednom broju tekstova iz tog vremena, koji su i sada objavljeni u "POLITICI TELA" pokusao sam da dam svoje vidjenje. To je to.

Danas Vasa proza ima sve odlike angazovane postmoderne. Usmerena je na dekonstrukciju i decentralizaciju patrijarhalnih vrednosti, falocentrizma, nastupajucih konzervativizama i konzistentne naracije. Objasnite Vase strategije.

- Zanimljive su mi te tako ozbiljno i opasno delujuce reci, kojima se sve objasnjava i stavlja na svoje mesto. Ja nisam teoreticar, pa se ovde ne bih usudio da nesto objasnjavam takvom terminologijom. Lakse mi je da se posluzim slikama. Jer u ovom vremenu sveprisutnih katodnih cevi u koje zurimo dozvoljavajuci da nam se odande direktno u podsvest ulivaju slike (nista ne razumevajuci, a cesto se i ne trudeci narocito da razumemo sta nam se dogadja), cini mi se da se slikama moze vise reci.

Recimo, dakle, ovako: Junak naseg doba (postoji li takav ili je To sto se cini da je On zapravo shizoidni amalgam neuskladjenih, suprotstavljenih, proizvoljnih, anarhicnih procesa?) zivi na rusevinama omatorele patrijarhalne civilizacije. Slike za koje mu je oduvek govoreno da cine sve(t) - u porodici, u skoli, u crkvi, u Savezu pionira i ostalim savezima bez kojih nije mogao da zivi, u novinama, na TV, u neizbeznim sabranim delima konkurenata za prestizno mesto oca nacije - raspadaju se pred njegovim ocima, pred nasim ocima. Tu, na rusevinama, na djubristu, suocen sa pretnjama hard-patriotskih poruka sa svih strana, on ceprka trazeci trunje smisla na putevima Globalnog sela.