Sve predizborne poruke Srpske pravoslavne crkve

Da li SPC sme da se mesa u politiku i da li je duzna da se narodu obrati predizbornom porukom nije novo pitanje, a nije novo ni to da su sve dosadasnje predizborne poruke Crkve, koliko prorocke toliko i nemocne, cini se, isto kao i sama Crkva

Jasminka Kocijan

Profesor beogradskog Bogoslovskog fakulteta Radovan Bigovic na naslovnoj strani lista Srpske pravoslavne crkve (SPC) "Pravoslavlje" u tekstu pod naslovom "Srbija pred izbore" upitao je: "Da li ce ucestvovati u tragikomicnim izborima vec izabranih? Da li pristati na samoponizenje i birati one koji nam za svetlu buducnost nude jednu mrtvu ideju... na ta pitanja mora svako sam da odgovori jer je (ne)glasanje licno pravo svakog pojedinca i stvar njegove zrelosti i savesti".

Taj tekst Bigovic je napisao jos 1990. godine, uoci prvih visestranackih izbora. Od tada do danas SPC se zvanicno oglasavala porukom srpskom narodu uoci svih izbora i to nedvosmisleno protiv rezima. Pa ipak u javnosti vlada uverenje da je Crkva cutala kada je trebalo govoriti, nemo bila prorezimski orijentisana, a govorila neumereno kada je trebalo cutati.

"Da nesrecnom Srbijom ne bi ponovo potekli potoci nevine krvi, hriscani su duzni da u ovome vremenu uzavrelih strasti ucine sve da ne daju povoda za teror drzave nad svojim gradjanima i da ne ucestvuju u obracunima s licnostima, svejedno ko one bile. No isto tako su duzni, radi savesti i istorije, da ucine sve da se Srbija oslobodi rezima koji je samo zlo proizvodio", pisalo je "Pravoslavlje" jos 1990. Pre no sto su potekli prvi potoci krvi.

Pre toga, dakle, 1990. godine SPC se jasno oglasila uoci izbora. Ucinila je to i 1991. godine, a 1992. godine, najzesce i najjasnije do sada, objavivsi Memorandum Svetog arhijerejskog sabora.

U Memorandumu, izmedju ostalog, pise da se: "Srpska crkva otvoreno ogradjuje i distancira od ove i ovakve vlasti i njenih nosilaca, kao i od njihovog, bez naroda donetog, Ustava i od pripremanih izbora... Podsecamo sve na vlasti, posebno u Srbij, da nicija stolica nije vaznija od sudbine i slobode celog naroda i da niko nema monopol nad narodom i buducnoscu nase dece".

I 1993. godine, Sabor SPC pozivao je na obrazovanje vlade narodne sloge i preporucio narodu da na izborima ne glasa za one stranke koje zagovaraju bezboznistvo.

Poslednji put se SPC zvanicno povodom izbora oglasila nakon proslogodisnje kradje na lokalnim izborima u Srbiji. Crkva je kradju osudila, a studentske demonstracije podrzala.

Uocljivo je, medjutim, da je zvanicni glas SPC povodom politickih zbivanja tokom godina slabio, a da su se sve vise culi pojedinacni stavovi vladika. Najnovija predizborna poruka 220 svestenika Eparhije sabacko-valjevske kojom se narod poziva da izadje na izbore i podrzi "ljude i pokrete, koji se bore za obnovljenu Srbiju sa Kraljem domacinom na celu", pokrenula je pitanje da li je poziv na izbore zvanicni stav SPC i imaju li svestenici prava da se bave politikom?

Na to pitanje i u samoj Patrijarsiji ima razlicitih odgovora. Od tvrdnji da je jos pre nekoliko godina Sveti sinod zabranio svestenicima da budu clanovi stranaka, do stavova da je bavljenje politikom prirodno i za svestenstvo.

Praksa pokazuje da se postuju obe krajnosti. Pomenuta zabrana Sinoda usledila je povodom izbora jednog svestenika iz Nisa za poslanika u Skupstini Srbije. Nakon odluke Sinoda niska eparhija je povukla ovog svestenika iz poslanickih klupa.

Na drugoj strani je primer protodjakona Ljubomira Rankovica, jednog od potpisnika predizborne poruke Eparhije sabacko-valjevske, koji je vec godinama clan Glavnog odbora Srpskog pokreta obnove.

Poznat je, takodje, primer oca Zarka Gavrilovica - osnivaca Svetosavske stranke. Njega se Crkva zbog politickog angazovanja, navodno, odrekla ali se on cesto pojavljuje u svestenickoj odori na javnim manifestacijama. Poslednja takva bila je litija koju je SPC zimus organizovala u znak podrske studentskim demonstracijama u Beogradu.

Patrijarh Pavle nikada nije izlazio na izbore i to ne samo od kada je na celu SPC nego ni ranije, jer smatra da Crkva treba da bude za sav narod, a ne za jedan njen deo.

Takvo misljenje, izgleda, ne dele bas sve vladike SPC. Kod nekih od njih manje ili vise otvoreno dolaze do izrazaja licne sklonosti prema odredjenim politickim strankama. Nije tajna da i vladike imaju svoje "omiljene" politicare. Primera radi - mitropolit zagrebacko-ljubljanski i italijanski Jovan nekada je izrazavao sklonost prema politici Slobodana Milosevica, dok je poslednjih godina, razocaran ucincima te politike, znatno korigovao svoj raniji stav.

Od vladika koji imaju posebno "razumevanje" za licnost Slobodana Milosevica i njegovu suprugu najvise se istice episkop backi Irinej. Vladika rasko-prizrenski Artemije izrazava sklonost prema Vuku Draskovicu, o cemu svedoce njegove brojne poruke i pisma podrske lideru SPO, demonstracija na kojima je ova stranka ucestvovala.

Sklonost pojedinih episkopa prema razlicitim politickim liderima je, naravno, prirodna i sama po sebi nije negativna ukoliko se ne namece kao zvanicni stav Crkve i time zloupotrebljavaju Crkva i vernici.

Da li je takvih zloupotreba bilo - pitanje je koje bi trebalo da bude postavljeno prvo u Patrijarsiji, zbog uverenja dobrog dela javnosti da je SPC cutala kada je trebalo govoriti, a bila neumerena kada je trebalo umiriti.

Odgovor na pitanje zasto vlada takvo uverenje ne krije se samo u selektivnom pamcenju ili losoj nameri onih koji o Crkvi "sude" vec dobrim delom i u istupima (narocito povodom rata) nekih srpskih vladika koji nisu odrazavali stav vrha Crkve, a nikada nisu bili demantovani.

Utisku da u teskim vremenima Crkva nije bila na visini svog zadatka doprineli su i oni njeni predstavnici koji su govorili jedno, a radili drugo, kao na primer episkopi koji su ohrabrivali borbu srpskog naroda po "svim srpskim zemljama", a medju prvima iz tih srpskih zemalja otisli.

Nije zanemarljivo ni to sto, za razliku od drugih crkava, SPC pokazuje ne samo neaktivnost kada je u pitanju informisanje javnosti o svom radu vec cak i izraziti otpor prema tome. Zato se neretko i desava da se pamti ono sto nije bio zvanicni stav Crkve, a zaboravlja skoro sve na sta je Crkva medju prvima upozoravala.