Politicke z(m)urke

Ko god je video i cuo Slobine jurisnike na Osmoj sednici, mogao je znati sta se Srbiji sprema. Prorocanski dar je bio suvisan, cak ni upucenost u politiku nije bila nuzna: oprane oci i usi i neopran mozak bili su dovoljni

Teofil Pancic

Iako je Institut drustvenih nauka ozbiljna svetovna institucija, ove nedelje je u prostorijama IDN odrzano - opelo. Tacnije, bio je to desetogodisnji pomen predmilosevicevskoj Srbiji, onoj koja je preminula u Gospodu (sumnja se na ubistvo na podmukao nacin i iz niskih pobuda, ali lokalne vlasti ne priznaju jurisdikciju Suda Istorije) septembra 1987, na famoznoj Osmoj sednici CK SKS. Oni koji se zrtve jos uvek secaju, kazu da je to bila mala, ali pristojna zemlja u kojoj se normalno zivelo: postojao je komunisticki jednopartijski rezim, ali je jaka i utemeljena bila i nada da ce Srbija iz njega izaci i ranije i kvalitetnije od mnogih drugih. Beograd je bio vazan intelektualni centar istocne Evrope, najliberalnija sredina u celom svetu iza gvozdene zavese. Sta se zatim desilo - zna se: istraumirani kosovskim problemom, a nevoljni da slusaju retke racionalne predloge, Srbi su izvikali Gazdu, koji je odmah prionuo da im (nam) vraca dostojanstvo, i od tada nikako da prestane, jadna li nam majka!

O tom komunistickom "domjenku" u miholjsko leto te vec prilicno davne godine, receno je i napisano mnogo, sto od njegovih aktera - narocito iz redova "porazenih snaga" - sto od onih koji su i tada bili aktivni u politici, drustvenoj nauci ili novinarstvu. Sta je, medjutim, s obicnim smrtnicima, autsajderima koji tih dana nisu ni mogli ni morali da znaju sta im se sprema? Veliki srpski i svetski dramski pisac Dusan Kovacevic pre nekoliko godina je, u intervjuu "Srpskoj reci", rekao da se srpski intelektualci ne mogu okriviti za ustolicenje Slobodana Milosevica: jeste da su ga i oni zdusno podrzavali krajem osamdesetih, dok je bahato vitlao bicem nad celom Es Ef Er Jot, i vodio idiotske kampanje protiv slovenackih supa iz kesice i curecih prsa made in Ptuj, ali, Boze moj, "svi su ga tada podrzavali, osim samih gubitnika Osme sednice". Niko, kanda, nije mogao videti kuda ce nas cela stvar odvesti, a onima koji su upozoravali nije se verovalo jer ih je Milosevic posmenjivao. Kovaceviceve reci ovde su uzete kao paradigma tadasnjeg stanja duha, slucajni opis smrti svesti svega pametnog u ondasnjoj Srbiji: ako su veliki intelektualci, obuzeti patriotskom bolescu, nepodnosljivo lako nasedali bedi duha i nistavilu koje su emitovali momci ciji kapiten je bio S. M., sta se onda moglo ocekivati od mediokritetske mase?! Nista, osim onoga sto smo i dobili: masovka sa pevanjem i pucanjem, tim redom. Sada je na redu lelekanje.

Mozda, ipak, svako treba da izvrsi malu licnu inventuru, da proveri gde je bio kad je grmelo. Neznatni potpisnik ovog teksta te jeseni je napunio 22 godine, i bio je anonimni nezaposleni klipeta, poluartikulisani antikomunista opsteg smera. Posecivao sam disidentske tribine u UKS i drugde, citao Kunderu, Kolakowskog & co, nosio bedz protiv clana 133. KZ ("verbalni delikt") i cekao da se nesto dogodi. Razume se, nisam bio clan SKJ ni bilo cega drugog osim lokalne biblioteke, niti sam poznavao bilo koga ko je makar posredno bio upetljan u aktuelni politicki obracun. Reklo bi se, valjda, da ne odgovaram opisu "gubitnika Osme sednice", posto na njoj nisam mogao nista da izgubim, jer ni do nje nista nisam imao. Osim domovine, mira, stana, dragih ljudi i jos par sitnica, ali to je doslo na red nesto kasnije. Ipak, skromno priznajem da sam zivo pratio tu ujdurmu i da sam intenzivno navijao za onog tipa u trenerci, Stambolica. Zasto? Pa, njegovi momci su bili ukusnije odeveni, nisu se mucili da procitaju svoje referate - za razliku od njihovih protivnika kojima je i srpski bio strani jezik - izbegavali su proklete narodne poslovice ("na ljutu ranu ljuta trava" i slicno), nisu delovali ni jurodivo ni urokljivo (samo malo bezlicno), i doimali su se kao ljudi koji razlikuju "Rat i mir" od "Gospodje Bovari" i ne skupljaju video-kasete "Zikina dinastija". Ne znam zasto, cinilo se da, kada se napiju, ti ljudi vise vole da sline uz Dilana ili Koena, ili bar Zvonka Bogdana, nego da pijano balave uzduz i popreko Mice Trofrtaljke ili Rade Cokolade. Mozda zapravo i nisu bili takvi, ali sama potreba da tako izgledaju odavala je izvesnu meru prilagodjenosti kraju XX veka. Ako mene pitate - sasvim dovoljno. Ko god je video i cuo Slobine jurisnike na Osmoj sednici, mogao je znati sta se Srbiji sprema. Prorocanski dar je bio suvisan, cak ni upucenost u politiku nije bila nuzna: oprane oci i usi i neopran mozak bili su dovoljni.

Slucajno ili ne, Osma sednica se vremenski uzlebila u stanje narocito povisene nacionalne temperature, neposredno nakon sto je onaj albanski klinac, Ramiz Keljmendi, pobio gomilu svojih drugova u kasarni u Paracinu. Za Srbiju, koja je jos od 1981. javno zivela s kosovskim problemom nemajuci ni jednu pametnu ideju sta s njim da radi, to je bilo preko jego: jednog septembarskog dana, fudbalski navijaci su poharali Beogradom, demoliravsi sve na sta su naisli usput, a sto je licilo na "siptarske radnje" i drugu imovinu. Onda su se neki u "Cekaju" dodatno unervozili, pa je Buca Pavlovic izrekao onu cuvenu o "olako obecanoj brzini", pa ga je smenilo, itd. The rest is histordz. Konacni rezultat cele price dobro je poznat - u njegovim razvalinama jos uvek trosimo svoje postapokalipticne egzistencije - ali svi su danas skloni da zaborave kako je sve pocelo, i kako su dali neki svoj mikro-doprinos toj nelepoj stvari, makar pazarenjem monstruoznog plakata "Smrt fasizmu-SlobodaN narodu", te ponosne papirnate samolegitimacije jednog histericnog drustva koje se spremalo da izvrsi ritualno samoubistvo prethodno zaredjavsi po komsiluku, te ikone srecnog prostakluka i radosti da se smrdi, tog vizuelnog otelotvorenja trijumfa niskosti iz duhovno najbednijih dana u istoriji Srbije. Materijalno najbedniji dani doci ce nesto kasnije, potvrdivsi prednost i premoc duha nad materijom...

Pepeo istorije prekrice, svojom cuvenom neljudskom ravnodusnoscu, i mnogo vece dogadjaje od sastanka suprotstavljenih komunistickih frakcija u prestonici jedne male zemlje na brdovitom Balkanu; u pravu su, naravno, oni koji kazu da Osma sednica, "kao takva", nije izumela ni nacionalizam, ni rat i ostale posasti koje su nas snasle. Sve se to u onoj zemlji uzgajalo i tovilo godinama, na razne nacine i pod najmastovitijim opravdanjima, sva nakupljena kloaka je samo cekala pogodnu priliku da pokulja iz podzemlja i da svojim smradom zagadi i obesmisli ljudski zivot stotinama kilometara unaokolo. Osma sednica je vazna samo kao ritual legitimizacije niskog: od tog datuma, u Srbiji definitivno i neopozivo nije sramota biti Niko, a zeleti sve, biti Nista, a vladati svima. Od tada, dozvoljeno je ne znati, ne moci, ne umeti, a imati i smeti. Ziveci u (sve slabijem) komunistickom totalitarizmu, kretali smo se unutar jedne drustvene forme, svakodnevno je nagrizajuci; onda su, paradoksalno, dosli najtvrdokorniji komunisti i, na uzas retkih koji su prepoznali stvar, sami, satanski dovitljivo, spalili formu, ne bi li mogli bericetno da komanduju (to nije cak ni vladanje!) u bezdanom haosu jednog ne-drustva kojem se ne moze ni dati ni odrediti bilo kakav prepoznatljiv oblik i upotrebljiva definicija. To je, zapravo, bilo dejstvo duha Osme sednice: unistenje forme, okvira, rezona. "Nadiruci prostak" (Mereskovski) proslavio je trijumf svog prostackog nihilizma. Zato sada zivimo u limbu, u Zemlji Nista, u Drustvu Nista, predvodjeni Ljudima Nista, slaveci Nista, ili, Oh Boze, boreci se protiv Nicega. Zato nam svi pokusaji povratka u svet zivih propadaju. Kako pobediti Nista? Do sada je to uspelo samo Bogu, a cak i o tome postoje razlicite verzije.