Iz pticje perspektive

Osnovno je suprotstavljanje srpskom politickom, a ne kulturnom nacionalizmu kao i svim ostalim. Za poslednjih deset godina srpski nacionalizam je desetostruko naplatio tlacenje svih nacionalizama za vreme komunizma

Mihajlo Mihajlov

Sve cesce me pitaju prijatelji iz Beograda - zasto se u poslednje vreme tako retko javljam u jugoslovenskoj stampi. Ja u sali odgovaram, da sam najzad spoznao mudrost drevno-kineskog Daoizma: "Onaj ko zna - ne govori, onaj ko govori - ne zna". I zaista, da covek oseti potrebu da nesto kaze drugome, nije dovoljna cinjenica sto je spoznao ono sto bi drugima trebalo saopstiti. Treba jos biti ubedjen i u to da cin saopstavanja ima nekog smisla. A kako je pisao jedan od najvecih ruskih mislilaca naseg veka Lav Sestov: "Cak i ukoliko bi istina bila ispisana na svakom cosku velikim slovima, moci ce je procitati samo oni kojima je to dano". Ja bih rekao nesto drugacije - istinu spoznaje samo onaj ko zeli da je spozna.

Gledajuci odavde, iz daleka, preko okeana, znaci iz pticje perspektive, svi dogadjaji u poslednjih pola godine na teritoriji bivse, a i sadasnje Jugoslavije izgledaju kao bura u casi vode. I raspad koalicije "Zajedno", i sukob bivsih blizanaca - crnogorskih lidera, i sukob isto takvih bivsih blizanaca u Republici Srpskoj, i izbori u Hrvatskoj, izbor predsednika Jugoslavije, te skorasnji izbori u Srbiji - sve to izgleda od nevelikog znacaja, te i ne izaziva veliku paznju. Naravno, iz jugoslovenske perspektive svima se verovatno cini da se celi svet jedino balkanskom krizom bavi.

Poslednji znacajni dogadjaji vredni paznje bile su zimske demonstracije, taj neverovatni tromesecni autenticni gradjanski revolt protiv lazi i nasilja. Medjutim, takve dogadjaje niko i nikada u istoriji nije uspeo planski da izazove. Raspad opozicione koalicije pokazuje da se cak niko nije nasao ko bi znao iskoristiti mocni talas gradjanske neposlusnosti.

A koren svega je u tome sto ne postoji formulisana ideja oko koje bi se mogla kristalizovati kriticna masa protestanata. Vodece opozicione partije, bilo one koje izlaze na izbore, bilo one koje ih bojkotuju, jos uvek su u biti nacionalisticke, a ne gradjanske, te se uglavnom jedino u nijansama razlikuju od ekstremno nacionalistickih snaga. Sve dok je tako - sadasnji rezim je nepobediv, jer je prvi podigao nacionalisticki barjak. Nije nikakva uteha u tome, sto je i u Hrvatskoj slicna situacija.

Kod posmtraca sa strane, ili iz "pticje perspektive", stampa koja stize iz Jugoslavije izaziva bolno cudjenje i cak zgrazavanje. Sudeci prema toj stampi, bilo rezimskoj, bilo nezavisnoj, kao da nista na svetu ne postoji osim sveobuhvatne politicke, pa cak i lokalne politikantske sfere. Sve se svelo na politicku, pri cemu opsednutost dnevnim politickim dogadjajima podseca na opsednutost fiks-idejom ljudi sa pomracenim duhom.

Na izvestan nacin to je i razumljivo - gde coveka svrbi, tu se i cese. Ono sto zabrinjava cak i nije samo po sebi opsednutost dnevnom politikom, vec potpuno odsustvo pokusaja da se sama sfera dnevne politike problematizuje, da se izadje izvan zacrtanog kruga one povrsne sfere izbora, propagande, medijskog predstavljanja, partijskih koalicija, izbornih procenata, bojkota i tako dalje. Zabrinjava odsustvo napora u potrazi za korenima toga zasto je sfera dnevne politike postala sveobuhvatnom. A upravo tamo, u korenima, u dubini predpoliticke sfere, mogu se naci i odgovori koje nikakvi izbori, ma koliko fer bili, ne mogu dati. Stoga se u dubinama ljudskog duha radjaju ideje oko kojih se kasnije okupljaju ljudi zeljni autenticnih, a ne pseudo promena.

Nikakvih takvih ideja za sada nema. Vodece organizacije opozicije imaju ili arhaicne ideje, ili povrsno pragmaticne u najboljem slucaju, a o skoro svuda prisutnom nacionalizmu i da ne govorimo. A o najvaznijim problemima jugoslovenskog drustva kao sto su: skoro desetogodisnje bujanje srpskog nacionalizma i njene tragicne posledice; problem Kosova; "specijalni odnosi" drzave SRJ u kojoj svaki treci gradjanin pripada nacionalnoj manjini, sa etnicki skoro potpuno "cistom" i, bez svakog preterivanja, nacistickom Republikom Srpskom; problem sudjenja ratnim zlocincima sa osnovnim ciljem da se opere ljaga sa celog srpskog naroda - o svemu tome lideri opozicije nemaju iole zadovoljavajuceg odgovora.

Umesto ozbiljnih polemika, vecina lidera opozicije o tim problemima se bavi povrsnim taktickim manevrima i neprikrivenim politikanstvom, te bi bojkot izbora mogao i da uspe, ali ne zbog poziva na bojkot jednog dela opozicije, vec zbog potpunog gubitka vere ljudi u to da ce bilo kakvi rezultati izbora znaciti neku realnu promenu na bolje. Od takvog uspeha bojkota tesko da bi iko u opoziciji imao koristi, ukljucujuci tu i one koji pozivaju na bojkot.

Tako ce sve i ostati dotle dok se ne pojavi covek dovoljno hrabar i ubedjen u ispravnost svojih stavova, i koji ce ne samo reci "Dosta!", vec i ukazati na pravac koji vodi izlazu iz tunela, ma koliko to sto govori bilo nepopularno. Korisno je setiti se Vinstona Cercila koji je godinama pred pocetak Drugog svetskog rata bio skoro jedini engleski politicar koji je uporno i neuspesno zahtevao da se Britanija suprostavi nemackom nacizmu, ne plaseci se sto je zbog toga neprestano bio u manjini, ismejavan i marginalizovan. Cak optuzivan da je ratni huskac. Kad je uprkos "miroljubivoj" (a u stvari - kapitulantskoj) politici Cemberlena rat ipak zapoceo, upravo je Cercil postao predsednik Vlade.

Gledajuci iz ovdasnje pticje perspektive, osnovne programske smernice za izlazak iz danasnjeg jugoslovenskog mraka, grubo zacrtane, bi nekako ovako izgledale:

Osnova svega je suprotstavljanje srpskom politickom, ne kulturnom, nacionalizmu (kao i svim ostalim, naravno). Za poslednjih deset godina srpski nacionalizam je desetostruko naplatio tlacenje svih nacionalizama za vreme komunizma. U jednoj mnogonacionalnoj zemlji, bilo koji politicki etnicki nacionalizam, a narocito najmnogobrojnije nacije, vodi pravo u krvavi zlocin. Jedina sansa da se izbegne krvoprolice i Kosovo zadrzi u okviru danasnje Jugoslavije je da mu se da "specijalni status, odnosno otvori mogucnost za stvaranje posebne jedinice u okviru Federacije. Brojcano je Albanaca skoro cetiri puta vise nego Crnogoraca, a opasnosti od secesije nema sve dok medjunarodna javnost ne dozvoljava jednostranu izmenu granica. Konacno resenje i kosovskog i svih drugih pitanja na Balkanu nalazi se u ravni sve veceg i sireg udruzivanja naroda, a ne separaciji;

Sve dok se Republika Srpska ne demokratizuje i ne ukljuci u takodje demokratizovanu Bosnu i Hercegovinu, nikakvi "specijalni odnosi" sa SRJ ne mogu realno postojati. Ma koliko to izgledalo u ovom momentu malo verovatno, ali proces koji bi se simbolicno mogao nazvati "putem od Srbinja ka Foci" je vec zapoceo.

I najzad - svi optuzeni za ratne zlocine, kako oni koji se nalaze u SRJ, tako i oni u Republici Srpskoj, moraju da budu izruceni Haskom sudu, upravo sa ciljem da se srpski narod u celini oslobodi kolektivne odgovornosti. To je svakako ljudima psiholoski najteze prihvatiti, ali kako pokazuje primer nemackog nacizma - drugog puta za ociscenje nacije od optuzbe za kolektivni zlocin jednostavno nema;

Razume se, prihvatanje i ostvarenje takvog programa zahtevace i vremena i hrabrosti i velikih napora, i da i ne govorimo da je preduslov svega, ili paralelni razvoj u toku borbe za takav program, stvaranje pravne, i samim tim likvidacija, partijske drzave, te radikalne ekonomske reforme. Sto se pak tice medjunarodne politike, neophodno je uvek prisecati se toga, da je uprkos svim mogucim vidljivim i skrivenim nedostacima i gresima zapadnih saveznika i Atlantske alijanse, u dvadesetom stolecu, protiv te alijanse su vodili borbu na zivot i smrt najveci neprijatelji covecanstva: Hitler, Staljin, Mao, Pol Pot, Sadam i bezbrojni drugi. Moze se slobodno reci da je u nasem stolecu svako antizapadnjastvo, svaki antiamerikanizam u sustini antihumanizam.

Naravno, ko nece da vidi istinu - nece je videti. Upravo pisanje danasnje jugoslovenske stampe je izazvalo moje dugo cutanje. Nisam uveren u to da u ovom trenutku vec postoji mnogo zelje za istinom u zemlji mog rodjenja. Medjutim, uveren sam da ce se u buducnosti pojaviti.