SLOBODAN SNAJDER, DRAMSKI PISAC, NA TRIBINI "SVLACENJE SLOBODE" U PAVILJONU VELJKOVIC

Covek, mimo prilika

Gost Centra za kulturnu dekontaminaciju na tribini "Svlacenje slobode" juce je bio bio Slobodan Snajder, hrvatski i, kako sam kaze, jugoslovenski pisac i kvazi levicar. "Nasa Borba" prenosi deo izlagawa u Paviljonu "Veljkovic"

Gost Centra za kulturnu dekontaminaciju Slobodan Sanjder juce je docekan i na kraju razgovora ispracen aplauzom posetilaca tribine "Svlacenje slobode" na kojoj su tokom zime pored ostalih gostovali Danijel Miteran, Liv Ulman i Djerdj Konrad. U svom obracanju prisutnima, Slobodan Snajder je odmah na pocetku zeleo da "razjasni neke stavri". Prvo, kako je istakao, "ne bih zeleo da govorim o bilo cemu iz perspektive sadasnjih dogadjaja. Zeleo bih da pocnem tamo gde sam stao pre devet godina, dakle o predstavi "Hrvatski faust". To je bila predstava koja je kao umetnicki cin, kao kao politicki i kao ljudski cin apsolutno cista. Nemam ni jedan prigovor. Rado se secam saradnje, jer znam kako smo predstavu potpuno izvana prosto uneli u Jugoslovensko dramsko pozoriste, uprkos mnogim diverzijama.

Predstava je ucinila ono sto predstava moze uciniti i onda je dosla devedeseta godina, kraj avgusta i nevolje koje smo imali u Zagrebu. Mozda se neko od vas seca, ja sam mozda godinu i po dana imao svoju kolumnu u tadasnjoj "Borbi", koja je tada bila nasa ili nekog drugog, ali je bila dobra. Tu sam, priznajem, dosta zestoko optirao za poziciju Ante Markovica. Onda sam, u sklopu te saradnje, objavio jedno pismo koje je bilo ocajnicki pokusaj de se u toj katastrofalnoj situaciji koja je kretala nesto ucini. Pismo je bilo namenjeno glumcima, mojim glumcima, ljudima s kojima sam ziveo, spavao, radio. To pismo koje je izaslo, dok je to bilo moguce, istovremeno u "Borbi" i "Vjesniku" bilo je gotovo sinonim toga vremena. Imate na jednoj strani prognozu onoga sto dolazi, na drugoj kako bi se to mozda dalo izbeci i na trecoj, sta ce biti ako se to desi.

O prijateljima

Pazite, to je bio javni cin. Osvanulo je kad je trebalo delovati i preuzeti odgovornost za svoje reci. Niko od mojih glumaca na moju veliku zalost nije tada nasao za shodno da odgovori coveku koji sa dvoje dece svaki drugi dan bezi u skloniste. Bio sam ocajan. Tada sam na jednom crvenom zidu video, ja mislim istorijski grafit koji glasi "pomozite mi da mrzim Srbe". Nemojte misliti da je to bilo lako. Ja sam pisao i o tome. Bilo kako bilo, cini mi se da su snage koje su tada pobedjivale imale brojcanu prednost na svojoj strani do te mere da ljudi, koji nisu samo glumci koje sam drzao svojim prijateljima, vec i intelektualci, nisu smogli snage da reaguju. Doslo je nekoliko privatnih pisama, poziva, koji su mi bili veoma dragi i mnogo mi znacili i jedno dramaticno pismo od Vesne Pesic, koju nisam poznavao u kome je ona opisivala stanje u Beogradu, borbu protiv rata i nasilja.

Mostovi

Ako sada govorimo o nekim mostovima saradnje, ljudi poput Vesne, Borke, (Pavicevic, prim aut) mogu ih izbrojati na prste jedne ruke, su ostali i zapravo predstavljaju mostove saradnje nasuprot kompaktne vecine koja je i Zagrebu i Beogradu ocutala to sto nije smela ocutati. Uvek je bilo ljudi koji su protiv prilika, mimo prilika, uprkos prilikama odrzavali veze izmedju nasih glavnih centara. Ti su ljudi buduci nosioci saradnje nasih sredina. Nikako Milosevic i Tudjman. U vezi toga vas molim da me saslusate pazljivo.

U gostima kod prijatelja

Mene silno raduje sto sam, nakon gotovo devet godina, ponovo u Beogradu. Silno mi je drago. Osecao sam se tu zaista kao kod kuce. Kazao sam to mnogo puta, i u jeziku, sto je za pisca najbitinije, uvek sam se osecao kao kod kuce. Ali ovaj moj padobranski upad nema onaj smisao koji bi neki hteli. Ja uistinu dolazim u privatnu posetu nekolicini dragih ljudi. Dakle, nista sa sluzbenim instancama, ako hocete i sa sluzbenim licima ni tamo ni ovde. Ja sam uzeo slobodu da kazem "ne", platio sam veliku cenu i jos je placam i bilo bi glupo da je onda ne koristim. Molim vas, ne dolazim kao neki vesnik pomirenja, jer se ja nisam ni svadjao, vec ovde ucestvujem u nekoj vrsti polujavnog zivota, buduci da je ovo mesto, ako sam dobro shvatio, prilicno specificno. To vam hocu reci. Dakle ne kao Peter Handke, koji je ovde banuo iz sveta kao neki politicki turista, koji je izvrstan pisac, koji zna raditi sa jezikom na nacin zbog koga mu zavidim i divim mu se, ali koji je politicki glupan. On nema pojma o tome sta se ovde stvarno dogodilo. Dakle ja nisam dosao u Beograd zbog problema koje imam u Zagrebu, da bi mi onda ovde pomogli. Iste probleme koje imam od rezima u Hrvatskoj imao bih i ovde. To znam.

Z Jovanovic

Plemstvo Marije Stjuart
U Hrvatskoj Snajdera ne igraju ne zbog toga sto sam ja zabranjen, vec zato sto postoji jedna skupina cinovnika koji poput plemstva Marije Stjuart pogadjaju zelje svog vladara. Oni znaju da Tudjman misli: nemojte igrati tog Snajdera, i onda pokusavaju pogoditi njegove zelje i ostvariti ih kako bi se sto dalje uspeli na drustvenoj lestvici.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /