EKSKLUZIVNO: RAZRADJEN PROGRAM RADIKALNIH EKONOMSKIH REFORMI U JUGOSLAVIJI (5)

Odmah po preuzimanju duznosti, nova vlada ce ukinuti sve vrste subvencija neefikasnim preduzecima. Ovo mora biti uradjeno bez ikakvog zaljenja i oklevanja jer ce kasnije to biti tesko ili nemoguce ostvariti, s obzirom da ce se u medjuvremenu oformiti jake lobi grupe koje ce sve uciniti da se takve mere blokiraju

Puna liberalizacija ekonomskog zivota dovešce do oslobadjanja privatne inicijative, razvoja zdrave konkurencije i jednakosti svih subjekata pred zakonom. Cene ce se formirati slobodno, eliminisace se postojeci monopoli, stvorice se uslovi za slobodan ulazak preduzeca u sve grane i podstaci preduzetnicka inicijativa.

Slobodno formiranje cena dovešce do uspostavljanja sistema cena koji izrazava relativnu raspolozivost dobara, usluga, ili proizvodnih faktora. Bice ukinute subvencije najvecem broju grana (osim poljoprivredi), jer ce trzišne cene omoguciti normalno obnavljanje i rast proizvodnje. Ukidanjem subvencija i prestankom nedoglednog saniranja gubitaka javnih preduzeca iz drzavnog budzeta i kreditima iz primarne emisije, smanjice se budzetski i kvazi-fiskalni deficit, što ce uticati na redukovanje inflacije. Naravno, prilikom liberalizacije sistema cena posebno ce biti tretirani objektivni problemi koji ce se javiti u sektoru energetike, komunalija i saobracajnih usluga, cije su cene danas znatno ispod troškova proizvodnje. Medjutim, nagla liberalizacija cena u ovim sektorima dovela bi do znacajnog rasta opšteg nivoa cena, dala dodatni podstrek inflaciji i ugrozila civotni standard stanovništva. Zbog toga bi u strogo ogranicenom prelaznom periodu, dok se preduzeca iz ovih sektora organizaciono i ekonomski ne osposobe za samostalno poslovanje i dok povecanje opšte ekonomske aktivnosti ne ojaca prihode stanovništva, drzava morala da ovim javnim preduzecima pruzi nuznu finansijsku podršku, ali prvenstveno iz prihoda prikupljenih po osnovu prodaje obveznica javnog duga na trzištu kapitala.

Jedan od osnovnih zadataka nove vlade bice borba protiv monopola. Monopoli su štetni u trzišnoj privredi jer smanjuju proizvodnju, dizu cene i ne daju podsticaj za povecanje produktivnosti. U našoj privredi javna (drzavna) preduzeca su sistemski pomešana sa vladom, što za posledicu ima zloupotrebu funkcije uredjivanja javnog interesa. Osim toga, "socijalisticki giganti" koji se nalaze u rezimu javnog ili društvenog vlasništva stvaraju lavovski deo ukupnih gubitaka u privredi. Neki od delova tih preduzeca bi se mogli osamostaliti (recimo, proizvodnja oruzja bi se mogla odvojiti od proizvodnje automobila, poštanske usluge se mogu odvojiti od telefonskog saobracaja). Nakon toga, ta manja preduzeca bi se brzo privatizovala. U isto vreme, treba podsticati pojavljivanje novih proizvodjaca u granama za koje se proceni da su monopolizovane. Ulazak novih preduzeca ce se ohrabriti uklanjanjem birokratskih zackoljica, ukidanjem zakonskih monopola (sada zakon predvidja postojanje monopola u nekim granama) i podsticajnom kreditnom i poreskom politikom (nova preduzeca u sektorima koji su ocenjeni kao monopolisticki imala bi manja poreska opterecenja i povoljnije uslove kreditiranja). U periodu dok trzišna utakmica ne uzme maha, bice potrebna i kontrola stope prinosa ili kontrola stope rasta cena monopolizovanog sektora. Trajno i posebno delotvorno sredstvo borbe protiv monopola bice liberalizacija spoljne trgovine.

Unutrašnja liberalizacija mora biti pracena liberalizacijom ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Ukinuce se svi kontingenti na uvoz i izvoz robe. Nekoliko relativno niskih carinskih stopa (do 30odsto) vazice za svu robu i bice jednake za sve: preduzeca i pojedince, drzavni i privatni sektor. Na veci stepen zaštite moci ce da racuna samo agrarni sektor, ali ne veci od onoga koji je ustaljen u razvijenim zemljama trzišne privrede. Liberalizacija uvoza doprinece jacanju konkurencije i snizavanju cena na domacem trzištu, dok ce liberalizacija izvoza pruziti šansu svima, a ne samo politicki privilegovanim pojedincima, da oprobaju svoju konkurentnu sposobnost na inostranom trzištu. Uporedo sa politikom liberalizacije uvoza, nova vlada ce preduzeti i mere za borbu protiv dampinga i nelojalne inostrane konkurencije, u skladu sa medjunarodnim standardima i iskustvima.

Pri koncipiranju i realizaciji mera spoljnotrgovinske liberalizacije imace se u vidu i pravila Svetske trgovinske organizacije koja nalazu: (1) ukidanje necarinskih instrumenata trgovinskog protekcionizma (kvote, dozvole, saglasnosti i sl.); (2) drasticno smanjenje uvoznih restrikcija pravdanih zaštitom platnog bilansa; (3) zabranu direktnog i ogranicavanje indirektnog subvencionisanja izvoza; (4) harmonizaciju svih nacionalnih propisa o kvalitetu, pakovanju i standardima, kao i niz drugih mera koja u velikoj meri znace koreniti raskorak sa koncepcijom preterane zaštite domace privrede (inward-looking policies) kakva se u osnovi danas vodi u SR Jugoslaviji. Pristupanje SR Jugoslavije Svetskoj trgovinskoj organizaciji takodje ce iziskivati i znacajna prilagodjavanja u postojecem domacem zakonodavstvu. Ulaskom u STO, naša zemlja ce morati da prihvati dve grupe obaveza. U prvoj grupi su one koje se bez ikakvih rezervi moraju sprovesti samim cinom stupanja u clanstvo organizacije, bez mogucnosti pregovaranja: (1) ukidanje vancarinskih oblika zaštite, (2) generalno snizenje nivoa carina, (3) postepeno smanjivanje disperzije carina. U drugoj grupi su obaveze, prvenstveno carinske koncesije i koncesije u oblasti usluga, koje ce biti predmet pregovora prilikom regulisanja našeg clanstva u STO. Da bi uspešno okoncala ove pregovore, nova vlada ce prethodno formulisati svoju strategiju u ovoj oblasti i utvrditi dugorocne ciljeve trgovinske politike, koji ce odraziti naše specificne potrebe (npr. selektivna zaštita poljoprivrednih proizvoda), te shodno tome pripremiti odgovarajucu pregovaracku taktiku.

Nova vlada ce unaprediti uslove za inostrana ulaganja. Kada se izgradi novi trzišni ambijent, vlada više nece morati da donosi posebne mere kojima bi stimulisala strana ulaganja. Strani investitori ce uzivati potpuno iste pogodnosti i tretman kao i domaci investitori. Ako je ekonomska politika dobra, nema razloga davati specijalne povlastice strancima. Samo drzave ciji je cilj da "globe" sopstveno stanovništvo i koje sprovode lošu ekonomsku politiku, moraju da daju specijalne privilegije strancima, kako bi privukle njihov kapital. Ekonomska i pravna regulativa mora biti jednostavna, dobra, stabilna i jednaka za sve - domace i strane investitore.

Da bi stvorila uslove za opštu revitalizaciju i modernizaciju privrede, nova vlada ce ponuditi odgovarajuce koncesije investitorima koji su zainteresovani za finansiranje krupnih infrastrukturnih projekata (puteva, zeleznice, komunalnih sistema i sl.). Konkurs bi bio ravnopravno otvoren za domace i strane kompanije, ali je realno ocekivati da bi ovakvi projekti u pocetku bili finansirani uz preovladjujuce ucešce inostranog kapitala. Nezavisno od saveznih i republickih vlasti, i pojedine opštine bi dobile mogucnost da relativno brzo reše probleme finansiranja svojih lokalnih komunalnih sistema. One bi se pojavile sa emisijom posebnih opštinskih (municipalnih) obveznica na medjunarodnom trzištu kapitala i uz pomoc zainteresovanih specijalizovanih finansijskih kuca iz inostranstva obezbedile potrebna investiciona sredstva.

Sekvencioniranje fiskalne, monetarne i spoljnotrgovinske politike bice od kriticne vaznosti za uspeh reforme. Sve mere ekonomske liberalizacije nece biti preduzete simultano. Naprotiv, postoji optimalan redosled ekonomske liberalizacije, koji se mora poštovati da bi reforma u potpunosti uspela.

U prvoj godini reforme, pre nego što se u potpunosti eliminiše inflacija i liberalizuje trzište kapitala, pristupice se uravnotezavanju bilansa javnih finansija. Fiskalna kontrola mora prethoditi finansijskoj liberalizaciji. Drzavni budzet mora biti uravnotezen. Da bi se ovo ostvarilo, javni rashodi ce biti limitirani na njihovo odgovarajuce nisko ucešce u društvenom proizvodu (okvirno 40 odsto).

Iskustvo zemalja u tranziciji obilno je potvrdilo da je postizanje i odrzavanje fiskalne ravnoteze i teško i presudno za uspeh programa stabilizacije i ekonomske reforme u celini. To je oblast u kojoj najteze dolazi do promena zbog dva osnovna razloga. Na jednoj strani, brojni tradicionalni korisnici budzetskih sredstava teze da i dalje zadrze stecena prava. Na drugoj strani, nakon znacajnog povecanja domace i spoljne konkurencije, naglo raste broj novih pretendenata na pomoc i podršku iz budzeta. Medjutim, sva iskustva zemalja u razvoju i tranziciji nedvosmisleno pokazuju da u uslovima labave (nedovoljno restriktivne) fiskalne politike, nijedna monetarna politika ne moze da uspe, nezavisno o kakvom tipu stabilizacije se radi.

Odmah po preuzimanju duznosti, nova vlada ce ukinuti sve vrste subvencija neefikasnim preduzecima (zadrzace se samo subvencije poljoprivredi). Ovo mora biti uradjeno bez ikakvog zaljenja i oklevanja, jer ce kasnije to biti teško ili nemoguce ostvariti, s obzirom da ce se u medjuvremenu oformiti jake lobi grupe koje ce sve uciniti da takve mere blokiraju. Vlada po svaku cenu mora odoleti svim pritiscima za preduzimanje "kratkorocnih mera" koje bi pomogle preduzecima koja su zapala u neizlecive teškoce. Ovaj pocetni korak u ekonomskoj liberalizaciji mora biti izveden u maniru "šok terapije", jer njegov radikalan karakter ne ostavlja prostora za bilo kakvu formu graduelizma. Ovako dramaticna promena u vodjenju ekonomske politike naglo ce izmeniti sveukupnu klimu u zemlji i oznaciti pocetak korenite promene starog privrednog sistema. Sve robe, usluge, rad i kapital ubrzo ce dobiti svoju pravu vrednost. Naglo ce biti afirmisan potpuno drugaciji nacin razmišljanja, što ce neizbezno inicirati promenu starih navika i komformistickih obrazaca netrzišnog ponašanja. Ova pozitivna promena ne moze se postici kroz proces dugotrajnog "ucenja u pokušajima i greškama", vec ce se jedino ostvariti kao prirodan rezultat ekonomske prinude u trzišnom ambijentu.

Da bi uravnotezila drzavni budzet, nova vlada ce propisati relativno niske poreze, ali sa što širom osnovicom oporezivanja, kako za preduzeca, tako i za domacinstva. Sa dovoljno širokom poreskom bazom drzava ce biti u stanju da prikupi dovoljno prihoda koji ce neutralisati inflatorne pritiske, bez naknadnog arbitrarnog dodatnog oporezivanja profita preduzeca ili privatne svojine domacinstava. Istovremeno, sve vanbudzetske drzavne subvencije (kvazifiskalne operacije centralne banke) koje su do sada bile van kontrole parlamenta ili zakonodavstva bice ukljucene u regularan (balansirani) budzet ili potpuno ukinute. Naime, Narodna banka Jugoslavije u praksi vrši i operacije koje imaju fiskalni karakter, u slucaju kada finansira javni sektor pod netrzišnim uslovima, uz kumuliranje ogromnih gubitaka u sopstvenim bilansima. Gubici NBJ (kvazifiskalni deficit) nastaju usled: (1) finansiranja nefinansijskog javnog sektora jeftinim kreditima iz primarne emisije; (2) subvencionisanja "prioritetnih privrednih sektora" (npr. poljoprivreda, proizvodnja za izvoz itd.); (3) gubitaka na kursnim razlikama zbog prodaje deviza ispod trzišne cene; (4) spasavanja od bankrotstava banaka koje su zapale u teškoce. Imajuci u vidu da se godišnji iznos kvazifiskalnog deficita procenjuje na oko tri milijarde DEM, nova vlada ce biti primorana da ga potpuno eliminiše ili delimicno ukljuci u regularan budzetski bilans. Time ce trajno biti otklonjena opasnost od pritisaka na NBJ da vrši preteranu emisiju primarnog novca.

Politika uravnotezenih javnih finansija mora biti pracena veoma opreznom stabilizacionom monetarnom politikom, koja ce biti osigurana nezavisnom pozicijom NBJ. Rast novcane mase mora biti nešto sporiji od rasta nominalnog društvenog proizvoda. Uspostavljanje cvrste fiskalne i monetarne politike, stroge finansijske discipline, te trajno obaranje inflacije koje ce neminovno rezultirati iz takvih mera, bice osnovni preduslov za drugu fazu ekonomske liberalizacije - punu liberalizaciju cena i spoljne trgovine.

Puna liberalizacija cena i spoljne trgovine moze otpoceti tek nakon izvršene makroekonomske stabilizacije, potpunog uravnotezavanja budzeta i uspostavljanja trajne stabilnosti cena i deviznog kursa. U ovakvom privrednom ambijentu bice intenziviran i proces privatizacije, s obzirom da ce vlasnicki rearanzman tek tada moci da garantuje privredni rast. Srljanje u potpunu liberalizaciju cena, spoljne trgovine i masovnu privatizaciju pre završetka prve faze, ne bi rešilo nijedan od ovih problema. Naprotiv, u uslovima nestabilnosti cena i deviznog kursa, ogromnih deficita i politike mekog budzetskog ogranicenja to bi samo izazvalo nove privredne distorzije i dovelo do opšteg razocarenja u reformske mere.

U ovoj fazi, ukorenice se novo privredno zakonodavstvo. Svim ucesnicima u privrednim tokovima bice poznata i jasna nova pravila igre. Nastavice se borba protiv svih oblika monopola i protekcionizma. To ce obuhvatiti i postepenu liberalizaciju cena u sektorima energetike, komunalija i saobracajnih usluga.

Liberalizacija spoljne trgovine bice potpomognuta potpunom internom konvertibilnošcu nove domace valute. Vec u prvoj fazi bice ukinuti višestruki devizni kursevi i omogucena neogranicena kupoprodaja deviza. Tempo izlaganja domace privrede inostranoj konkurenciji bice unapred najavljen, kako bi se domaca preduzeca blagovremeno podstakla na odgovarajuca strukturna prilagodjavanja. Inostrana konkurencija neminovno ce podstaci internu konkurentnost domace privrede, inicirati proces ucenja domacih proizvodjaca i obezbediti kvalitetniju snabdevenost domaceg trzišta.

Sadašnji sistem spoljnotrgovinske zaštite je takav da u njemu dominiraju kvantitativna ogranicenja (kontingenti) i relativno visoke carine i vancarinske dazbine. Posmatrano po stepenu obrade proizvoda, efektivna stopa zaštite ima kaskadnu strukturu: finalni proizvodi namenjeni širokoj potrošnji imaju izrazito visok stepen zaštite, nešto manje su zašticeni industrijski poluproizvodi, dok domaci proizvodjaci sirovina i energije imaju negativnu efektivnu zaštitu. Ovako visok stepen efektivne zaštite finalnih industrijskih proizvoda omogucava opstanak njihove proizvodnje, bez obzira što se njome ostvaruje negativna novostvorena vrednost po svetskim cenama, tj. ogromni gubici. Nagla liberalizacija spoljne trgovine uz zadrzavanje postojece nekonkurentne privredne strukture automatski bi znacila potpuni kolaps domace industije, bez obzira na nivo deviznog kursa. Zbog toga se spoljnotrgovinska liberalizacija mora odvijati postepeno.

Proces spoljnotrgovinske liberalizacije zapocece od izvoznih tokova, eliminisanjem svih kvantitativnih ogranicenja u izvozu i kreiranjem deviznog trzišta baziranog na fleksibilno rukovodjenom deviznom kursu (crowling band), koji ce efikasno podrzati spoljnotrgovinske transakcije. Ubrzo nakon toga, sprovešce se korenita, ali postepena i jasno definisana liberalizacija uvoznih tokova, uz pratecu implementaciju instrumenata zaštite od nelojalne konkurencije. Kao rezultat, sva postojeca kvantitativna ogranicenja (kontingenti, uvozne dozvole i sl.) bice ukinuta i zamenjena odgovarajucim carinskim stopama. U pocetku ce nivo carinskih stopa biti relativno visok (do 30 odsto), ali ce se u periodu od pet do 10 godina postepeno redukovati, po dinamici koja ce biti unapred utvrdjena i javno saopštena domacim proizvodjacima.

Ekonomska liberalizacija bice nastavljena daljim razvojem i potpunim otvaranjem domaceg trzišta kapitala. Iskustva su pokazala da zemlje u tranziciji koje su uspele da stabilizuju opšti nivo cena i realni devizni kurs, uz liberalizaciju trzišta kapitala ostvaruju mnogo vecu produktivnost kapitala u odnosu na one ciji su finansijski sistemi ostali represirani. Medjutim, nije pozeljno obecavati i zagovarati veci stepen liberalizacije domacih finansijskih trzišta pre nego što se za to steknu neophodni uslovi. Naime, puna konvertibilnost i preuranjeno ukidanje svih ogranicenja na kapitalne transakcije, kao i rana deregulacija finansijskih trzišta mogu prouzrokovati neprihvatljiv stepen nestabilnosti u tokovima novca i kapitala. S druge strane, ukidanje jednom uvedenih mera liberalizacije moze biti veoma nepopularno i u krajnjoj meri neproduktivno. Zbog toga ce vremenski pocetak ove faze ekonomske liberalizacije biti uslovljen dinamikom i ostvarenim rezultatima u prvoj fazi.

Deponenti na liberalizovanom finansijskom trzištu (zajmodavci) moraju na ulozeni novac dobiti, a korisnici njihovog novca (zajmoprimci) platiti odgovarajucu realno pozitivnu kamatu. Bankarski sistem bice rasterecen od restriktivnih zahteva za drzanjem prevelikih rezervi novca i bice omoguceno potpuno slobodno formiranje kamatnih stopa. Naravno, ovo ce biti moguce tek nakon što se uspostavi oštra finansijska kontrola, pri kojoj vlada više nece imati mogucnost da budzet puni inflatornim porezom ili oporezivanjem depozitara na neki drugi neadekvatan nacin. Intenzivirace se proces kreditiranja preduzeca i domacinstava. To ce dati pozitivne rezultate jedino ukoliko je nivo cena stabilizovan, odnosno ukoliko je prethodno uspešno završena prva faza reforme.

Tek nakon što se uklone nepotrebna ogranicenja i stvore stabilni makroekonomski uslovi za poslovanje domacih banaka, bice realno racunati na snazan upliv inostranih banaka. U suprotnom, ranije ukljucivanje inostranih finansijskih institucija u rad domaceg finansijskog trzišta bilo bi motivisano iskljucivo kratkorocnim spekulativnim motivima, a krajnji rezultat bio bi - nastavak intenzivnog bekstva kapitala iz zemlje.

(Nastavlja se)