KOJIM PUTEM U REFORMU PENZIJSKOG SISTEMA

Bosko Mijatovic

1) Nas penzijski sistem je u teskoj krizi: penzije su izuzetno niske; doprinosi su previsoki i tesko opterecuju privredu, pa preduzeca izbegavaju placanje; nepovoljan je odnos broja penzionera i broja aktivnih penzijskih osiguranika - 1,6 u 1996. godini (delimicno zbog demografskih kretanja), a gotovo 1:1, ukoliko se iskljuci neproduktivan visak zaposlenih; prerano se ide u penziju i preteran je broj tzv. invalidskih penzionera; broj penzionera i dalje raste po stopi od 3 - 4% godisnje, a broj zaposlenih i dalje opada; deficit penzijskog fonda zaposlenih se povecava, dok je penzijski fond zemljoradnika prakticno propao. Takav penzijski sistem starima ne pruza sigurnost, dok ga mladi ne mogu podneti. Previse novca ide onima koji bi trebali jos da rade i placaju doprinose, a ne da primaju penzije, dok penzioneri nemaju ni osnovnu sigurnost: penzije sve vise kasne, dugovi penzijskog fonda prema penzionerima rastu, a bez izgleda da ce se stanje popraviti.

Ni perspektive nisu bolje. I pored pretpostavljenog ekonomskog napretka sledecih godina i decenija, demografski i socioekonomski razlozi imperativno zahtevaju radikalne promene penzijskog sistema. Naime, dugorocno starenje stanovnistva i pogorsanje odnosa broja penzionera i broja zaposlenih cine neodrzivim postojeci penzijski sistem, zasnovan na finansiranju tekucih rashoda iz tekucih prihoda.

2) Jedini izlaz iz postojeceg penzijskog kosmara jeste reforma penzijskog sistema, koja bi imala dve komponente: kratkorocnu i dugorocnu.

Svrha kratkorocnih mera je sanacija penzijskog fonda u roku od nekoliko godina (u kratkom roku nije moguce imati znacajnije pozitivne efekte), a sadrzi promene parametara postojeceg penzijskog sistema:

* kasnije penzionisanje. U nasoj zemlji osiguranici previse mladi odlaze u penziju (56-57 godina u proseku), te se mora predvideti sticanje prava na punu penziju i za muskarce i za zene sa 63-65 godina zivota, uz postepeni prelaz (na primer, svake godine se minimum godina produzava za 6-8 meseci),

* radikalno smanjenje invalidskog penzionisanja, posto je prethodnih godina cak oko 1/3 osiguranika sticalo pravo na penziju na osnovu uglavnom navodne invalidnosti,

* izvesno snizenje odnosa propisane penzije u odnosu na penzijsku osnovicu (koja je sada za punu starosnu penziju visokih 85%),

* eliminacija beneficiranog polozaja pojedinih kategorija osiguranika,

* povecanje znacaja najmanje penzije, cime se prosecna penzija ne bi znatnije povecala, ali cime se popravlja polozaj najsiromasnijih penzionera, ili opste smanjenje raspona penzija smanjenjem vecih i povecanjem manjih penzija od proseka,

* borba protiv izbegavanja placanja doprinosa.

3) Dugorocna penzijska reforma podrazumeva promenu koncepta penzijskog osiguranja. Osnovni cilj reforme penzijskog sistema su: obezbedjenje stabilnih i dovoljno visokih penzija za sve, povecanje domace stednje i ubrzanje privrednog razvoja, povecanje efikasnosti penzijskog sistema i prosirenje mogucnosti izbora od strane penzijskog osiguranika.

Novi koncept je zasnovan na sledecim elementima:

- penzijsko osiguranje mora biti obavezno jednim vaznim delom. Jer, oslanjanje na potpuno dobrovoljnu stednju gradjana suocava se sa znacajnim problemima (kratkovidost, siromastvo, nerazvijenost trzista kapitala, nepotpunost informacija, nesavrsenost trzista osiguranja),

- penzijski sistem mora biti kombinacija drzavnog i privatnog penzijskog osiguranja, posto ne postoje ubedljivi razlozi da penzijski sistem bude u iskljucivoj nadleznosti drzave. Prvo, ni drzava nije imuna od velikih gresaka, o cemu svedoci iskustvo penzionera Jugoslavije. Drugo, decentralizacija penzijskog osiguranja u stanju je da obezbedi dve vrlo pozeljne osobine - bitno prosirenje mogucnosti izbora od strane osiguranika i konkurenciju, koja donosi porast efikasnosti penzijskog sistema. Drzavi se sve manje daje uloga onoga ko organizuje osiguranje, ko ubira sve prihode i finansira funkcije, vec joj se predvidja uloga onoga ko obezbedjuje zakonsku regulaciju, nadzor i krajnje, poslednje osiguranje.

4) Reforma ce osloniti novi penzijski sistem na dve vrste institucija: prvo, javni, drzavni fond penzijskog osiguranja i, drugo, decentralizovani, samostalni penzijski fondovi.

Javni fond ce obezbedjivati osnovnu penzijsku zastitu na principu redistribucije u korist siromasnijih osiguranika, a na osnovu tekuceg oporezivanja. Penzija ce pokrivati egzistencijalni minimum i bice jednaka za sve penzionere. Znacaj drzavnog fonda ce biti znatno manji nego sto je sada.

Decentralizovani fondovi ce obezbedjivati obavezno dopunsko penzijsko osiguranje. Ovi fondovi ce funkcionisati na osnovu pune fundiranosti kapitalom (kapital fonda bi bio jednak sadasnjoj vrednosti buducih obaveza), a osiguranje ce biti po metodu obavezne penzijske stednje.

Osiguranici ce se obavezno ukljucivati u stedne planove kod kojih se doprinos pojedinca registruje i sabira na licnom racunu. Ta sredstva sve vreme ostaju privatna svojina osiguranika, investiraju se od strane fonda i donose prinose. Po zavrsetku radnog veka, kapital ce sa individualnog racuna biti vracen penzijskom osiguraniku kroz penziju, cija ce visina zavisiti od stanja penzijskog racuna i ocekivanog trajanja zivota osiguranika.

Kapitalski penzijski fondovi traze manje stope doprinosa od postojeceg modela za obezbedjenje jednake penzije. Znaci, penzijsko osiguranje zasnovano na kapitalskim penzijskim fondovima znatno je jeftinije od postojeceg i sa velikom sigurnoscu se moze reci da ce penzije po novom modelu biti najmanje za 1/2 vece.

Ovaj penzijski sistem je pravedan i podsticajan. On obezbedjuje povecanje stednje i ubrzanje ekonomskog napretka. Na slicnim osnovama reformisan je penzijski sistem u Madjarskoj, Poljskoj, Cileu, Argentini, Peruu, Kolumbiji itd. U drugim zemljama se slicna reforma razmatra ili priprema.

5) Osnovno nacelo reforme je da se nikome ne sme pogorsati polozaj. Sadasnji penzioneri ce ostati u sadasnjem rezimu. Novozaposleni ce morati da udju u novi, kombinovani sistem. Sada zaposleni ce moci da biraju da li ce preci u novi sistem ili ostati u starom. Za novozaposlene i one koji predju u novi sistem poslodavci ce placati svoj deo doprinosa javnom fondu, dok ce osiguranici placati iz bruto zarada nekom od samostalnih fondova.

Tokom tranzicije ce se povecati ulaganja u penzijski sistem, jer je potrebno finansirati penzije sadasnjih penzionera i stedeti za penzije po novome. Ti se troskovi mogu finansirati iz ubrzanja ekonomskog rasta, iz prodaje drzavne imovine i iz zaduzivanja. (Autor je saradnik Ekonomskog instituta u Beogradu)