STA SADRZI UREDBA O PROCENI VREDNOSTI KAPITALA

Osnovni prinosni metod moze biti korigovan s troskovnim samo do nivoa ravnopravnog tretmana obe vrednosti procenjenog kapitala. Na taj nacin, veruje se, izbeci ce se dosadasnje svesno naduvavanje vrednosti drustvenog kapitala, koje je odbijalo potencijalne investitore

Za razliku od novog srpskog zakona o svojinskoj transformaciji, koji je do usvajanja pretrpeo bitne promene u odnosu na svoju prvu verziju, Uredba o proceni vrednosti kapitala zadrzala je svoj osnovni koncept. Ovaj dokument, zajedno sa uredbama o taksama za preduzeca i licenciranju ovlascenih procenjivaca, treba uskoro da usvoji republicka vlada, cime ce biti kompletirana normativna akta vezana za procene vrednosti kapitala, preduzeca koja ce se privatizovati.

U procenama ce se primenjivati dva pristupa: osnovni prinosni, prema kojem vrednost kapitala zavisi od buducih rezultata poslovanja preduzeca i korektivni troskovni, prema kojem se meri njegova reproduktivna vrednost, odnosno bruto imovina, umanjena za obaveze preduzeca.

Prilikom izrade ove Uredbe, kaze jedan od njenih autora, Aleksandar Vlahovic, direktor Centra za konsalting Ekonomskog instituta, nismo izmisljali rupu na saksiji, vec smo preuzeli medjunarodne standarde za procenu vrednosti kapitala. Tako je kod prinosnog pristupa izabran metod diskontovanih novcanih tokova, koji pojednostavljeno receno predstavlja projekcije buducih rezultata poslovanja preduzeca i ocekivanih prinosa na ukupno ulozena ili na samo sopstvena sredstva. Sama diskontna stopa, koja predstavlja stopu povracaja kapitala potencijalnog kupca, mora da obuhvati i sve vrste rizika odredjenog ulaganja, kako onih koji se nalaze u samom preduzecu, tako i preracunavanje rizika investiranja u SRJ, odnosno poslovnog, politickog i finansijskog okruzenja u kojem ce se to ulaganje realizovati. Ovo poslednje je, pre svega, vazno ako su buduci investitori u domaca preduzeca stranci.

Troskovni pristup, suprotno tome, meri vrednost imovine (objekata, opreme, zaliha, potrazivanja i njihove naplativosti i slicno), koju umanjuje za iznos realnih obaveza preduzeca i tako utvrdjuje vrednost njegovog kapitala. Sasvim je izvesno da ce ova dva pristupa dati dve razlicite vrednosti kapitala, ne retko i znacajno udaljene, za onoliko za koliko je i vrednost zgrada i masina u nekim firmama daleko od efekata koji se s njihovom upotrebom mogu i postici. Uredba zato predvidja da se finalni zakljucak o vrednosti kapitala nalazi u rasponu izmedju tih vrednosti, a on je omedjen ogranicenjem da osnovni prinosni metod moze biti korigovan troskovnim samo do nivoa ravnopravnog tretmana obe vrednosti. Sve ostalo zavisi od samih procenjivaca, ali se veruje da je na ovaj nacin izbegnuta zamka svesnog naduvavanja drustvenog kapitala, sto je do sada korisceno prakticno za "rasterivanje" potencijalnih investitora.

Ako se pokaze da je neko preduzece zrelo za stecaj, sugerisace se treca metoda likvidacione vrednosti, kojom se sagledava koliko bi se moglo dobiti ukoliko bi se preduzece prodavalo pojednostavljeno receno "na parce". Ujedno to je i donja granica, s obzirom da procenjena vrednost kapitala ne moze biti manja od vrednosti dobijene ovom metodom, regulisano je u Uredbi.

Ovakva pravila za buduce procene vrednosti kapitala, smatra Vlahovic, dace daleko realnije cifre i predstavljace pravi osnov za kupoprodajne transakcije, posebno u slucajevima kada su za ulaganje i privatizaciju domacih preduzeca zainteresovani strani partneri. No, nije sve u metodologiji, i prema njegovim recima, neophodno je da Direkcija koja utvrdjuje procenjenu vrednost kapitala i o tome izdaje konkretno Resenje, bude adekvatno kadrovski ekipirana i maksimalno oslobodjena od birokratskog duha. Svako preduzece, inace, moci ce da izabere da li ce izvrsiti nove procene vrednosti kapitala, ili ce revalorizovati postojece, a nas sagovornik veruje da ce u vecini slucajeva preduzeca izabrati prvo.

Bojana Jager