EKSKLUZIVNO: RAZRADJEN PROGRAM RADIKALNIH EKONOMSKIH REFORMI U JUGOSLAVIJI (4)

Nova vlada ponudila bi deviznim stedisama vise modaliteta resavanja duga, s tim sto ce male stedise biti odmah "namirene". Kamatne stope na trzistu novca i kredita formirace se slobodno. Prelazak na fleksibilno rukovodjeni rezim deviznog kursa. Stanje deviznih rezervi zemlje bice mesecno javno publikovani. Postojeci dinari bice povuceni iz opticaja i stampace se potpuno nova valuta

Stvarni privredni oporavak i otpocinjanje privrednog razvoja moguci su samo u potpuno stabilnim uslovima. Prvi zadatak nove vlade bice uspostavljanje osnova za dugorocnu stabilnost deviznog kursa i cena.

Standardna stabilizaciona formula pre svega podrazumeva istovremeno postizanje unutrašnje (fiskalne) i eksterne (platnobilansne) ravnoteze. Ona takodje podrazumeva otpocinjanje radikalnih programa strukturnog prilagodjavanja i, što je veoma vazno, postizanje i odrzavanje politicke podrške stabilizaciji i ekonomskim reformama. Brojna iskustva pokazuju da politicki otpori stabilizaciji bez izuzetka vode usporavanju programa, dok ni u jednom slucaju ne rezultiraju obaranjem njegovih "troškova" - ni u obliku nize nezaposlenosti, ni u obliku manjeg pada proizvodnje, niti kroz bolje efekte na jednakost u raspodeli dohotka. Drugim recima, politicko oklevanje i vracanje reforme i stabilizacije na pocetak uvek je vodilo usporavanju procesa stabilizacije, a nikada nije smanjivalo ekonomske i društvene troškove. A upravo briga za ovo poslednje bila je, navodno, glavna motivacija za ukidanje neophodne politicke podrške stabilizaciji i reformama.

Indikativno je da jugoslovenski stabilizacioni programi od 1990. godine naovamo nikada nisu imali punu i otvorenu politicku podršku, vec samo precutnu saglasnost iznudjenu nepodnošljivim hiperinflatornim tendencijama i potpunim gubitkom inflatorne dobiti (seigniorage-a). Implicitna i slaba politicka podrška pretvarala se u otvoreni napad na stabilizaciju i njene posledice cim bi se nakon pocetnih uspeha u prvoj fazi stabilizacije (4-6 meseci) pojavili znacajniji problemi. U drugoj fazi, nakon pokušaja lansiranja strukturnih promena koje bi stvorile cvrstu podlogu daljim stabilizacionim naporima, politicki otpor uvek je prerastao u javni poziv za odustajanje od reformi.

Domaci novac ce postati konvertibilan. Postojeci dinari bice povuceni iz opticaja, a umesto njih ce biti uvedena potpuno nova valuta, odštampana na dobro zaštišenom visokokvalitetnom papiru, s novim dizajnom. Tako ce se i simbolicno oznaciti radikalan zaokret koji ce nova vlada uciniti u sprovodjenju monetarne politike. Ukinuce se sva ogranicenja za kupoprodaju deviza. Svako ce moci u bankama i menjacnicama da kupi i proda onoliko deviza koliko hoce. Na taj nacin, odmah ce doci do potpune eliminacije crnog deviznog trzišta i uspostavljanja jedinstvenog deviznog kursa za sve transaktore - banke, preduzeca i gradjane. U cilju garancije stabilnosti kursa i ocuvanja konvertibilnosti nove domace valute, u prvih nekoliko meseci bice korišcen specijalni fond formiran na bazi kratkorocnog inostranog zajma. Ovaj fond, u iznosu od oko 500 miliona USD, Narodna banka Jugoslavije ce koristiti jedino s ciljem ocuvanja stabilnosti kursa. Kada se kurs stabilizuje, fond ce biti nepotreban, a zajam ce biti odmah vracen.

Uspostavljanje pune interne konvertibilnosti domace valute i njeno dugorocno ocuvanje doprinece jacanju poverenja u nove kreatore ekonomske politike. Vec u prvoj godini realizacije novog ekonomskog programa, samo po tom osnovu doci ce do znacajnog povecanja deviznih rezervi zemlje. Nova vlada ce odmah preduzeti i ostale aktivnosti u cilju što brzeg povecanja raspolozivih deviznih rezervi. Konstruktivnim dijalogom i efikasnim pregovorima sa predstavnicima bivših jugoslovenskih republika u kratkom roku bilo bi rešeno pitanje nasledja bivše SFRJ, što bi omogucilo odmrzavanje pripadajuce kvote zlata i deviza kod Banke za medjunarodna poravnanja u Bazelu. Stvaranje adekvatnih institucionalnih uslova za stabilno poslovanje, nova poreska politika, ali i odgovarajuca politicka rešenja, doprinece da se znacajan deo deviza koji je prethodnih godina iznet iz zemlje i smešten na privatne racune u inostranstvu stavi u funkciju zvanicnih deviznih rezervi. Podaci o stanju deviznih rezervi zemlje bice mesecno publikovani i dostupni javnosti. Jacanje deviznih rezervi omogucice dugorocnu konvertibilnost i stabilnost domace valute i stvoriti uslove za rešavanje ostalih nagomilanih problema, kao što su npr. isplata duga deviznim štedišama i uredno servisiranje spoljnog duga.

Nova vlada ce voditi politiku deviznog kursa koja ce uspešno uskladiti teznje za odrzavanjem makroekonomske stabilnosti, što podrazumeva relativno stabilan nominalni kurs, sa zahtevima spoljnotrgovinske konkurentnosti domace privrede, koji nalazu konkurentan nivo i ogranicene varijacije realnog kursa. Uspešna politika deviznog kursa mora harmonizovati ove donekle konfliktne ciljeve. Nastojace se da se izbegnu iole vece apresijacije realnog deviznog kursa (iznad pet do deset odsto), kako bi se izbegao nepotreban rast spoljnotrgovinskog deficita i pad deviznih rezervi, kao i periodicne skokovite nominalne korekcije i varijacije realnog kursa, koje bi ugrozile kredibilitet ekonomske politike.

Pocevši od januara 1994. godine, kada je primenjen program radikalne dezinflacije baziran na sistemu deviznog veca (currencdz board) i fiksnom deviznom kursu u ulozi tzv. nominalnog sidra, dosadašnja politika deviznog kursa u celini je bila podredjena ocuvanju stabilnosti cena. Kao i u nizu zemalja s dugom istorijom visoke inflacije i neuspelih stabilizacionih programa, ovakvo rešenje u pocetku se pokazalo kao veoma dobro: inflacija je zaustavljena gotovo trenutno, a usled ekstremno niskog inicijalnog nivoa privredne aktivnosti, stabilizaciju je pratio i rast proizvodnje, realnih plata, zaposlenosti, fiskalnih prihoda itd. Medjutim, napuštanjem niza bitnih postulata deviznog veca i izostankom pratecih strukturnih promena u realnom sektoru privrede, znatno je umanjen potencijalno ostvariv nivo privrednog oporavka. Pored toga, limitiranje nivoa kamatnih stopa na neuobicajeno niskom nivou za posthiperinflatorne okolnosti i veoma brzo odustajanje od interne konvertibilnosti dinara, nepotrebno je prouzrokovalo citav niz nepovoljnih posledica: (1) pojavu sivog trzišta novca; (2) pojavu sivog deviznog trzišta; (3) nezadovoljavajuci stepen remonetizacije - u odnosu na za normalne uslove neophodnih 15-18 odsto društvenog proizvoda, stepne monetizacije domacim novcem iznosi svega oko 10 odsto društvenog proizvoda; (4) zadrzavanje dinara iskljucivo u funkciji transakcionog novca i potpuni izostanak domace štednje.

Iskustva zemalja koje su vodile uspešnu politiku deviznog kursa ukazuju da se prednosti politike fiksnog deviznog kursa iscrpljuju ubrzo po obaranju hiperinflacije, nakon naglog sasecanja visokih inflatornih ocekivanja i po završetku procesa remonetizacije, kada se po pravilu prelazi na fleksibilnije modalitete valutnog aranzmana. U slucaju SR Jugoslavije, ovi uslovi stekli su se još krajem 1994. godine. Naravno, zadrzavanje fiksnog deviznog kursa ima i svojih prednosti - on je ocigledan orijentir svima (drzavi, preduzecima, stanovništvu), podleze dnevnoj proveri na neformalnom deviznom trzištu, lako ga je interpretirati i njime se ne moze statisticki manipulisati. Zbog nespornih nedostataka i rizika koje donosi dalje insistiranje na politici fiksnog kursa, a imajuci u vidu i trenutnu relativnu stabilnost cena, nova vlada ce inicirati prelazak na fleksibilno rukovodjeni rezim deviznog kursa, pri cemu ce monetarne vlasti definisati interval (crawling band) u okviru koga ce kurs moci slobodno da pliva. Ovakvim rešenjem, veoma vešto ce biti ublazen problem targetiranja nominalnog kursa na nivo blizak ravnoteznom, što bi u uslovima nestabilne brzine opticaja novca, nepoznate velicine realnog društvenog proizvoda, visokog stepena cirkulacije inostrane valute u domacoj privredi (efekat dolarizacije), veoma zatvorene domace privrede i naraslih medjusobnih dugovanja u privredi svakako podrazumevalo visok stepen inicijalne arbitrarnosti. Crawling band ce predstavljati efikasan kompromis izmedju ekstremnih verzija fisknog i apsolutno fleksibilnog deviznog rezima. Pazljivo upravljanje procesom stabilizacije zasnovano na azurnim i tacnim podacima dozvoljavace stalne blage korekcije monetarnih ciljeva i uspešno vodjenje stabilizacije bazirane na ciljnoj kolicini novca/kredita.

Posmatrano na srednji rok, novi valutni aranzman eliminisace neuskladjenost izmedju nominalnog i realnog kursa i smanjiti potreban nivo deviznih rezervi koji se troši na odrzavanje kursa unutar unapred definisanog "pojasa". Na ovaj nacin, ravnotezni nivo deviznog kursa bice dostignut veoma blagim pomeranjima, bez monetarnih potresa koji bi mogli ugroziti uspeh stabilizacione politike.

Drzava mora uredno i u celosti da ispunjava sve obaveze za koje garantuje. Aktuelna vlast je drasticnim nepoštovanjem ovog bazicnog principa, što se posebno ispoljilo na primeru višegodišnjeg zamrzavanja devizne štednje gradjana (tzv. stare devizne štednje), potpuno srozala ugled drzave i njenih institucija. Pored toga, sadašnja vlast je saucestvovala u organizaciji i javnom promovisanju hazardnih operacija brojnih paradrzavnih banaka (Dafiment, Jugoskandik, itd.), koje su rezultirale velikom obmanom i pljackom stanovništva. Bez obzira što ta pljacka ide na teret ovog rezima, nova vlada ce morati da preuzme rešavanje problema dugova i prema ovim štedišama, pri cemu bi se prioritet dao izmirenju dugova malim štedišama.

Da bi se povratilo neophodno poverenje stanovništva u drzavu i bankarski sistem, ozivela štednja i podstakla domaca akumulacija kapitala, problem postojecih velikih dugova prema štedišama mora se rešiti u što kracem roku. Ukupne obaveze drzave po osnovu "stare devizne štednje" pocetkom 1997. godine iznose oko 6,4 milijardi DEM (glavnica duga iznosi preko 6,2 milijardi DEM, dok su pripisane kamate za 1996. godinu oko 200 miliona DEM). Stvarni dug prema štedišama paradrzavnih banaka još uvek je neidentifikovan, ali se procenjuje na oko pola milijarde DEM.

Problem izmirenja starih dugova prema štedišama i relativno brzog uspostavljanja poverenja u bankarski sistem moze se rešiti samo pod uslovom da se poveri potpuno novim ljudima (iz psiholoških razloga, jer je sadašnja vladajuca garnitura sasvim kompromitovana), koji poseduju pun moralni i strucni kredibilitet. Nova vlada ce imati zadatak da omoguci brzu isplatu devizne štednje. Štedišama ce biti ponudjeno nekoliko mogucnosti:

(1) da budu relativno brzo i u celosti isplaceni u devizama (iz fonda koji bi se obezbedio iz inostranog kredita i priliva po osnovu rasta domacih deviznih rezervi);

(2) da kupe poslovni ili stambeni prostor u drzavnom vlasništvu, ili odgovarajuce gradjevinsko zemljište;

(3) da svoju štednju konvertuju u atraktivne i sigurne federalne obeznice javnog duga s mogucnošcu da ih po slobodnom opredeljenju iskoriste za neka druga placanja ili ubiranje stimulativne kamate;

(4) da je uz specijalne povlastice uloze u deonice preduzeca;

(5) da je iskoriste kao ucešce za podizanje razlicitih bankarskih kredita;

(6) da otkupe stanove.

Pri donošenju odluke o modalitetima rešavanja problema deviznog duga prema stanovništvu, nova vlada ce imati u vidu njegovu strukturu. Naime, obaveze po osnovu "stare devizne štednje" su izrazito neravnomerno rasporedjene. S jedne strane, postoji ogroman broj partija sa niskom sumom deponovane štednje, koji istovremeno predstavlja relativno mali udeo u ukupno deponovanoj deviznoj štednji. S druge strane, mali broj partija sa visokim sumama cini visok procenat ukupnih obaveza po ovom osnovu. Naime, oko 95 odsto svih partija su do visine od 5.000 DEM. Taj broj partija ukupno raspolaze sa oko 17 odsto ukupno deponovane devizne štednje. S druge strane, broj partija sa ulozima od preko 10.000 DEM cini svega oko tri odsto ukupnog broja partija. No, zbir uloga od preko 10.000 DEM cini oko 72 odsto ukupno deponovane devizne štednje.

Jedan manji deo obaveza prema krupnim štedišama bice takodje ugašen direktnom isplatom u devizama (modalitet 1), dok ce potpuno izmirenje duga sa pripadajucim kamatama iziskivati primenu nekog od preostalih modaliteta isplate (2- 6), a u skladu sa preferencijama samih vlasnika devizne štednje. Posebno ce se stimulisati konvertovanje štednje u federalne obveznice javnog duga, koje bi se mogle prenositi i koristiti za razna placanja. Pored toga, svim deviznim štedišama bice omoguceno da svoje devizne uloge direktno koriste za podmirivanje obaveza ili dela obaveza prema drzavi, a koje proisticu iz obavljanja privredne aktivnosti. Time bi se dao poseban stimulans jacanju privatnog sektora i ekonomskoj aktivnosti uopšte. Svoje devizne uloge, štediše ce takodje moci da iskoriste: (a) za ucešce u kreditu na ime kupovinu opreme za obavljanje privredne delatnosti; (b) za ucešce u stambenim kreditima; (c) za ucešce u kreditima koji bi se davali za osnivanje preduzeca u kojima bi bili zaposleni clanovi njihove uze porodice; (d) za podmirivanja neophodnog osnivackog cenzusa prilikom osnivanja preduzeca sa stranim ili domacim licima. Rešenje za problem deviznog duga prema stanovništvu moglo bi se naci i u procesu radikalnog restrukturiranja bankarskog sistema. Potencijalno preuzimanje domacih banaka od strane inostranih banaka sa svetskom reputacijom bitno bi doprinelo vracanju poverenja u bankarski sistem, a samim tim privuklo i štednju koju stanovništvo sada drzi van finansijskog sistema. Zauzvrat, nove banke bi mogle preuzeti devizni dug domacih banaka prema gradjanima, sa obavezom da ga izmire.

Nova vlada ce organizovati i institucionalno obezbediti i sekundarno trzište deviznih depozita, kako bi se omogucila što veca likvidnost deviznih uloga. Vlasnici koji ne budu bili zainteresovani za konverziju štednje u neke od alternativnih formi imovine, mogli bi da prodaju svoja prava na sekundarnom trzištu. Cena deviznih depozita u sekundarnom prometu zavisila bi od traznje za njima, kao i od kamatne stope koju bi nosili odgovarajuci instrumenti sekundarnog prometa. Drzava bi, stvaranjem razlicitih mogucnosti upotrebe i naplate devizne štednje stalno podsticala traznju za ovim instrumentima, kako bi vlasnici u sekundarnom prometu mogli da dobiju punu nominalnu vrednost svojih deviznih štednih uloga. Bila bi organizovana i specijalna kampanja u cilju informisanja stanovništva o karakteru i mogucnostima upotrebe drzavnih obveznica, radi uspostavljanja poverenja u ovaj klasicni instrument placanja u trzišnim privredama.

Problem deviznog duga prema stanovništvu bice u potpunosti rešen u roku od dve-tri godine. U medjuvremenu, doci ce do naglog aktiviranja nove štednje stanovništva, imajuci u vidu da ce vlada voditi stabilnu makroekonomsku politiku i omoguciti poslovanje novih domacih i inostranih banaka sa visokom reputacijom. Relativno brzim i adekvatnim izmirenjem svih obaveza prema deviznim štedišama, nova vlada ce postaviti cvrste temelja nove, moderne i odgovorne drzave.

(Nastavlja se)