PODELA VLASTI, IZBORI I KOSOVO (2)

Stevan Lilic

Zajedno sa podelom vlasti, i izborni sistem u Srbiji je na samrti. I ovde je neki bizarni antipravni um umesao svoje prste. Prema Ustavu Srbije (cl. 86-87.) predsednicki se izbori raspisuju kada postojecem predsedniku istekne (petogodisnji) mandat, kada podnese ostavku ili kada ga po posebnom postupku sa te funkcije opozove parlament (tzv. impeachment). Osim toga, Ustav propisuje da predsednika republike ne moze istovremeno vrsiti i drugu javnu (pogotovo politicku) funkciju.

Kao sto je poznato, dosadasnji predsednik republike (Srbije), iako mu jos nije bio istakao mandat, izabran je za predsednik savezne drzave. Kako Ustav Srbije (a i savezni Ustav) ne dozvoljava obavljanje dve politicke funkcije istovremeno, predsednik republike (Srbije) bio je duzan da podnese ostavku na taj polozaj. On, medjutim, to nije ucinio, vec je samo "obavestio" predsednika skupstine da je izabran na novu funkciju. Pravno posmatrano, "obavestenje" nije dovoljno da se okonca predsednicki mandat (vec je za to potrebna "ostavka"). Medjutim, predsednik parlamenta je na osnovu tog obavestenja raspisao predsednicke izbore (iako je zapravo trebalo da pokrene skupstinski postupak za opoziv). Ovim se predsednik parlamenta, umesto da zastupa interese parlamenta na cijem je celu, stavio na stranu predsednika republike. Krajnja konsekvenca ovog poteza je gubljenje legitimiteta predstojecih predsednickih izbora, a moze se zamisliti i situacija da se jednog dana i doskorasnji predsednik Republike pozove na okolnost da su raspisani izbori za novog predsednika, iako njemu nije istekao mandat, niti je podneo ostavku na tu funkciju.

Slicna, mada komplikovanija je i situacija sa raspisivanjem parlamentarnih izbora. Donoseci preuranjenu odluku da se raspisu parlamentarni izbori, predsednik parlamenta ovim je de facto neovlasceno raspustio sadasnji skupstinski saziv. Drugim recima, predstojeci parlamentarni izbori u Srbiji, zapravo su prevremeni, odnosno vanredni izbori, iako za to nije bilo ni potrebe, a ni valjanog osnova. Krajnja konsekvenca ovog poteza, takodje je gubljenje legitimiteta, u ovom slucaju, parlamentarnih izbora. I ovde se moze zamisliti situacija, da se tek izabrani novi saziv skupstine odmah i raspusti, jer mu je mandat proistekao iz vanrednih, umesto redovnih izbora.

Osim navedenih ima i drugih okolnosti koje bitno mogu uticati na legitimitet predstojecih izbora. Izmedju ostalog, neposredno pred raspisivanje izbora usvojen je zakon kojim je promenjen (znatno povecan) broj izbornih jedinica. Time ne samo sto su izborni uslovi promenjeni neposredno pred same izbore, vec je sustinska manjkavost ovog zakona u tome sto nije donet uz saglasnost svih parlamentarnih stranaka. Osim toga, u vezi sa predstojecim izborima nije reseno pitanje kako ce glasati nasi drzavljani koji se nalaze u inostranstvu, cime im je prakticno onemoguceno ostvarivanje birackog prava.

U odnosu na brojne neregularnosti u vezi sa izborima, ne bi bilo posteno sve iskljucivo svaliti na predsednika parlamenta. Predsednik parlamenta kao politicka licnost, naravno snosi svoj deo politicke odgovornosti. Medjutim, ogroman deo odgovornosti, pa cak i krivice snose i strucne sluzbe Narodne skupstine, preciznije, oni koji rukovode skupstinskim strucnim sluzbama. To se, pre svega, odnosi na sekretara Skupstine, koji je po funkciji duzan da ukaze na sve pravne i politicke implikacije pojedinih odluka.

Kosovo. Prethodne dve situacije kulminiraju u gorucem pitanju Kosova. Sa jedne strane, nema stabilizacije ni na republickom, ni na saveznom nivou, ni na balkanskom nivou ako se na Kosovu ne uspostavi puno funkcionisanje kako legitimnih, tako i legalnih institucija politickog i pravnog sistema. Sa druge strane, nema legitimnih i legalnih institucija bez demokratskih izbora. Konacno, u ovoj drzavi nece biti sustinski demokratskih, politicki legitimnih i pravno valjanih izbora dok na njima ne ucestvuje albanska populacija Kosova. Ne ulazeci ovom prilikom u sve slozene aspekte kosovskog pitanja, neophodno je istaci sledece: demokratizacija Srbije (i Jugoslavije) preduslov je resenja kosovskog pitanja. Sa druge strane, pitanje broj jedan demokratizacije Srbije je resenje kosovskog pitanja. Resenje ovog pitanja pociva na premisi da se mora razmisljati na nov nacin, kako sa srpske, tako i sa albanske strane. Naci delotvorni kompromis izmedju opsteprihvacenog prava na samoopredeljenja, sa jedne, i takodje opsteprihvacenog prava na ostvarivanje teritorijalnog integriteta, sa druge strane, bitna je pretpostavka izlaska iz ovog zacaranog kruga. Polazne osnove moraju pocivati na otvaranju dijaloga, izgradnji medjusobnog poverenja i, konacno, uspostavljanju legitimiteta institucija politickog i pravnog sistema na demokratskim izborima.

Oni politicki subjekti koji se smelo odvaze u resavanju kosovskog pitanja na nacin primeren civilizovanom svetu (sto znaci bez konflikta i sukoba) dace svoj istorijski doprinos, ne samo stabilizaciji prilika u zemlji, vec i u citavom regionu. Cinjenice govore da je ne samo losa, vec i opasno pogresna politicka procena onih domacih i medjunarodnih (spoljno)politickih analiticara, kako u okviru zvanicnog drzavno-partijskog establismenta, tako i okviru opozicionih i alternativnih politickih platformi ili nevladinih organizacija koji eksplicite ili implicite tvrde da je Milosevic (ipak) jedini u stanju da to ucini. Svaka ozbiljna analiza nasih prilika, od implementacije Dejtonskog sporazuma pa do demokratizacije u Srbiji i resavanja kosovskog pitanja, ukazuje na okolnost da su Milosevic i SPS (kao i Tudjman i HDZ) zapravo "deo problema", a ne "deo resenja". Ovo jasno uocavaju i "mangupi iz sopstvenih redova" koji ne samo da su apsolvirali (i uglavnom prevazisli) sustinu post-komunisticke i neonacisticke politicke demagogije, vec pokazuju i zavidan stepen drzavnicke odgovornosti, politicke realnosti i licne hrabrosti (posebno "Milova grupa" u Crnoj Gori i Plavsicka u Republici Srpskoj).

Iako je svoje kom-partijsko politicko iskustvo Milosevic uspeo da razvije do nevidjene politikantske virtuoznosti, na zalost, ucinio je to na stetu svojih drzavnih funkcija i javnih obaveza - cak ni na novu saveznu funkciju nije uspeo da bude izabran bez krsenja oba ustava istovremeno.

Iako jedna ili dve laste ne cine prolece, kao da "grozdovi" socijalnih i politickih zbivanja dostizu takve konfiguracije da se izlaz iz zacaranog kruga polako ali sigurno fokusira na pocetak kraja dosadasnjeg stanja permanentne krize. Prvi koraci na putu u post-milosevicevski period vode preko trnovitih staza vracanja legitimiteta institucijama politickog i pravnog sistema, sto ce reci uspostavljanje stvarnog (a ne prividnog) funkcionisanja drzavnih funkcija vlasti, sprovodjenje demokratskih izbora i otvaranje dijaloga u resavanju kosovskog pitanja.

(Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu)