PODELA VLASTI, IZBORI I KOSOVO

Stevan Lilic

Prema teoriji statisticke verovatnoce, pojave u fizickom svetu nisu u prirodi linearno i ravnomerno rasporedjene, vec se javljaju grupisane u tzv. grozdovima (clusters). Slicno je i sa pojavama u drustvenim i politickim procesima. Iako je sa stanovista statisticke verovatnoce to mozda i normalno, za zivog coveka u vrtlogu sedmogodisnjeg haosa Miloseviceve vladavine to je zacarani krug bez pocetka i kraja u kojem na resavanje dospevaju neresiva pitanja ekonomske krize, medjunarodne izolacije, odnosa u federaciji, strajkova, studentskog protesta, perpetualnih izbora, Dejtonskog sporazuma, ratnih zlocina, Kosova, i tako u nedogled.

Ipak, izlazak iz zacaranog kruga mozda je laksi nego sto to na prvi pogled izgleda. Posto po definiciji krug nema ni pocetak ni kraj dovoljno je uciniti bilo koji prvi korak. Iako po sebi nije dovoljan, prvi korak je nuzan jer bez njega nema drugog: bez drugog nema treceg, bez treceg cetvrtog, itd.

Zacarani krug obavio je i institucije ustavnog i pravnog sistema. Posebno zbog svoje normativne prirode, one su veoma pogodne za "virtuelnu pravno- politicku manipulaciju" svakojake vrste. U ovom kontekstu, tri su pitanja od posebnog znacaja kako zbog svoje medjusobne povezanosti, tako i zbog implikacija koje imaju na legitimitet institucija politickog i pravnog sistema i poverenje gradjana u njih.

Podela vlasti. Pretpostavka legitimiteta svake pravne drzave pociva na poverenju koje gradjani imaju u institucije politickog i pravnog sistema. Ustav i zakoni ostace samo mrtvo slovo na papiru ukoliko se u njih ne udahne onaj cuveni duh zakona o kojem je jos pre dva veka pisao Monteskje. Zakoni (i ustavi) ne znace nista ako, osim logickog sklada, u njima ne provejavaju uzvisene ideje pravde i pravicnosti, a ove vrline, kako je isticano jos od antickih vremena, "zive u srcima cestitih ljudi". Dakle, cestiti ljudi su ti koji svojom verom, razumom i licnim primerom mrtva slova zakona pretvaraju u zivi dokaz da ima pravde.

Princip podele vlasti cini samu bit demokratske pravne drzave. U pravnoj drzavi ovo nacelo ima dvostruki znacaj: sa pravnog stanovista, podela vlasti je organizacioni princip koji omogucava jasno razgranicenje nadleznosti, prava i duznosti pojedinih drzavnih organa, dok sa politickog stanovista, ovo nacelo onemogucava da se vlast koncentrise u okviru jedne (pre svega, izvrsne) vlasti. Smisao nacela podele vlasti, dakle, lezi u tome da se spreci stvaranje jedne apsolutne vlasti, kao i da se izmedju razlicitih grana vlasti uspostave odnosi medjusobnog ogranicavanja (cheeks and balances). Osnovna pretpostavka za to je kako samo postojanje posebnih vlasti, tako i nezavisnost jedne vlasti, posebno sudske, u odnosu na ostali. U Srbiji je danas ustavni princip podele vlasti na svojoj samrti: sahranjuju ga bizarni izumi nekog "nevidljivog" antipravnog uma.

Od cetiri oblika vlasti koje predvidja Ustav Srbije (cl. 9) - zakonodavna, izvrsna, sudska i ustavno-sudska - ni jedna se ne obavlja na ispravan i legitiman nacin. Na top listi ovih pravnih bizarnosti visoko mesto pripada opskurnoj funkciji zvanoj "vrsilac duznosti".

Sudska funkcija prakticno ne postoji - umesto predsednika vrhovnog suda, kao simbola nezavisne sudske vlasti, u prometu je surogat nazvan v. d. predsednika Vrhovnog suda.

Izvrsna vlast, takodje prakticno ne postoji - umesto predsednika republike, kao simbola nepristrasnog vanstranackog sefa drzave, na sceni je slican surogat nazvan vrsilac duznosti predsednika republike.

I zakonodavna vlast prakticno ne funkcionise - iako je po slovu Ustava predsednik parlamenta vrsilac duznosti predsednika republike (do izbora novog), u stvarnosti je funkcija v. d. predsednika republike prakticno pretvorila pravog predsednika parlamenta u v. d. predsednika parlamenta, cime je, osim blokiranja izvrsne vlasti, blokirano i normalno funkcionisanje zakonodavne vlasti. Funkcija ustavno-sudske zastite ustavnosti i zakonitosti i sloboda i prava gradjana (koju izricito predvidja Ustav Srbije), svela se na ono sto Kinezi slikovito zovu "tigar od papira", jer na celu ove uvazene institucije ne stoji pravnik po vokaciji, vec laik.

Konacno, ako ovoj strukturi drzavne vlasti dodamo i javno mnjenje koji mnogi ugledni politicki mislioci cesto tretiraju kao posebnu "drustvenu vlast" (npr. prof. Mihailo Ilic), otkricemo istu situaciju. Uz casne izuzetke, ni javno mnjenje kao posebna "vlast" niti postoji, niti sustinski funkcionise. Tako, tradicionalno olicena u dnevnoj stampi, ovu "vlast" danas simbolicno predstavlja opskurna funkcija v. d. glavnog i odgovornog urednika najstarijeg i nekada najuglednijeg dnevnog lista u Srbiji.

Sudstvo, zakonodavstvo, izvrsna vlast, ustavni sud i stampa nisu prirodni fenomeni. To su ljudske tvorevine i kao takve proizvod su necije odluke. Kako odluke nastaju u glavama ljudi, to znaci da za svaku odluku postoji i tvorac te odluke. Kao i svaki drugi covek, i tvorac odluke ima svoje ime i prezime, svoje lice i svoj obraz.

Izbori. Jos pocetkom 20. veka, cuveni francuski pravnik Leon Digui, postavio je tezu da oni koji vrse vlast nemaju tzv. subjektivno pravo na njeno vrsenje. Drugim recima, oni koji vrse vlast ne mogu je koristiti kao "stvar" koja je u njihovom privatnom posedu. Vlast, dakle, nije "instrument vladanja" u smislu licnog sredstva pomocu kojeg se sopstveni interesi ostvaruju na racun drugih, vec ovlascenje da se obavlja socijalna funkcija ciji je cilj vrsenje javne sluzbe radi ostvarivanja opsteg napretka i dobrobiti svih clanova drustva. Kako se ova ovlascenja ne bi zloupotrebila (prema premisi da svako ko ima vlast ima i tendenciju da je zloupotrebi), uvedeni su periodicni redovni izbori (najcesce svake cetvrte godine) na kojima nosioci javnih funkcija podlezu polaganju javnog racuna za svoje odluke i dela. Na izborima gradjani donose konacni politicki sud o tome da li su politicari odrzali svoja predizborna obecanja i kako su vrsili svoje funkcije.

Da bi izbori bili legitimni u smislu da svi ucesnici u izbornom nadmetanju prihvate rezultate izbora takve kakvi su, mora se prethodno postici konsenzus, tj. opsta saglasnost svih relevantnih politickih subjekata (pre svega politickih stranaka) o uslovima i pravilima izborne procedure. Pravo merilo demokraticnosti izbora ogleda se u tome da li su oni koji izgube na izborima spremni to i da priznaju (i da eventualno pokusaju ponovo u sledecem izbornom ciklusu). Kako se izborni uslovi i izborni postupak regulise posebnim izbornim zakonima i odgovarajucim propisima, to se nacelno i usvajanje ovih zakona ne moze odvijati putem preglasavanja i proceduralnim manipulacijama. Konacno, glavni pokazatelj izborne demokratije i "fer" izbora pociva na premisi da nema promena izborne procedure neposredno pred same izbore (sem u slucaju da se to postigne konsenzusom).

(Kraj u sutrasnjem broju)