RAZRADJEN PROGRAM RADIKALNIH EKONOMSKIH REFORMI U JUGOSLAVIJI (2)

Kriza ce se intenzivirati posle 2003. godine, kada ce dospeti za otplatu znacajan iznos sada reprogramiranih dugova. Njih nereformisana privreda nikako nece moci da finansira, jer ce sav novac od prodaje drzavne imovine do tada vec biti potrosen na odrzavanje socijalnog mira. Ocigledan pravac strateskih promena mora se ogledati u odsudnom sirenju podrucja licnih sloboda, ali i podrucja licne odgovornosti

Na osnovu navedenih strategija moguce je formirati dva najverovatnija scenarija razvoja SR Jugoslavije do 2010. godine, pod pretpostavkom da u periodu 1998-2010. ne dodje do eksplozije socijalnog bunta: scenario prezivljavanja kroz odlaganje reformi i scenario stabilnog rasta kao posledica sprovodjenja radikalnih ekonomskih reformi (videti tabelu 4). Pritom treba imati u vidu da scenariji po definiciji predstavljaju samo aproksimaciju i ne mogu se tumaciti kao predvidjanje svakog pojedinacnog dogadjaja. Oba scenarija podrazumevaju da se razvoj odvija u fazama.

Generalna razlika izmedju ova dva scenarija je u tome sto strategija odlaganja reformi bira scenario prezivljavanja koji vuce poteze na kratak rok, sa zakasnjenjem i pod prinudom lose ekonomske situacije, dok se strategija radikalnih ekonomskih reformi opredeljuje za scenario sveobuhvatnih promena kako bi se preduhitrila buduca ekonomska kriza. Ova kriza ce se intenzivirati nakon 2003. godine, kada ce dospeti za otplatu znacajan iznos sada reprogramiranih dugova (dospece za placanje glavnica duga reprogramiranog po osnovu Novog finansijskog aranzmana iz 1988. godine, isteci ce period poceka za dugove koji ce verovatno biti reprogramirani sledece ili narednih godina). Njih nereformisana privreda nikako nece moci da finansira, jer ce sav novac od prodaje drzavne imovine i sporadicnih relativno malih priliva inostranih kredita do tada vec biti potrosen na odrzavanje socijalnog mira.

I jedan i drugi scenario privrednog razvoja imaju ranjivih mesta. Najveca opasnost da scenario odlaganja reformi dozivi neuspeh i dovede do socijalnog bunta vecih razmera nalazi se u spoljnom zidu sa nkcija. Medjutim, ova opasnost nije isuvise realna, imajuci u vidu da se taj "zid" vec u 1997. godini pokazao kao izuzetno porozan, dopustajuci ogroman dotok inostranog kapitala (blizu 1.6 milijardi DEM) po osnovu prodaje dela srpskih telekomunikacija, u iznosu koji je bio ekvivalentnom ukupno zatecenoj novcanoj masi u SR Jugoslaviji (M1). Na ovaj nacin, vladajuca politicka garnitura u Srbiji do bila je presudnu finansijsku i politicku podrsku inostranstva, koja joj je omogucila da uspostavi makroekonomsku stabilnost u ovoj godini i finansira odrzavanje socijalnog mira u predizbornoj kampanji.

Na drugoj strani, scenario radikalnih ekonomskih reformi u uslovima strogo kontrolisanih drzavnih medija naici ce na problem opsteg prihvatanja od strane javnosti u Srbiji, koju vlast jos uvek zadovoljava laznim informacijama, praznim obecanjima, omogucavanjem pukog prezivljavanja i neprekidno je podstice da teret resavanja teskih ekonomskih problema prepusti nekoj buducoj generaciji. Taj uzak vladajuci sloj ljudi u Srbiji, svoju sansu za bogacenje upravo vidi u ocuvanju razlicitih monopolskih renti i svesno se protivi radikalnim ekonomskim reformama koje bi vodile otvaranju i integraciji zemlje u svetske privredne i politicke tokove.

Dakle, jugoslovenska privreda je ponovo na istorijskoj prekretnici. U slicnim prilikama u proslosti, politicko rukovodstvo se uvek opredeljivalo za polovicna resenja koja su nam kasnije stvarala dodatne i jos vece probleme. Trenutno se domacoj javnosti namece scenario odlaganja reformi (prezivljavanja), sa obrazlozenjem da svaka promena povecava rizik poslovanja i ugrozava socijalnu sigurnost gradjana. Medjutim, mi smo uvereni da najveci rizik postoji upravo ukoliko se nista ne promeni - ukoliko se hitno ne sprovedu radikalne ekonomske reforme. Jugoslovenska privreda je od specijalizovanih medjunarodnih agencija koje procenjuju investicione rizike vec dobila najnizi moguci rang za politicki rizik investiranja i pretposlednji rang za ekonomski rizik investiranja (ovaj rang je poboljsan za jedan nivo nakon prodaje PTT). Veci rizik, dakle, gotovo da i ne moze postojati.

Uz ovakav investicioni rizik, sanse za buduci razvoj zemlje nisu velike. Zato ovoga puta treba hrabro preseci nas beznadezno zamrseni politicki i ekonomski cvor i radikalnim reformama stvoriti pogodan institucionalni ambijent za razvoj trzisne privrede i stasavanje modernog demokratskog drustva.

Iz istorijskog nazadovanja SR Jugoslavija moze da izadje samo krupnim i brzim promenama ukupnog drustvenog i ekonomskog sistema. Upravo zbog toga, program ekonomskih reformi mora da bude sveobuhvatan i veoma radikalan u svojoj sustini. Osnovni argumenti u korist radikalnog programa su:

1. proizvodnja je pala na tolio nizak nivo, da ne moze da ga trajno tolerise nijedna vlada kojoj je stalo do bilo kakvog ugleda pred domacom i inostranom javnoscu;

2. postojeca oprema i tehnologija su totalno izraubovane i nove investicije su preduslov buduceg privrednog rasta;

3. plate su vec pale na tako niske realne iznose, da ne zadovoljavaju ni elementarne zivotne potrebe;

4. netrzisni oblici upravljanja, mito i korupcija, toliko su uzeli maha da ih je moguce preseci jedino radikalnim merama;

5. sprega politike, menadzmenta i mafije (nove oligarhije) tako je snazna, da se jedino frontalnim paketom mera moze razbiti.

Splet reformi koje ce zarad spasa privrede i drustva u celini preduzeti nova vlada, niposto ne spada u domen rutinskog, svakodnevnog i uobicajenog. Uporedo sa dalekoseznom promenom sveukupne konfiguracije privrednih tokova mora se menjati i upravljacki mehanizam i nacin upravljanja, zajedno sa pratecim regulativnim mehanizmima. Jer, aktuelna privredna struktura neposredna je posledica sadasnjeg institucionalnog poretka, kao i njegovih ranijih, uostalom ne mnogo razlicitih, varijanti. Svaki temeljniji preokret zahteva pre svega intervenciju na nivou uzroka. Puko hvatanje u kostac sa posledicama unapred je osudjeno na neuspeh.

U osnovi institucionalnog preobrazaja koji treba da omoguci radikalni privredni zaokret, stajace dalekosezna drustvena reforma zasnovana na privatnoj svojim, demokratiji i trzisnoj privredi. Od drustva kojim, bez ogranicenja i fakticki bez podele vlasti, upravlja jedna politicka elita, jugoslovenska zajednica treba da preraste u otvoreno drustvo u kome ce slobodni pojedinci i njihova individualna prava biti temelj i operativno nacelo sveukupne drustvene organizacije. Uloga drzave nije da upravlja ljudima, nego da posluzi kao drustveni servis, da deluje kao kreator i garant ambijenta u kome ce prava pojedinaca biti maksimalno afirmisana i zasticena. Tutorstvo nad ljudima je samo druga strana medalje njihove sveopste obespravljenosti koja je bila i ostaje markantno obelezje i gotovo definiciona karakteristika socijalistickog totalitarizma. Nije funkcija drzave da neposredno brine o dobrobiti pojedinaca, da bude odgovorna za obezbedjenje nekog njihovog unapred utvrdjenog nivoa potrosnje i dohotka ili cak da brine o njihovoj licnoj sreci. Naprotiv, pravo je pojedinca, a i njegovo zivotno poslanje, da sam brine o svom blagostanju i sreci, a zadatak je drzave da mu stvori uslove u kojima ce to moci da ostvari na produktivan, eticki utemeljen i dostojanstven nacin. Ocigledan pravac strateskih promena mora se ogledati u odsudnom sirenju podrucja licnih sloboda, ali i - neizostavno i sasvim paralelno sa tim - podrucja licne odgovornosti.

Za izgradnju jednog takvog, bitno promenjenog i na kvalitativno razlicite filozofske temelje naslonjenog drustva, neophodna je ne samo korenita promena institucija, nego i promena preovladjujucih vrednosnih opredeljenja, izmena obrazaca ponasanja, transformacija kulture i celokupne drustvene svesti. To je, dakako, dugorocan proces ucenja i prilagodjavanja, te je u pitanju konglomerat promena koje se ne mogu odigrati preko noci. Medjutim, predvidjeni preokret sigurno ce omoguciti iniciranje tog procesa, pocetak jedne dugotrajne socijalnopsiholoske transformacije, koja bi u isto vreme znacila i ideolosku dekontaminaciju, s obzirom na duboko uvrezene kolektivisticke vrednosti.

Radikalna institucionalna reforma nije moguca bez istovremene jednako radikalne politicke reforme. Jedno od najpogubnijih a jos uvek aktuelnih nasledja socijalisticke autoritarnosti jeste sveopsta politicka kontrola nad svim oblastima drustvenog zivota - privredom, finansijama, obrazovanjem, kulturom, medijima, sportom... Zbog tako siroko postavljene i tako duboko uvrezene kontrole, stranka koja se zatekla na vlasti, a koja svoj neprekinuti kontinuitet vuce jos iz socijalistickih vremena, ima ogromne prednosti nad svim konkurentnim politickim organizacijama. Politicka konkurencija je izrazito asimetricna i neravnopravna. Uz tako brojne i tako velike prednosti, vladajuca partija postaje nesmenjiva. Izostaju elementarni preduslovi za funkcionisanje demokratskih institucija. Politicki direktororijum se cvrsto instalira u poziciji da kontrolise biracko telo umesto da, shodno duhu i nacelima demokratije, bude pod njegovom kontrolom. Nesmenjivost vlasti duboki je uzrocnik politickog voluntarizma i njene posvemasnje neodgovornosti.

(Nastavlja se)