RAZRADJEN PROGRAM RADIKALNIH EKONOMSKIH REFORMI U JUGOSLAVIJI

Dva scenarija buduceg razvoja

Strategija prezivljavanja socijalistickih institucija (ili strategija odlaganja reformi) veruje da je brz privredni rast moguc bez strukturnih promena. Alternativna strategija razvoja zasnovana na radikalnim reformama veruje da ekonomska liberalizacija i privatizacija predstavljaju uslov bez koga nema strukturnih promena, a bez njih Jugoslavija samo odlaze buduce bankrotstvo

Neodobravanje aktuelne prakse
Programski dokument koji se ovom prilikom predocava javnosti ima za cilj da trasira strateske pravce dalje institucionalne izgradnje jugoslovenskog drustva, i to u onom delu sistema koji se odnosi na, svakako najvazniju, ekonomsku sferu njegovog zivota. Drugi jednako vazan zadatak jeste definisanje osnove za jednu novu ekonomsku politiku, koja ce u svim svojim vaznijim odrednicama biti sustinski razlicita, a u nekima i dijametralno suprotna od one koja se vec godinama, uz ocigledne gubitke i velike stete, vodi u ovoj zemlji.
Grupa ekonomista koja potpisuje ovaj dokument cvrsto veruje da veliki broj stvari koje se preduzimaju i dnevno realizuju u domenu ekonomske politike mora da bude iz osnova izmenjen. Taj opsti stav neodobravanja onoga sto se kod nas cini na planu ekonomske politike i oblikovanja institucija jeste upravo ono sto je grupu okupilo i sto ce i dalje predstavljati silu koja je povezuje.
Ovo je dokument neodobravanja aktuelne prakse i neslaganja s njenim motivima, sredstvima i mehanizmima delovanja. On je u isto vreme i svedocanstvo nemirenja s njenim rezultatima i posledicama. Kao takav, on predstavlja razradu i prosirenje dokumenta koji je najavljen u pismu javnosti od 24. januara 1997. godine i intenzivno promovisan tokom februara ove godine. Ovaj prethodni dokument predstavljen je pod nazivom Program radikalnih ekonomskih reformi, a ekonomisti koji su ga pripremili nastupili su i u javnosti bili prihvaceni kao - Grupa 17.
Prethodni i sadasnji tekst povezani su ne samo istovetnoscu inspiracije i namene, nego i nacinom obrade. Iz oba dokumenta jasno se, naime, vidi da ih nije radio tim drzavnih ekonomista, pa cak ni takvih koji se nadaju da bi s kompromitovanom vladajucom oligarhijom mogli da stupe u smislen dijalog. Nijedan od ova dva dokumenta ne racuna na povoljan prijem u krugovima koji raspolazu apsolutnom vlascu i dominantno kreiraju ekonomsku politiku. Naprotiv, oni su okrenuti protiv onoga sto aktuelnu politiku sustinski odredjuje, a u prvom dokumentu je cak i izricito naglaseno da je namenjen svim politickim snagama u zemlji, izuzev rukovodecoj garnituri vladajuce partije u Srbiji i njenim politickim satelitima. Naravno, na tom planu se u medjuvremenu nista nije promenilo, izuzev sto se broj politickih satelita vladajuce personalne oligarhije uvecao. Zbog toga ovaj dokument, isto kao i prethodni, insistira na diskontinuitetu politike koja se vodila u proslosti i u njemu vidi sansu za prevazilazenje sadasnjih privrednih bezizlaza. Naravno, autori teksta su potpuno svesni da smena autoritarne vlasti svakako nije preporuka koja se njoj moze rutinski uputiti. Medjutim, temeljna je cinjenica da nije moguce saciniti neki koncept u kome ce istovremeno biti uvazeni i ciljevi personalne oligarhije i siri drustveni ciljevi - jer, ti ciljevi su u sustinskom raskoraku.
To sto ovaj dokument, kao ni onaj prethodni, nije upucen aktuelnoj autoritarnoj vlasti, a ipak je uradjen, ne treba tumaciti kao implicitnu prognozu da ce u dogledno vreme doci do njene smene. Grupa tako jedinstvenu prognozu jednostavno nema, a i kad bi je imala, ne bi joj bilo mesto u ovakvom dokumentu. Opredeljujuci se za izradu ovakvog dokumenta, grupa fakticki izrazava svoju veru u moc javne, kriticki intonirane i valjano argumentovane reci i svoje misljenje da odgovorna javna akcija ima smisla cak i kad ne dovede trenutno do pozeljnog krajnjeg rezultata.

Jugoslavija se nalazi na istorijskoj raskrsnici suocena s rastucim ekonomskim i socijalnim tenzijama. Vreme je da se donesu vazne strategijske odluke od kojih zavisi buducnost zemlje. Mora se razresiti osnovna dilema - da li da se odmah radikalno promeni postojeci ekonomski sistem ili da se takve promene odloze sve dok se ne zapadne u jos dublju krizu. Prvi pristup pred sobom ima viziju moderne trzisne privrede i zahteva reformu postojecih svojinskih odnosa, drugi pristup veruje u mesovitu privredu s dominantnom ulogom drzavne intervencije i drustvene svojine. Prvi pristup se zalaze za stvaranje novih trzisnih institucija (pre svega trzista kapitala), drugi pristup veruje u razvojne mogucnosti nasledjenih institucija.

Stanje jugoslovenske privrede je takvo da su formirani svi moguci deficiti. Jedan deficit podstice drugi deficit koji deluje na ostale i povratno utice na samog sebe. Otklanjanje jednog deficita pogorsava stanje drugih deficita i sprecava poboljsanje opsteg stanja privrede. Jednom recju, deficiti su se medjusobno zavezali u zamrsen cvor. Strategija buduceg razvoja jugoslovenske privrede ima dve mogucnosti: da pokusa da razveze ovaj cvor ili da ga presece.

Strategija "raspetljavanja cvora" podrazumeva parcijalno saniranje deficita uz odlaganje sprovodjenja reformi. Najpre se saniraju najtezi deficiti, uz privremeno odlaganje resavanja drugih deficita, a potom se prelazi na naredni deficit. Radi stvaranja uslova za otklanjanje jednog deficita pribegava se delimicnim institucionalnim promenama i to samo u onoj meri koliko je to nuzno u svakom pojedinacnom slucaju. Ostale institucionalne reforme se odlazu za kasnije kada "sazru uslovi", odnosno kada neki sledeci deficit to bude zahtevao.

Strategija "presecanja cvora" zahteva sveobuhvatne institucionalne reforme bez kojih nema sansi da se zapocne proces saniranja pojedinacnih deficita. Ona ne iskljucuje privremenu postreformsku recesiju, ali ukazuje na iskustvo drugih zemalja koje su se nasle u slicnim okolnostima. Kod njih su bili prisutni manji socijalni i ekonomski troskovi prilagodjavanja i njihove privrede su brze izlazile na putanju stabilnog rasta, nego u drugim zemljama koje su oklevale s reformama ili su ih nevoljno i parcijalno sprovodile. Sustina je da se potpuno prekine kontinuitet s proslim privrednim sistemom i da se postave osnove za jednu novu modernu trzisnu privredu.

Na duzi rok strategija prezivljavanja i delimicnih reformi ne resava privredne probleme, nego ih samo jos vise povecava. U poslednje cetiri decenije vise puta je pokusano da se delimicno izvrse trzisne reforme - da spomenemo samo reforme iz 1953, 1965, 1974, 1984. i 1990. godine - ali nijedna od njih nije napravila definitivan raskid s nasledjem iz proslosti. Politicki i ideoloski pritisci uvek su cuvali osnove postojeceg privrednog sistema i odlagali nuzno ekonomsko prilagodjavanje. Rezultat svega toga je akumuliranje ekonomskih problema koji su danas dostigli takve razmere, da gotovo izmicu svakoj razumnoj ekonomskoj kontroli.

Spisak svih mogucih deficita nije nista drugo do zavrsna faza u dugom procesu neuspesnih reformskih eipizoda. Jugoslavija je mnogo pre ostalih istocnoevropskih zemalja pokusala da prilagodi svoju privredu zahtevima trzista, da bi danas zaostajala za trzisnim reformama u odnosu na sve ove zemlje.

Mi smo 1953. godine zapoceli reforme kroz predaju fabrika na upravljanje radnicima, da bi deset godina kasnije poceli ozbiljno da menjamo centralno-planski sistem alokacije resursa. Od tada do danas, jugoslovenska socijalisticka privreda je prosla kroz tri kljucna perioda razvoja, koji se mogu opisati kao period rasta (1962- 1979), stagnacije (1980-1989) i depresije (1991-1997). Stagnacija i depresija koincidiraju s ulaskom zemlje u duznicku krizu. Visoki spoljni i unutrasnji dugovi predstavljaju dugorocnu karakteristiku nase privrede i najvece ogranicenje njenog buduceg rasta.

U poslednje tri godine ekonomske prilike u zemlji su se neznatno poboljsale, ali to ne sme da nas zavarava - jugoslovenska privreda se jos uvek nalazi u periodu duboke depresije, kao sto to pokazuje slika o kretanju realnog drustvenog proizvoda. U 1996. godini ostvaren je fizicki rast industrijske proizvodnje, ali i pad realnog drustvenog proizvoda zbog visokih gubitaka u drustvenom sektoru privrede. Zbog toga odluka o pravilnoj strategiji buduceg razvoja ima jos veci znacaj.

Danas bi trebalo da biramo izmedju dve strategije razvoja. Jedna strategija razvoja - koju mozemo nazvati strategijom prezivljavanja socijalistickih institucija ili strategijom odlaganja reformi - veruje da je brzi privredni rast moguc bez strukturnih promena i spremna je da sprovede institucionalne reforme tek ako je na to natera bankrotstvo zemlje. To je strategija koja pokusava da razveze zamrseni cvor socijalisticke privrede u novom evropskom okruzenju. Alternativna strategija razvoja zasnovana na radikalnim reformama veruje da ekonomska liberalizacija i privatizacija predstavljaju uslov bez koga nema strukturnih promena, a bez strukturnih promena Jugoslavija samo odlaze buduce bankrotstvo. Ova strategija razvoja preseca cvor socijalizma i odlucno uvodi zemlju u glavne tokove evropske privrede.

Ucesnici
Koordinatori projekta:
Mladjan Dinkic, Ekonomski fakultet Beograd
Veselin Vukotic, Ekonomski fakultet Podgorica

Spisak ucesnika po radnim grupama:
I Stabilizacija i liberalizacija: Stojan Babic (koordinator grupe), Ekonomski fakultet Beograd, Ivan Vujacic, Ekonomski fakultet Beograd, Dusan Vujovic, Svetska banka, Mladjan Dinkic (koordinator grupe), Ekonomski fakultet Beograd, Bojan Dimitrijevic, Ekonomski fakultet Beograd, Milan Kovacevic, vlasnik konsultantske firme iz Beograda, Miroljub Labus, Pravni fakultet Beograd, Branko Milanovic, Svetska banka, Jelica Minic, Institut ekonomskih nauka, Danica Popovic, Ekonomski fakultet Beograd.
II Privatizacija i preduzetnistvo: Srboljub Antic, Institut drustvenih nauka, Boris Begovic, konsultant iz Beograda, Veselin Vukotic (koordinator grupe), Ekonomski fakultet Podgorica, Milic Milovanovic (koordinator grupe), Ekonomski fakultet Beograd, Nebojsa Medojevic, Agencija Crne Gore za prestrukturiranje privrede i inostrana ulaganja, Pavle Popovic, Ekonomski institut, Fuada Stankovic, Pravni fakultet Novi Sad, Dragor Hiber, Pravni fakultet Beograd, Dusko Susnjar, investicioni bankar iz Beograda.
III Novi privredni sistem i ekonomska politika: Zeljko Bogetic, MMF, Bosko Zivkovic (koordinator grupe), Fakultet za menadzment "Braca Karic", Bojan Zecevic,Ekonomsku fakultet Beograd, Petar Ivanovic, Ekonomski fakultet Podgorica, Aleksandra Jovanovic, Pravni fakultet Beograd, Gradimir Kozetinac, Trziste novca, Mihajlo Nikolic, Savetnih ex-guvernera NBJ, Ljubomir Madzar (koordinator grupe), Ekonomski fakultet Beograd, Dejan Popovic, Pravni fakultet Beograd, Jovan Rankovic, Ekonomski fakultet Beograd, Rade Ratkovic, Fakultet za pomorstvo i turizam Kotor.
IV Socijalna politika: Mihail Arandarenko (koordinator grupe), Ekonomski fakultet Beograd, Mirosinka Dinkic, Ekonomski institut, Olga Perazic, Centar za istrazivanje razvoja obrazovanja i kulture, Snezana Simic, Medicinski fakultet, Vuk Stambolovic, Institut za socijalnu medicinu.

(Nastavlja se)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /