Politicke z(m)urke

Vuk Draskovic je ovih dana ugoscen kod Hadzi Dragana Antica - bez jaja, ali u smirujucem prisustvu kancelarijske flore

Teofil Pancic

Predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Draskovic nastavio je hodocasce po medijskim kucama u drzavnom ili "drustvenom" vlasnistvu i pod (jedno)partijskom upravom, te je nakon visekratnog radnog zadrzavanja po svim centralnim i podrucnim delovima RTS sistema, dosao i do kuce u Makedonskoj 29, u kojoj stanuje kompanija "Politika". Ovo je, dakako, zlobnu i dugopamtecu beogradsku carsiju navelo da lansira otrovnu opacinu kako g. Draskovic nastavlja svoju turneju "Stazama gradjanskog protesta, ovaj put bez jaja", ali carsija ionako nikad nema pametnijeg posla... Draskovic je dao opsiran intervju maticnom listu ove kompanije, te je publika tako pocascena i fotografijom srdacnog susreta na najvisem nivou izmedju narecenog politicara i g. Hadzi Dragana Antica, direktora Kompanije i visegodisnjeg v. d. Glavnog i odgovornog urednika "Politike". Fotografija je prava protokolarna, sa sve bujnim kancelarijskim biljem u pozadini. Time je Draskovic dobio reprezentativan tretman i nivo (rec nivo je inace veoma vazna u ovom intervjuu!), jer samo visoki odlicnici domace i svetske politike su do sada imali cast da ih intervjuise prvi covek najvece medijske kuce na Balkanu licno!

Predsednik SPO i jedini monarhisticki kandidat za predsednika Republike Srbije iskoristio je, razume se, u punoj meri ukazano mu gostoprimstvo, i citaocima "Politike" koncizno izlozio svoj i stranacki program, obavestavajuci usput one koji u medjuvremenu nisu citali nista drugo da ipak nema onu vilu na Zenevskom jezeru, a i da sa CIA i Vatikanom ne stoji bas tako dobro kako su mislili... Ne moze se reci da sadrzaj tog intervjua obogacuje politicke analiticare bilo kakvim novim saznanjima, tako da je cela stvar bila mnogo atraktivnija po formi i po znacenjima koja ima - ili mu se pripisuju - ovakav susret na visokom nivou, u skromnim, gotovo asketskim radnim prostorijama g. Hadzi Antica. Ono sto je vidljivo iz ovog i drugih Draskovicevih javnih istupanja poslednjih nedelja je da je ovaj neobicni politicar zaigrao na sve ili nista, iskopavsi duboke rovove izmedju sebe i, prakticno, svih drugih aktera srpske politicke scene, smatrajuci da ce tako da ubedi inertnu biracku vecinu da je upravo on pravi covek za promene. Svima drugima, naime, nesto bitno nedostaje, i to g. Draskovic rasclanjuje ovako: rezimska koalicija SPS-JUL-ND svojom katastrofalnom politikom potpuno je ruinirala zemlju, i krajnje je vreme da se skloni i ustupi mesto boljima, da poprave sto se popraviti dade; Vojislav Seselj i Srpska radikalna stranka su jos gora varijanta, i oni bi Srbiju ponovo uveli u rat, bedu i jos vecu nesrecu; Zoran Djindjic, demokrate i sve "bojkotaske" stranke su sitna boranija i udruzenja seprtlja koja ne mogu da ucine nista, pa zato, iz ogromnog jala i zavisti, samo gledaju da sapletu Vuka Draskovica i njegovu neobicno ozbiljnu i izrazito veliku stranku; koalicija "Vojvodina" je ekstremisticka separatisticka organizacija kojoj treba doakati na vreme, jerbo se namerila vestacki da ozivi onog dekadentnog beckog aristokratu sto ga je Gavrilo Princip onako znalacki sredio pre sedamdeset i kusur godina u Sarajevu; albanske politicke stranke na Kosovu su se mnogo osilile i traze nemoguce, tako da ce to g. Draskovic, po dolasku na vlast, morati malo da dovede u red (ali demokratski, ne kao Seselj!); Madjari i Muslimani vazda nesto mute, pa ih valja imati na oku; ostali nisu vredni cak ni negativnog osvrta. Tako je na kraju, u optici g. Draskovica, na politickoj sceni Srbije zaista ostao samo Srpski pokret obnove sa njim na celu, kao jedina svetla tacka i nada za bolje sutra napacene nam Otadzbine.

Bez izvesne doze mesijanske strasti verovatno da je nemoguce profesionalno se baviti politikom - jer, kome bi, inace, palo na pamet, da milioni ljudi bas njega cekaju da ih povede u Svetlu Buducnost? - ali savremena politicka retorika ne trpi iole direktno iskazivanje takvih ambicija, a biraci surovo kaznjavaju onoga za koga osete da ima takvu autopercepciju. To je jedan od hronicnih Draskovicevih problema od pocetka njegove politicke karijere: on deluje iskreno i autenticno, sto je u danasnjem politickom cirkusu, pretezno nastanjenom punjenim pticama, redak kvalitet, ali sta to vredi kada ga njegov profetski zar i jurodivi imidz trajno i totalno diskvalifikuju? Prosecan birac je krajnje nepoverljiv prema "nestandardnim licnostima", on moze cak i da ih simpatise, ali uvek pravi razliku izmedju Politicara (to moze da bude, i jeste, gotovo svako) i Drzavnika. Pogledajte Slobodana Milosevica, coveka kojem ni puna decenija katastrofalne politike nije bitno narusila popularnost: on, bez uvrede, deluje kao g. Savrseni Mediokritet, i zato se nije tesko identifikovati s njim. Tako, u percepciji ovdasnje javnosti, izgleda "ozbiljan covek", i tu pomoci nema. Draskovic sve to uporno negira, pa je i ovaj put najurio strucnjake francuske marketinske agencije koji su ga molili i kumili da, za pocetak, obrije bradu. O Draskovicevoj rojalistickoj metafizici da i ne govorimo: cak i da je monarhija najbolji izum u istoriji covecanstva, a srpska monarhija najbolja od svih svetskih kraljevina, neuzimanje u obzir "lenjosti uma" vecine, koja je, uostalom, rodjena u Republici i za koju je monarhija isto sto i Park iz doba Jure: nesto sto je bilo pre nas, granici se s neozbiljnoscu. A to je jedina osobina koja se u politici nikada, ali doslovno nikada, ne isplati.

Vuk Draskovic je krenuo u predizbornu kampanju diceci se svojom doslednoscu i ponavljajuci svima, pa i ljubopitljivom Hadzi Anticu, da je njegov predsednicki program jednak programu Srpskog pokreta obnove iz 1990. Problem je u tome sto je to "zanrovski" program, pravljen po nacelu "samo za ljubitelje", ideoloski nepodnosljivo jasno i strogo profilisan. Tako se relativno lako skupljaju brojne pristalice, ali se jos mnogo lakse odbijaju svi ostali, obicno znatno brojniji. Draskovic se odavno usancio u svom monarhisticko-ravnogorskom "zanru" i arhaicnom mesijanskom stilu; za vreme zimusnjeg gradjanskog protesta malo je, za ljubav Koalicije, izasao iz njega, ali je sada, smatrajuci da je ta ljubav bila neuzvracena, jos jace potencirao te svoje "evergrin" atribute. Ako ga to ne odvede na politicki tron, moze ga odvesti samo u postepenu marginalizaciju i zaborav. Treba se, bar, nadati da je on intimno toga svestan.

Sigurno je da za Vuka Draskovica nece glasati pasionirani potrosaci RTS dnevnika i "Politike", ma koliko on bio tamo prisutan u poslednje vreme; za glavninu pristalica SRS Draskovic je srpski izdajnik, i tu je stvar prilicno beznadezna; dobar deo urbanih "setaca" ostace dvadeset i prvog decembra kod kuce, a to su ionako ljudi koji bi radije videli Coraxa kao predsednika - deluje im mnogo ozbiljnije; autonomase ljuti svojim monarhizmom i patrijarhalnim centralizmom; na nacionalne manjine mu je, posle nekih nedavnih istupa, bolje da i ne pomislja. Za Vuka Draskovica ce, dakle, mozda glasati ono sto preostane kad se oduzmu gore navedeni, plus politicki nezainteresovani, veciti bojkotasi. Moze li se s kusurom glasaca postati predsednik jedne drzave? Ako takva avantura politicki ne dokusuri Draskovica - sigurno ce postati predsednik! Ipak, preporucujemo oprez: neki su, u Americi, od kusura napravili bogatstvo. Ali, to je americki san, ne srpski. U Srbiji se kusur obicno i ne vraca.