Zoran Djindjic, gradonacelnik Beograda

Beograd je samo po spoljasnjim obelezjima grad. U njemu zivi ogroman broj ljudi, ali nema stvarnog svezeg krvotoka - gradnje, novca, gradske ponude u oblasti kulture, sporta...

- Socijalisticka partija Srbije je napravila plan, u kome su naveli tri glavna pitanja na kojima ce rusiti vlast u Beogradu. To su voda, saobracaj i grejanje. I na milion nacina cine da grad nema te tri stvari, tvrdi Zoran Djindjic, gradonacelnik Beograda, za "Nasu Nedeljnu Borbu".

Na koji nacin se to konkretno radi?

- Grad je u klasicnoj strukturi vlasti bio jedna karika u veoma dugom lancu. Na dnu je policijska operatura, a na vrhu - politicka vlast. Grad je mogao da se osloni na oba kraja lanca. Sada kada smo mi dosli, odlucili su da odseku obe strane lanca i ucine nesto naizgled logicno. Kazu grad sada treba da placa sam svoje racune, a ako nema para neka bude bez grejanja, vode, prevoza. To je krajnje nelogicno, jer grad nije osposobljen za to buduci da su svi njegovi sistemi, sve komunalne sluzbe zapravo funkcionisale na principu spojenih posuda sa republikom, opstinom, citavim sistemom vlasti.

Drugi nacin su ciste opstrukcije, razne diverzije u saobracaju, vodovodu…. koje sprovode hiljade ljudi koji rade za razne espesovsko- policijske sluzbe. Na primer, jednog trenutka pedeset bunara ne radi ili su presecene zice na trideset trolejbusa. Sta se desilo da se istovremeno pokvare osiguraci na pedeset bunara?! Da li je moguce da neki ludak to uradi samoinicijativno?! U principu nije nemoguce, ali nije verovatno. Mi prijavimo policiji, ali nista se ne sazna.

I treca stvar je nepostojanje bilo kakve spremnosti za saradnju i koegzistenciju, niti da se shvati da postoje zajednicki problemi. Voda, vazduh, zemlja su elementarne stvari. Bez toga nema ni politike, cak ni neprijateljske.

Grad ipak funkcionise, a oni (SPS i JUL) bez prestanka na svojim konferencijama za stampu, koje lice na komunisticku inkviziciju, tvrde - raspada se sistem. Sve to stvara negativnu atmosferu i ljudi se osecaju kao predmet necijeg maltretiranja.

Sta se desilo sa Beogradom u poslednjih desetak godina?

- Rat nam je doneo 200 do 300 hiljada ljudi ciji status nije resen. Oni nemaju ni minimalne uslove za zivot a koriste gradske komunalne sisteme - ulice, prevoz, vodu, stambeni prostor neki, i dodatno su svojim mukama spustili nivo opsteg standarda u gradu. Uz opstu ekonomsku krizu i blokadu centralne vlasti, Beograd je postao parafraza grada. Po spoljasnjim obelezjima mi smo grad. Tu zivi ogroman broj ljudi, ali nema stvarnog svezeg krvotoka, - gradnje, novca, gradske ponude u oblasti kulture, sporta…

Cirih ima, na primer, 7 milijardi maraka godisnji budzet, sa 400 hiljada stanovnika. Beograd ima 400 miliona maraka sa milion i petsto hiljada registrovanih stanovnika. Cirih ima, znaci, 20 puta vise za 4 puta manje stanovnika, znaci 80 puta vise novca nego Beograd. A gradjani Beograda imaju iste aspiracije kao i gradjani Ciriha. Struje moze da bude ili ne bude. Ne moze biti 20 ili 80 puta manje struje nego u Cirihu. Prevoz isto, ili imate ili nemate. To sto sest sati cekate, znaci nemate prevoz. To su minimalne potreba stanovnistva i one su iste u svakom gradu.

Kakve su perspektive Beograda? Sta bi trebalo da se desi da opet postane svetska metropola?

- Dve su mogucnosti. Jedna koja nije dobra, je da se grad izdvoji iz tog opsteg sistema, i da pocne svoje resurse da koristi samostalno kao sto radi Moskva. To znaci da gradsko - gradjevinsko zemljiste koje je najskuplje u gradu bude iskorisceno kao izvor finansijskih sredstava. To je losija varijanta.

Zasto?

- Jer bi napravila od Beograda magnet koji bi privukao jos milion ljudi. Ako bi grad poceo da se razvija, a Republika ne, onda bismo imali fenomen Latinske Amerike - Beograd sa 4 miliona stanovnika i praznu Srbiju. Druga mogucnost koja je prirodnija je da dodje do ekonomskih i politickih promena u Srbiji u celini, i da grad bude jedan od nosilaca toga ali kao deo globalnog razvojnog plana. Mozda bi trebalo staviti akcenat na okruzenje Beograda da se kao u svakom normalnom gradu razvijaju prigradska naselja u kojima zive ljude koji rade u gradu, da se izmeste industrijske zone…

Znaci niste za varijantu da Beograd dobije poseban status?

- Jesam, naravno, u ovoj varijanti globalnih ekonomskih i politickih promena. Bolje je gradovima dati prava i izvore prihoda jer ce tako moci da ispunjavaju svoje obaveze. Time preuzimaju i odgovornost za novac. Onda se zna ko je zaduzen za lokalne puteve, zdravstvo… I ne mogu vise reci za sve sto ne valja kriv je Beograd.

U Svajcarskoj postoji, na primer, velika tenzija izmedju pojedinih kantona, ali to funkcionise perfektno jer su nadleznosti i novac tako dobro udeseni da svako ima svoj novac ali i obaveze. Ako vi imate, na primer, studente iz drugog regiona onda ce taj region da vam placa. Vi cete moci da kazete - necemo da primamo studente iz Nisa u Beograd, ako Nis ne daje nista za univerzitet u Beogradu. Znaci svaka usluga se placa. I onda se na nivou drzave uspostavi slobodno trzIste gde su svi gradovi subjekti i svako se trudi da bude atraktivan i jeftin.

Treba li Beograd da ima isti status kao Backa Palanka?

- Kao glavni grad mora imati posebno mesto. On je umnogome originalan subjekt koji mora imati izvorne prihode. Administrativni centar je ogromna masina i to je jako dobro za grad. Prirodno bi, medjutim, bilo da sve to bude placeno gradu i da on ima koristi od toga. Trenutno je to opterecenje jer mi nemamo koristi od toga.

Koji su jos uslovi za poseban status Beograda?

- Politicko rukovodstvo, odnosno gradonacelnik, mora da se bira direktno. To je pitanje menadzmenta. U svim velikim gradovima, Njujorku, Parizu, Londonu, gradonacelnik je prakticno gradski politicki menadzer koji ima svoju vladu. Parlament bi bio kontrolna instanca. Sada se ne zna ni ko je odgovoran ni ko ima kakve nadleznosti.

Grad treba da dobije gradsku policiju, nadleznosti u skolstvu i zdravstvu. U osnovnom skolstvu, apsurdno je da ministarstvo treba da postavlja direktore. Tu je vazna samouprava i ukljucivanje roditelja i interesnih grupa u personalnu politiku.

Da li je Beograd danas otvoren i slobodan grad?

- Jeste.

U cemu se vidi ta otvorenost?

- Sve je kontroverzno. Ono sto se desava u gradskoj politici je predmet javnog interesovanja i malo stvari je skriveno. To je prvi znak da nema nekih monopola i izolacionizma. To na prvi pogled moze da izgleda kao visak haosa u odnosu na raniji period ali nije. Ima vise incidenata i afera, ali se o njima pise. To je uslov da se ljudi osecaju slobodni. Kretanje u gradu u poslednjih nekoliko meseci je prilicno liberalno osim nekoliko incidenata koji se desavaju ako je Milosevic predmet tog kretanja.

Ko danas cini elitu Beograda?

- Novokomponovani bogatasi iz politicke nomenklature i njihove porodice. Mozda iz opozicionih krugova neke porodice koje su se, zahvaljujuci lokalnoj vlasti Stari grad, Savski venac, takodje malo tome prikljucile. Ali to je jako mali sloj. Srednja klasa je razbijena i ona ne postoji kao socijalna, vec samo kao mentalna kategorija.

Ljudi se secaju da su bili neko i nesto. Ostali su neki tragovi toga u drustvenim stanovima u elitnim kvartovima, ali realno, u svom zivotnom standardu, oni ne reprodukuju srednji drustveni sloj vec sloj na ivici egzistencije. Srecom imaju pamcenje, zavrsili su neke skole i nadaju se da je ovo prolazni period. Za stvarnu elitu nam je potrebna regeneracija srednjeg sloja, a to je moguce samo ekonomskom obnovom zemlje.

Neki ljudi koji su cinili elitu u Beogradu, na primer, Bora Cosic, Mirko Kovac, Bogdan Bogdanovic, sada zive u drugim zemljama?

- Njihova odluka je bila da napuste grad. Ja to nikada ne bih. Kada bih pomislio da je ceo grad presao na stranu ludila onda bih rekao - sta cu ja medju njima. Ali u Beogradu to nikada nije bilo. Beograd je i u vreme najveceg ludila imao svoje oaze. To je sada prosireno, to vise nisu oaze. Beograd, u celini, je vrlo sklon zdravom razumu. Ljudi su uplaseni, prirodno, jer ne vide jasno alternativu u opstem kosmaru na Balkanu kao regionu koji se raspada stotinama godina. Cute jer se plase da ne potonu jos dublje. Ali ako uzmemo opste negativno stanje, jako veliki broj ljudi hoce da izrazava svoju volju, da ucestvuje u dogadjajima koji su cesto i rizicni.

U Evropi je tema Dunav i mogucnost povezivanja gradova na toj reci? Govori se o ogromnim potencijalima reke? Gde je Beograd u tim projektima?

- Imamo sjajne odnose sa ljudima, finansijerima i biznismenima iz Budimpeste i Beca. Ali u sadasnjoj gradskoj upravi nema volje za velike projekte. Shvatio sam da bih kompromitovao i grad i sebe kada bih ulazio u pregovore sa ozbiljnim ljudima a da iza svojih ledja nemam jaku podrsku.

Cija vam podrska treba?

- Koalicije u gradu.

Moze li se to uraditi bez promene vlasti na centralnom nivou?

- Da. Politikom gradskog gradjevinskog zemljista, davanjem dozvola, uredjenjem reke, moglo bi cudo da se napravi da postoji jasna politicka volja nas kao koalicije i da nismo sukobljeni oko sitnica i politickih ambicija. Beograd je mogao da bude glogov kolac komunizmu u Srbiji da nije prevladao komunisticki mentalitet. Da smo imali viziju, SPS bi danas bio proslost.

To je perspektivna stvar i projekti na Dunavu nece propasti. Povezivanje Beograda, Budimpeste, Bratislave, Beca, mozda i Smedereva, je resurs za jedan vek. Nije dobro sto nismo to zapoceli, ali ne bismo mogli to ni zavrsiti za jedan vek.

Planirate li neku saradnju sa glavnim gradovima susednih i postjugoslovenskih zemalja?

- Iz Ljubljane dobijamo "ljubavne poruke". Sa Bukurestom, Sofijom i Budimpestom imamo dobre odnose. Ali Beograd nema sta da ponudi, nemamo odresene ruke, pare. Ta saradnja znacila bi, na primer, platiti nekoj pozorisnoj trupi da ovde dodje na tri dana. To puno kosta.

Izabela Kisic