Vodi li se rat protiv Beograda i Beogradjana

Autobusi koje je Berlin poklonio Beogradu i koji ne mogu da predju jugoslovensku granicu samo zato sto ih nije dobavila vladajuca partija nego opozicija - simbol su politike i ljudi koji ne mare za svoj grad i za glavni grad Srbije i SR Jugoslavije vec uvek i samo za svoje funkcije i uske interese

Jasminka Kocijan

Nemacki ambasador u Beogradu Vilfred Gruber zacudio se zbog toga sto 10 autobusa koje je Berlin poklonio Beogradu nekoliko dana stoji na granicnom prelazu, dok jugoslovenske vlasti ne dozvoljavaju njihov ulazak u zemlju. Cudi se ambasador sto je poklon postao politicki problem. Kakav politicki, to je problem veci od politike, to je pitanje casti, dostojanstva i patriotizma. Nece valjda Srbi da se voze u nemackim autobusima i to bas u Beogradu, jedinom gradu u Srbiji.

Ono sto ne zna nemacki ambasador i onaj nesvesni deo Beogradjana koji misli samo o tome kako da se preveze do posla, zna na srecu Mihalj Kertes. Jer Kertes ne posmatra problem samo povrsno, pausalno. On se udubljuje u sustinu, a sustina problema je u pitanju - kako to da bas Zoran Djindjic, koji je studirao u Nemackoj i od svih domacih i stranih jezika zna bas taj nemacki, kako da bas on dobije na poklon nemacke autobuse?

Kertes, koji nije dzabe nekada nazivan "srpskom majkom", zna sta je dobro za Srbe uopste, pa tako i za Beogradjane i grad Beograd. On nece tek tako dozvoliti da se ovaj napaceni narod vozi u neprijateljskim autobusima. Mozda bi na Beogradjane mogao da predje nemacki virus pa da zarazeni gradjani, gledajuci kroz prozore takvih autobusa pozele da vide ulice kao one u Berlinu i nacisto polude. To se ne sme dopustiti. A i ako ipak demokratski odluci da neprijateljski autobusi predju granicu, onda to ima da bude sve po zakonu i propisu. Kertesova Savezna uprava carina zatrazila je zato atest o homologaciji. To znaci da ova prevozna sredstva treba da budu odgovarajuca, da imaju zvanicnu potvrdu - "crno na belo" da su ispravna. Sve onako kako su Beogradjani navikli da se voze - bezbedno, odgovarajuce i po propisu, a ne kako Nemac hoce.

I sta ima vozaci Gradskog saobracajnog preduzeca Beograd (GSP) da izjavljuju kako su ti autobusi u savrsenom stanju kad se zna ko stoji iza tih sofera. Zna Kertes, a znaju i posteni Beogradjani da su ovi iz GSP-a svi odreda zavedeni od strane Srpskog pokreta obnove (SPO) i Demokratske stranke (DS) i da za njihov racun rade.

U svakom slucaju, ako "srpska majka" i da zeleno svetlo za ulazak nemackih autobusa u nasu zemlju, Beogradjani ce biti pred velikom moralnom dilemom. Da udju ili ne, da se voze ili ne? Za prave patriote - zna se, nema dileme, on ce radije peske do posla (ako ga uopste imaju) ili u nase - domace, propisne autobuse. Dostojanstvo, drug uz druga, stegnuti i odlucno stisnuti jer - u muci se poznaju junaci.

Zli glasovi pricaju kako preti opasnost ne samo od 10 vec od najezde 100 stranih autobusa koji bi do kraja ove godine mogli da se krecu Beogradom i to u raznim pravcima, uzduz i popreko i sve to po nalogu opozicije koja je "igrom slucajnosti" i uz pomoc stranih placenika dosla na vlast pa sad misli da moze da voza ljude kako hoce.

Nece moci jer ima neko ko misli o tome - Republika, a nju jos nisu, a sva je prilika i nece, osvojiti strani placenici.

Beograd i specijalni status

Beograd je jedan od najstarijih gradova u Evropi i pored Atine najveca je urbana celina na Balkanu. Prema zvanicnim podacima Gradske skupstine, Beograd se prostire na 3,2 posto teritorije Srbije, u njemu zivi oko 16 posto njenog stanovnistva, a radi gotovo cetvrtina svih zaposlenih u Republici.

Razmisljanja o specijalnom statusu kao i predlog o posebnom zakonu za Beograd nisu, medjutim, aktuelna u vrhu republickih vlasti jos od proslogodisnjih gradjanskih protesta i dolaska opozicije na vlast u Beogradu.

Kako sada stvari stoje, za Beograd sa specijalnim statusom republicke vlasti nece, a gradske ne mogu da se izbore. Ni jedni ni drugi nece i ne mogu da se dogovore, jedni zavise od drugih, a Beogradjani i od jednih i od drugih.

Nije vise, medjutim, rec samo o Beogradjanima. Ovaj grad je promenio lik, stanovnike, a samim tim i duh. U proteklih sedam godina mnogo ljudi je otislo, a jos vise u njega doslo.

Prema poslednjim podacima kojima raspolaze informativna sluzba Skupstine Beograda, a oni su iz 1995. godine, Beograd ima 1.621.500 stanovnika. U taj broj nisu ukalkulisane izbeglice jer vecina njih i nema nikakav status, a ne zna se pouzdano ni koliko ih ima u Beogradu.

U Skupstini grada kazu da se uglavnom pominje cifra od 400.000 izbeglica u glavnom gradu. Prema podacima Crvenog krsta Beograd (iz maja 1996. godine) u Beogradu ima 170.000 izbeglilca, sto je preko 26 posto svih izbeglih lica u Srbiji. Od tog broja njih preko 140.000 ima, kako kazu u Crvenom ksrtu, "u pravom smislu status izbeglice, odnosno - nemaju nista. Ostali imaju privremene licne karte ali ne i drzavljanstvo, dakle, oni su neka vrsta polugradjana". To samo znaci da Beograd ima najmanje 10, a verovatno i celih 20 posto gradjana i formalno drugog reda.

Gradjani, polugradjani i osvajanje grada

Poslednjih godina, nazalost, provincija nije teritorijalna odrednica vec postaje sinonim za stanje svesti, odlika necivilizovanosti, uskogrudosti. Dok je provincija ulazila u Beograd i u njega unosila, sa njim i za njega zivela, dotle je grad rastao i sa razlogom bio otvoren za sve ljude sa svih strana.

Ta otvorenost danas se, nazalost, bar kad je rec o Beogradu, ispostavlja kao velika mana jer je zahvaljujuci njoj u ovaj grad pristiglo mnogo ljudi koji se prema gradu u koji su dosli ponasaju kao osvajaci, a ne kao njegovi stanovnici. Rat je od najnovijih dosljaka napravio osvajace. Oni osvajaju teritoriju gde god se nadju. U prodavnici, na ulici, u autobusu, na poslu.

Za sobom neminovno ostavljaju odbojnost pa i prezir Beogradjana. Posledice su - sve ociglednija netrpeljivost izmedju Beogradjana i dosljaka, a sto je tragicnije, radi se o netrpeljivosti izmedju Beogradjana i izbeglica.

To je tuzno pre svega zbog toga sto je nove dosljake u glavni grad dovela nesreca. Tuzno je i zato jer je Beograd uvek bio poznat kao otvoren prema svima. Raznolikost ga je i cinila bogatijim. Danas je on mnogo siromasniji, ne samo finansijski, zbog posledica rata, vec i zbog stanja svesti i duha gramzivosti koji je sa dosljacima i njihovom nevoljom unet u Beograd.

Beograd je svet - to smeta

Nesretni autobusi za kojima Beogradjani bukvalno vape, pravi su primer za to. Mesecima su skupstina grada i narocito njen gradonacelnik Zoran Djindjic podvrgavani ruglu povodom nabavke stranih autobusa, ne samo od vladajuce stranke i od opozicionih lidera.

U ismejavanju je, kao i uvek, prednjacio sef radikala Vojislav Seselj. To je onaj predsednik opstine Zemun koji je nekada predivni zemunski park opustosio sasekavsi drvece i zasadivsi kioske, a u sinagogu koja je predstavljala istorijski spomenik uselio ugostiteljski objekat. Sve je to, naravno, dobro naplatio i to u ime borbe za bolji zivot zemunske sirotinje. Kad je lepo "uredio" Zemun, sa punim pravom se podsmevao Djindjicu i trudio se da partnere u koaliciji "Zajedno" sto je moguce vise zavadi. To mu nije bilo tesko jer su i oni sami jedva izdrzavali zajedno.

A izdrzali su samo dotle dok nisu usli u Gradsku skupstinu. Povodom prvih svadja u sada vec nekadasnjoj koaliciji "Zajedno", neko je primetio: "Ma nece se oni rastaviti, ako ni zbog cega drugog, a ono zato sto kad jednom udju u zgradu skupstine, iz nje vise nece izaci".

Da li ce izaci ili ne, videcemo, a ono sto vec vidimo je takva medjusobna netrpeljivost i podmetanje nogu da im nikakve restrikcije i podvale SPS-ove vlasti nisu ni potrebne. Zato je logicno upitati se - da li neko uopste misli na Beograd i ko to sve radi protiv grada u kome zivi.

Svesno ili ne, medjusobnim svadjama i borbom za dominaciju opozicija u Beogradu direktno radi protiv grada kojim bi trebalo da upravlja. Sve ponovo podseca na staro i neizbezno pravilo o vlasti i slasti, Kurti i Murti. Kad je vec tako, bilo bi ipak malo lakse kada bi bar ti autobusi stigli. Dosta smo pesacili. Daj Mihalj, nek vozi Misko - za Beograd, kad vec ne moze dalje.