Nedelja, 7. septembar 1997.

Dnevnik

Uzivanje u neizvesnosti

Iznenada gine princeza Dajana. Pomisljam, ne na nesrecan slucaj, vec na zakonitost dobro smisljenog linca. Uz prasak puca plod. Ispunjenjem prorocanstva zlo potvrdjuje svoju moc

Tatjana Rosic

Petak, 29. avgust

Budim se nevoljno, opet zbog prejake svetlosti. Dva svetlosna bleska suocavaju se, poput ostrica naglo potegnutih maceva, tacno iznad moje glave. Mala svetlosna drama ponavlja se svakog jutra dok se intenzitet nelagodnosti menja zavisno od godisnjeg doba. Leto je, naravno, najgore. Brzo brojim u sebi: da, do snimanja u podne imam dovoljno vremena, cak i ako se uzme u obzir muckanje mleka u Andrejevoj bocici. A on, mali zaverenik, jos uvek spava.

Tako kuvam nes-kafu i citam pesme Nebojse Vasovica koje me s godinama, suprotno namerama samog autora, sve manje razdrazuju, sto je, zlobno bi se slozio sa mnom, jedan od pouzdanijih signala starenja. Ali ima i vaznijih secanja od onih koja se ticu istorije cinizma u novijoj srpskoj knjizevnosti. Recimo na drage prijatelje.

Sasa, na primer, koji mi je savetovao da redovno vodim dnevnik. (Dok je, pre svog vencanja i odlaska u Vankuver, jos imao vremena da mi daje savete). Po njemu to je jedini nacin da od "mog pisanja" nesto ispadne. Zestoko sam se opirala. Pisanje je udaljavanje, govorila sam, udaljavanje od same sebe potpomognuto zapazanjem tog udaljavanja, istovremeno. Dnevnik, tj. vodjenje dnevnika, samo je pocetak tog procesa. Iako Nenad Jovanovic filmski sazeto i sugestivno tvrdi kako je dnevnik "uzivanje u neizvesnosti", nisam sigurna da zelim tako aktivno da ucestvujem u sopstvenom samootudjenju. Nisam uopste bila sigurna da sve to vredi. U najboljem slucaju mozes napisati nekakav besprekorni bestseler koji ce svi citati, ili remek delo koje ce vekovima svi tumaciti. Svejedno. Ne, tvrdio je tvrdoglavo Sasa, pisanje je zapazanje, dok ja samo proizvoljno izmisljam, izbegavam da zabelezim svoje stvarne reakcije, da se disciplinujem. Nisam se slagala, ali sam poslusala. Sasa je, uostalom, uvek imao korisne savete, iako nikad nije procitao nista sto sam napisala. Cini mi se - iz principa. I vec sam na snimanju "Bestselera" - nekako je neophodno docarati gledaocima tajanstvenu i preciznu tehniku kojom je Alaksandro Bariko napisao Svilu. On je savrseno vesto i dosledno izmisljao na osnovu svojih nepouzdanih zapazanja, sasvim suprotno od Sasinih pretpostavki. Ali i u knjizari svetlo je bilo prejako, ometalo je senovitost bilo kakvog razmisljanja. Svetlost, prejaka svetlost, pojela je dan.

Subota, 30. avgust

Tihi gost sedi na stolici pored prozora. Oci su mu mirne, neprozirne. Kao da je nekad bio kockar. Hladnokrvnog, dobitnickog soja. Pa posle burne mladosti promenio masku, pogled, nacin razoblicenja. Pogledom pita znam li koliko je tih, koliko postojan, jednom recju - neumoran. Stidljivi demon, rekla bih. I staromodan: simbol upornog odsustva smisla koje poput ponora mami da mu se bacimo u narucje, smisla radi.

Tako tiho, tako spokojno. Ponovo u mojoj sobi. Hoce li ostati zauvek? Nezainteresovan za sve osim za osluskivanje koprcanja bica, za plostimicno pljuskanje ribljeg repa po glatkom kamenu, za osipanje krljusti koje plavo-zeleno- srebrno-zlatne svetlucaju na suncu. Pogledom ga pitam zna li koliko sam nepovratno, posle svih ovih godina, cak i posle Andreja, nepovratno u sebi, koliko tiha, koliko postojana. Iako ponekad pokusavam glasno da prepricam neki svoj nocasnji san.

Okrece od mene glavu; javljam se na telefon, komuniciran. S one strane cuje se Mihajlo (ili Mihael posto je svoje pravoslavno ime aromatizovao katolickim zvukom sto sasvim dobro ide uz njegove slike), tek nedavno pristigao iz Pariza. Jos uvek ne mogu da zamislim da je tamo, da uporno slika - nekako ga uvek vidim u kamenoj kuci na moru, odakle preduzima cudna putovanja. Dolazim, kaze, i potom Slobodan i ja s njim caskamo, da caskamo, o kaznjavanju i spravama za mucenje. Mihajlo je u Parizu istrazivao, skupljao podatke, svojih crteza ali i licnog zadovoljstva radi, i sada sve to s uzivanjem pretresamo. Mnostvo bizarnih podataka. Cini se da tihi gost, nevidljiv u uglu kraj prozora, najzad likuje.

Nedelja, 31. avgust

Leto jos traje, sudeci po broju telefonskih poziva onih koji su dosli u zemlju s namerom da u njoj provedu svoja letnja ferija. Posle Mihajla javlja se Sasa, ne iz Vankuvera, vec s Karaburme, i poziva na otvaranje svoje izlozbe sutra, u SKC-u, u 19 sati uvece. Doci cu, kazem, iako Andrej nece moci da podje sa mnom i Slobodanom. Neobjasnjivo mi je zao zbog toga. Ima toliko toga sto necu moci, niti cu imati priliku, da mu pokazem, objasnim. Toliko toga morace da razabira, natuca sasvim sam.

A zatim vest koja ide u prilog paranoicno savremenoj svesti o teorijama zavere: iznenadna (uvek je iznenadna!) saobracajna nesreca u kojoj spektakularno, pracena sedmoricom paparaca, gine ledi Dajana. Ne mogu reci da je bila moja miljenica sa stranica zute stampe. Ipak, odmah pomisljam ne na nesrecan slucaj vec na zakonitost dobro smisljenog linca. Uz prasak puca plod. Ispunjenjem prorocanstva zlo potvrdjuje svoju mojuc. Skrivena disharmonija zapadne liberalne idile. Ujed teroristicke (konzervativne?) zmije u travi. Latice otrovnog cveta sklopljene oko zrtve. Cela prica, cak i precutani vapaj, staje u taj pokret. Ukljucujuci i mali zarez sto polovi poslednju recenicu. Predstoji beskonacno nabrajanje stete. Novi medijski spektakl. Svet bez lica. U cijem je sredistu pobedonosno pobodeni cvet-skiptar, Zakon i Red, jedina moguca, bespogovorna Rec. Kic gori od ovog kojim se ledi Dajana proslavila svojim haljinama. Naravno, nema dokaza. Niko ih nece imati. Nesreca se desila u po bela dana, ocigledno.

Ponedeljak, 1. septembar

Izlozba Sase Lozaica najavljena je u programu SKC-a tekstom koji je Sasa sam napisao. Valjda po svojim davnasnjim preporukama meni. Kratak, precizan, rekla bih zargonski "jak" kada to ne bih prezirala. Ali, eto, vec sam rekla. Sama izlozba je takodje neka vrsta "teksta", zahteva kao i svaki koncept trud "citanja". Zao mi je sto se u ovakvim prilikama vec osecam kao profesionalac, volela bih da neposrednije ucestvujem u ovom dogadjaju vaznom za Sasu i po mom licnom ubedjenju - uspesnom. Izlozba pruza mogucnost razrade i varijacije, ona je samo predlozak novih, buducih izlozbi, njihov nuzni predtekst. Motiv Srednje Evrope (odakle potice i sam Vorhol - Sasina ideja dosta duguje Endiju) cini se, takodje, i dalje produktivnim. Niz fotokopiranih fotografija (koje predstavljaju zguzvane pa ispravljene sarene staniole s Mocartovim likom u koji su uvijene cuvene kuglice) svojim deformacijama govore mnogo o odnosu prema tradiciji i njenom autoritetu, readdz-madeu, fabrickom proizvodu i kreativnom cinu, poreklu i autoportretu kao obliku umetnicke opsesije. Najinteresantnije: upotreba modernih fotografskih tehnika i tehnologija radi docaravanja, i to hiperrealistickog, efekta starinskih crteza na papiru i uljanih slika na platnu, utisak kao da ste prosli s one strane ogledala. Najupecatljivije: usamljena slika - fotokopija - autoportret na celnom zidu galerije koja pokazuje kako je medju deformisanim likovima Mocarta Sasa pronasao svoj lik. Zelja: da zakupi ogromnu galeriju, poveca nekoliko puta svoje objekte, upotrebi ramove i ogledala s uvelicavajucim efektom, pa i pokretnu traku koja bi svemu dala humorni aspekt stripa, da velicinom i brzinom sve pretvori u kucu zabave, kucu duhova. U pozlacenu repliku Pratera.

Utorak, 2. septembar

Verujem li televiziji? Ne. Verujem li u nju? Ne znam. Ipak, sedim u studiju ART-a i pokusavam da objasnim zasto se bavim onim cime se bavim i kakve su prirode moje protivrecne sklonosti. Tesko mi je da licni stav iznesem javno, a opet ubedjena sam da se istinski vazan stav mora zastupati u javnosti i pred javnoscu. Da, volim zanr-knjizevnost i uspesno napisan triler. Da, volim i uspesne bestselere kakav je poslednji prevedeni Barikov roman. Ali vise od svega volim "nesavrsene" knjige, savrsene zbog svoje nesavrsenosti, svojih "pukotina", nedoslednosti, unutrasnjih protivrecnosti, trenutka kada pisac izneverava javne stavove zarad unutrasnjih nedoumica, zarad istinske dramaticnosti lepote. Da, volim i kada vidim Peru Muzijevica, najveceg naseg znalca renesansne knjizevnosti i filozofije, koji je samog sebe prognao na marginu javnog i akademskog knjizevnog zivota, kako mirno pije espreso u "Platou". Da, volim, zato sto taj naizgled pogresan "stilski" izbor daje za pravo i mojoj veri u autenticnost.

Sreda, 3. septembar

Nenad Jovanovic je dobio Maticev sal. Nenad Jovanovic je odbio Maticev sal. Imam li nesto da dodam kao komentar ovom podatku iz zivota onog koji nagovara na uzivanje u neizvesnosti.

Osim da je ceo danasnji dan posvecen upravo takvim. Jer posto smo nasli ko ce cuvati Andrejev nocasnji san, mozemo da odemo na koncert Zurkolomaca kod Nebojsine kule. Zdanja za koje je moja probirljiva rodjaka, inace arhitekta privremeno nastanjena u Parizu, rekla da je jedina gradjevina u Beogradu u kojoj bi volela da zivi. Devojka koju je Cane na nekoj od zurki u toku ludih beogradskih osamdesetih bez najave, ali iskreno, poljubio u usta. Poziv. Ona se, kaze, uprkos svom srcu, drzala zdravog razuma te je odmah pobegla i od njega i sa zurke. "Mogla si da budes moja ali nisi htela..."

Jer zivot jos traje u automatskim pokretima koji podrazavaju uobicajeno stanje stvari, ne ogovarajuci na promenu. Zivot jos dosta dugo traje zahvaljujuci svom sopstvenom podrazavanju. Reci su nemuste, pracakaju se kao ribe izbacene na obalu. Vaskrs stvari u recima - imenima pracen je opstim koprcanjem. Na kamenu - krv, krljust, sluz: vecni patos poruke.

Eto o tome mislim dok gledam Caneta na bini. Davimo se, ne u vodi, vec na suvom, u prasini ravnice. Smrt u prasini, u trivijalnosti nasih svakodnevnih osecanja, bedno je ponizenje - nepovratno je istinita i nema u sebi nicega herojskog. Oni koji mogu treba da se bore za drugaciju smrt. Mislim da je ta borba patos Canetovog poznog rokenrola, pa i ludog "ledenog doba" nastalog u Panonskoj ravnici.

P. S. Nebojsina kula sada je, kaze Slobodan, zaklon narkomanima i prostitutkama.

Cetvrtak, 4. septembar

Samo ostaci prethodnog dana. Tihi gost opet je u sobi, njegova zagonetna cutnja ne prestaje. Na fotografiji u novinama iznad ribe koja se pracaka na obali prelece galeb. Senka njegovih krila, poput senke krsta, pada na nju kao pretnja. Cas svetlosti prolazi kao san: galeb, velicanstven u visini, samo je lesinar bioloski nuzne prisutan sceni podnevnog umiranja. A tihi gost: vreba li podmuklo ili prisustvuje tajni koja samo sto nije progledala?

Sasvim neizvestan dan.

Autor je istrazivac - saradnik u Institutu za knjizevnost i umetnost u Beogradu

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /