Drama srpske inteligencije: Novo nacionalno vino u starim centralistickim mesinama

Sada je na pomolu velika drama srpske inteligencije. Ona je u totalitarizmu sanjala o slobodi, a u polovicnoj slobodi ponovo nastoji da se uvali u krilo svemoguce i brizljive drzave. A sloboda ce ostati polovicna sve dok je drzava bude finansirala. U trenutku kada inteligencija pokusa da sa stanovista jedne centralisticke ideje preuzme kontrolu nad velikim redistributivnim sistemima - koji ne moraju nuzno da budu drzavni, dovoljno je ako su samo primereni drzavnoj logici - ona ce biti spremna i da sa drzavom, o kojoj preko dana govori sve najgore, pod okriljem veceri podje u krevet, ali gurnuta nehajno pod ljubavnicku sofu, ostace da viri sjajno uglacana cizma centralizma

Pise: Laslo Vegel

U Srbiji danas gotovo da i nema uticajne politicke struje koja bi otvoreno zagovarala centralizam. Vladajuca elita ne priznaje kao svoju sopstvenu politicku praksu; ona je instalirala neku vrstu jakobinskog centralizma, mada u svom politickom programu govori o idejama koje se temelje na solidarnosti, jednakosti, pravdi. Predstavnici jake nacionalne drzave pate od secesiofobije: iscede iz sebe zahteve za prosirivanje kompetencija lokalnih samouprava, ali kakvog obima, o tome ne govore. Ne moze im se prigovoriti, jer svojim izjavama o decentralizaciji u stanju su da zbune cak i predstavnike liberalne demokratije. Centralizam posve nalikuje bludnici: niko nece s njom da se javno pokazuje, ali rado odlazi s njom u krevet.

Analiticari su jasno iskazali porazne ucinke politickog centralizma. Paralizuje lojalnost drzavljana, manjem delu gradjana obezbedjuje u odnosu na vecinu nepravicne privilegije i prednosti. Ali ni to ne moze da otrezni one koji doduse ne smatraju centralizam racionalnim resenjem, vec na njega pristaju jedino iz neke vrste privrzenosti nacionalnoj stvari. Nas svet - da ne kazemo: nas postmoderni svet - inicira "rehabilitaciju" lokalnih, regionalnih identiteta. Plodovi mnogo grdjenog mondijalizma sazrevaju u znaku mnogovrsnosti, drugosti.

Nije od sporednog znacaja ni to, da se centralizam pre ili kasnije i sam deformise: fragmentizuje drustvo, razvija klijentelizam, uspostavlja etnicke i regionalne antielite. Ove pak nastoje da prigrabe sebi sto vecu ulogu i da na osnovu centralisticke logike i same ucestvuju u podeli vlasti. Ova antidemokratska decentralizacija, medjutim, vodi samo do prosirivanja centralizovanog klijentelizma i na unutrasnjost zemlje.

Ovu situaciju stvorile su u znacajnijoj meri date drustvene okolnosti. Socioloska istrazivanja su pokazala i to, da u srpskom javnom mnjenju dominira sistem vrednosti koji daje izricitu prednost paternalistickoj drzavi. Nacionalisticki populizam koji je buknuo krajem osamdesetih godina i koji je mobilisao goleme mase ljudi, takodje je terala vodu na mlin centralizma.

Centralizam kao kulturna paradigma

Razliciti socijalni slojevi s razlicitim motivima stupaju u ovu zajednicku arenu. Bliska proslost snazno utice na svest drzavljana. I obicni ljudi, i intelektualci koji formiraju javno mnjenje, kao i nove politicke elite, u raspadu Jugoslavije vide djavolski ucinak decentralizacije. Tako je decentralizacija i postala sinonim separatizma, ili retrogradna ideja koja koci modernizaciju. Stoga se i desava da su mnogi, pozivajuci se na moderne utopije, protiv postmodernog programa decentralizacije, i na taj nacin odrzavaju u zivotu ideal drzave iz prosloga veka. Politicki centralizam je svoje izrazajne mogucnosti pronasao u sferama vlasti, dok je centralisticka kulturna atituda pustila korene u opozicionim ili u nezavisnim intelektualnim slojevima.

Zbog cega kulturna paradigma centralizma razvija toliki uticaj bas u intelektualnim slojevima? Primarno objasnjenje krije se u istoriji srednje i istocnoevropske inteligencije. Ova inteligencija se vise vezivala za drzavu nego za gradjansku klasu, sto za Srbiju vazi uvisestruceno. A drzavni socijalizam je ovu istorijsku okolnost iskoristio na veoma grub nacin. Ucinio je to i tako sto je mesijanisticke fantazmagorije intelektualne kaste ovog regiona predstavio kao ostvarljive, ali i na taj nacin sto je posredstvom redistributivne moci centralisticke drzave pretvorio inteligenciju u svog saucesnika. Istorija srednje i istocnoevropske inteligencije je na gotovo prirodan nacin postala pritoka komunizma; ona nema gotovo nikakve sanse da se iz tog gliba izvuce - nacionalizam ima zajednicke korene sa komunizmom - sve dok ova istorija ne bude kriticki prevrednovana. A komunizam je u prvom redu centralizam, ne u smislu javne uprave, nego onako kako je to Kolakovski protumacio: u smislu uverenja da se vrednosni ideali, moralna ubedjenja i, narocito, kulturni svetovi i sistemi vrednosti mogu usmeravati i planirati iz jednog centra. Verodostojnost ovog zakljucka ne umanjuje ni okolnost da se nekadasnji jugoslovenski centralizam preobrazio u policentrizam, buduci da je drzavno-partijska ideja o tome da je sisteme vrednosti i ideale moguce planirati, i da je njima takodje moguce upravljati - bez ostatka sacuvana.

Sustina tog saucesnistva bila je u tome sto se inteligencija odrekla dela svoje slobode i, zauzvrat, mogla je da participira u redistributivnoj vlasti. Nije morala da izadje na trziste, socijalizam je brinuo o njoj. I zaista je brinuo: novcem gradjana koji je drzava od njih ubirala u vidu raznih poreza, izgradila je impozantnu, cesto predimenzionisanu kulturnu infrastrukturu, narocito tamo gde je koncentracija inteligencije bila velika: najpre u Beogradu, zatim u republickim i, naposletku, i u pokrajinskim centrima. Drzava je osiguravala institucije inteligencije i nemilosrdno ostvarivala odredjeni program modernizacije. Dopalo se to nama ili ne, moramo priznati da je kod nas modernizacija stigla na bajonetima partizana, tu modernizaciju su potom i modernisti i postmodernisti preuzeli iz sve pitomijih ruku drzave. Cenu je platila unutrasnjost, periferija, gde se proces modernizacije odvijao bez adekvatne pozadine, krvavo, primitivno, s jakim akcentima akulturacije, sto je rezultiralo radikalnom krizom identiteta.

Raspad titovske Jugoslavije jos vise je ucvrstio i deformisao centralisticku kulturnu atitudu u Srbiji. Beograd je nekad bio glavni grad jedne zemlje od 20 miliona stanovnika. I njene kulturne ambicije, njena kulturna infrastruktura bila je tome primerena. Trenutno je, medjutim, prestonica jedne upola manje zemlje, ali su ostale stare preferencije, stari lobiji i stare klijenture. Premda je savezna struktura vec ranije izgubila na tezini, njen znacajni deo je zajedno sa sistemom klijenture zaostao, pa se uoblicio jedan, po svojoj snazi ne beznacajan intelektualni srednji sloj koji neprestano ima utisak da mora sacuvati nekakav centar i da ga odbrani u odnosu na pluralne, multikulturalne sisteme vrednosti. U suprotnom, zavladao bi haos, anarhija vrednosti.

Centralisticki dijalekt postmodernizma

Sve se to odigrava u situaciji nadasve bremenitoj protivrecnostima. Jedan deo inteligencije odbacuje komunizam, ali voleo bi da sacuva kulturne institucije drzavnog socijalizma. Voleo bi da se oslobodi jedne ideologije, ali pri tom hoce da sacuva kulturnu arhitekturu te ideologije. Ukratko: sipa novo nacionalno vino u stare socijalisticke mesine. Nakon raspada jednopartijskog sveta ovaj sloj inteligencije oseca se prevarenim, smatra da Mefisto nije odrzao rec, otud i njen zestoki antikomunizam koji, medjutim, ni izdaleka nije toliko dubok, buduci da kolektivisticka inteligencija i nadalje preferira ideolosku drzavu. Dospevsi sa zla na gore, ona u najboljem slucaju moze pokusati da izbori sebi sto bolju poziciju za buduca pogadjanja.

Drugi deo inteligencije - to je njen liberalni sloj - koji slobodu smatra najvisom vrednoscu, veoma dobro zna da realizacija njegovih ideala slabi redistributivnu moc drzave. U nedostatku formiranog gradjanskog sloja, medjutim, sanse slobodnog trzista su male. To je inace velika drama citave srednjeistocnoevropske liberalne inteligencije. Uvodjenje visestranackog sistema, uspostavljanje slobodnog trzista, lisava inteligenciju njenih tradicionalnih uloga. U nasoj privredi velika transformacija je izostala, stoga se njene posledice i ne osecaju, ne mogu se uociti u krugovima intelektualne elite. Inteligencija je i nadalje prepustena milosti drzave, i to jedne prilicno osiromasene drzave koja inteligenciji moze da ponudi samo svoju logiku - na novcu je veoma tvrda. Inteligencija stoga nastoji da pronadje nove izvore u interesu naplate drzavnih cekova. "Nezavisni intelektualac" postaje menadzer drzave, kako bi obezbedio funkcionisanje institucija drzave. Kulturna struktura se dakle ne menja, buduci da se nisu promenili ekonomski odnosi, desilo se samo to sto su se protagonisti premestili s jedne stolice na dve.

Krupan je to paradoks! Odgajana u socijalistickim distributivnim sistemima, inteligencija je zainteresovana da makar delom sacuva velike distributivne sisteme koji ce osigurati funkcionisanje njenih kulturnih institucija i da zastiti socijalisticku kulturnu strukturu, ali je istovremeno u njenom interesu i slabljenje prevlasti drzave. Ova dva interesa su, medjutim, u koliziji. I posledica je stoga protivrecna: inteligencija hoce da reformise politicki sistem, naravno i privredni, pristalica je zapadnog trzisno orijentisanog drustva, ali bi kuturni sistem ostavila netaknutim. Ovaj sloj nikako ne moze da zamisli svoje institucije i vlastitu ulogu u protivrecnostima trzista i demokratije. Ako pristane na pravila igre trzisne privrede, osetice se naprosto suvisnim, ako ih ne prihvati, morace ponovo da se pogadja sa drzavom. Ne sme da se odluci, pa zato i tezi nekakvoj ravnotezi izmedju trzista i drzave. Vodi, dakle, dvostruki zivot.

A slamcica spasa te ravnoteze je centralisticka kulturna paradigma cija je sustina, ukratko, u sledecem: treba doduse smanjiti redistributivnu moc drzave, ali izvore sredstava koje ona obezbedjuje treba koncentrisati ka vrhu jednog vertikalnog sistema vrednosti. Samo sto je ovu vertikalnu koordinatu uspostavila jos jednopartijska drzava. Naravno, svaka drzava ima odredjene obaveze prema reprezentativnim institucijama. Nevolja pocinje kada se taj model pojavi i u civilnom drustvu, u kulturnom zivotu - na taj nacin se naime drzavna hijerarhija infiltrira u civilno drustvo. Tada pocinje etatizacija i centralizacija civilnog drustva, odnosno njena sigurna agonija.

Ovo shvatanje na veoma spontan nacin osvaja sve veci prostor. Inteligencija u drzavnom statusu preuzima dominaciju nad civilnom sferom i, zapravo, koristi civilnu sferu da bi odgovorila svojim obavezama koje poticu iz njenog drzavnog statusa. Time drzava na mala vrata ulazi u civilnu sferu gde smesta konzervise kulturnu strukturu bivse socijalisticke drzave. Menja se samo ime, sustina ostaje ista. Jezik etatizovane civilne sfere rado navodi zapadne teorije koje afirmisu pluralne kulturne sisteme vrednosti, ali nalazi za shodno da kod kuce ipak razvoj mnogovrsnosti usmerava jedan centar. Hijerarhije vrednosti mogu da budu pluralne, ali treba ih svakako podvesti pod jedan sistem. Osporavanje homogeniteta se odvija na nivou diskursa, a na nivou strukture se homogenitet utvrdjuje. Oci traze virtuelni postmoderni svet, ali ruke cvrsto stezu jedno staromodno kormilo. Terminologija multikulture i postmoderne osvaja sve sire prostore, ali kod kuce bice najbolje da su samo nacionalne manjine multikulturalne. Kod nas i postmoderna govori u centralistickom dijalektu. Novi "evropski" diskurs obznanjuje lokalne i regionalne identitete, ali u praksi bi ih rado strpala u jednoobraznu odecu. Drugost je suverena vrednost samo u prevedenim knjigama zapadnoevropskih autora, kod nas ona u najboljem slucaju moze da bude otrpljena. I dok zapadna postmoderna orijentacija dekonstruise pojam centra, hegemonije, nasi postmodernisti revnosno uspostavljaju, prema modelima drzavnih organa, sve nove i nove "centre", i ne primecuju da upravo s njihove strane promovisano "nacelo kvaliteta" predstavlja zapravo alibi hegemonije. Glavni impuls stvaranja paradigmi, dakle, ostaje drzava, odnosno njen centralizam.

Zapravo tek sada je na pomolu velika drama srpske inteligencije. Ona je u totalitarizmu sanjala o slobodi, a u polovicnoj slobodi ponovo nastoji da se uvali u krilo svemoguce i brizljive drzave. A sloboda ce ostati polovicna sve dok je drzava bude finansirala. U trenutku kada inteligencija pokusa da sa stanovista jedne centralisticke ideje preuzme kontrolu nad velikim redistributivnim sistemima - koji ne moraju nuzno da budu drzavni, dovoljno je ako su samo primereni drzavnoj logici - ona ce biti spremna i da s drzavom, o kojoj preko dana govori sve najgore, pod okriljem veceri podje u krevet, ali gurnuta nehajno pod ljubavnicku sofu, ostace da viri sjajno uglacana cizma centralizma. Glazuru ce joj dati ono uverenje, da najvaznije ideje treba planirati i formulisati u jednom centru, da je te ideje moguce usmeravati, kontrolisati iz jednog centra, odnosno da je sa stanovista centralnog sistema vrednosti moguce uspostaviti njihovu hijerarhiju. Nekadasnji politbiro se fokusira u jednu virtuelnu tacku i ova tacka potcinjava sebi citavu strukturu.

(Prev. A. Vicko)