Dr Brana Markovic, naucni savetnik u Institutu za medjunarodnu politiku i privredu, o perspektivama socijaldemokratije u SRJ

Sve leve partije su slicne po svojim programima, ali ne i po politickom delovanju, neke i nisu leve. Sve proklamuju ideje zapadnoevropske socijaldemokratije koja je daleko od jugoslovenske stvarnosti, opterecene posleratnim nasledjeem - razorenom privredom, medjunarodnom izolacijom, osiromasenim stanovnistvom

Milanka Saponja-Hadzic

Neposredno pred izbore koji nas ocekuju ovog meseca, formirane su dve socijaldemokratske partije, a njeni predsednici se kandidovali i za predsednika Srbije. Demokratska alternativa i Socijademokratija i njeni predsednici i predsednicki kandidati Nebojsa Covic i Vuk Obradovic mame birace izbornim zavodljivim obecanjima koja su slicna drugim partijama i kandidatima po tome sto se nece ispuniti. Ipak, pojava jos dve socijaldemokratske partije na inace, prebukiranoj politickoj sceni Srbije, iznedrila su i pitanje - otkud tolika popularnost tih stranaka?

Dr Brana Markovic, naucni savetnik u beogradskom Institutu za medjunarodnu politiku i privredu ocenio je u razgovoru za "Nasu Borbu" da popularnost ideja zapadnoevropske socijaldemokratije s lepim i primamljivim ciljevima, potice iz uverenja tih stranaka da tako mogu da privuku birace na predstojecim izborima.

- Jos prilikom uvodjenja visepartijskog sistema u Jugoslaviji doslo je do prave erupcije stvaranja najraznovrsnijih politickih partija i grupacija. Samo u sadasnjoj SR Jugoslaviji zvanicno je registrovano preko 200 stranaka. Mnoge od ovih su to samo na papiru.

Masovni pluralizam ispoljio se i na tzv. levici. U SR Jugoslaviji postoje tri grupacije takve orijentacije. Prvu grupu cine partije stvorene preobrazajem bivsih Saveza komunista; to su Socijalisticka partija Srbije i Demokratska partija socijalista Crne Gore. Drugu predstavljaju novostvorene partije koje u svom imenu, u jednoj ili drugoj verziji, imaju nazivnik "socijaldemokratska". To je grupa partija koje se pozivaju na tzv. socijaldemokratsku tradiciju i predstavljaju "politicki diskontinuitet" u odnosu na prethodni jednopartijski politicki sistem. Postoji, koliko je meni poznato, preko 15 registrovanih takvih partija u Srbiji, a dve u Crnoj Gori. U ovoj grupaciji levice je najvise previranja - rascepa, spajanja, nestajanja, stvaranja novih partija i grupa. U poslednjih godinu i nesto dana stvorene su tri nove partije koje pretenduju da su socijaldemokratske - Socijaldemokratska unija, osnovana aprila prosle godine, i nedavno Socijaldemokratija i Demokratska alternativa. Trecu grupaciju levice predstavljaju partije i grupe komunistickog porekla, koje su se, njih 24, pre tri godine, jula 1994, okupile i formirale Jugoslovensku levicu - JUL (tokom 1995. godine pridruzili Socijaldemokratski pokret Srbije - SDPS sa sedistem u Nisu, i neke druge manje, nekomunisticke grupe. Na drugoj strani postoje relativno brojne (opozicione) partije tzv. gradjanskog ili desnog opredeljenja, od kojih neke imaju znacajan politicki uticaj. Izmedju vladajucih socijalistickih i opozicionih gradjanskih partija postoji u stvari jedan zamasan vakuum, prazan "levi" prostor, koji neprekidno nastoje da popune partije i grupe socijaldemokratskog opredeljenja. Pokazalo se da mnoge od ovih partija do sada u tome nisu uspele - najveci broj ovih partija, ako jos uvek postoje, predstavljaju tzv. bus partije, zato sto celokupno clanstvo najcesce moze da se smesti u jedan autobus.

Sve ove partije, uslovno receno leve orijentacije, u pokusajima koncipiranja doktrinarnih i programskih opredeljenja obavezno se pozivaju na zapadnoevropsku socijaldemokratiju kao uzor i inspiraciju. Stoga je razumnjivo da postoji visok stepen srodnosti, pa i poistovecivanja, u nacelnim opredeljenjima s koncepcijama zapadnoevropske socijaldemokratije, ali i velike srodnosti izmedju ovdasnjih socijalistickih i socijaldemokratskih partija upravo zbog oslanjanja na iste uzore. Bitnije razlike u stanovistima javljaju se u koncipiranju odnosa prema kljucnim problemima ekonomskog, politickog, drzavnog, pravnog i drugog ustrojstva SR Jugoslavije, prema tzv. nacionalnom pitanju, pristupu "ratu u okruzenju" i razresavanju sadasnje duboke krize na prostorima prethodne Jugoslavije, u spoljnoj politici i odnosu prema tzv. medjunarodnoj zajednici.

Koja od partija socijaldemokratskog opredeljenja ima najvise izgleda da odigra emancipatorsku ulogu?

- Tesko je govoriti o perspektivama ovih partija, jer su mnoge od njih fakticki nestale s politicke pozornice, druge su krajnje neuticajne. Tri nedavno osnovane partije - SDU, Socijaldemokratija i DA - tek treba da pokazu da li su u stanju da se afirmisu kao ozbiljna socijaldemokratska alternativa. Govorim o strankama u Srbiji. U Crnoj Gori, osim DPSCG, postoje dve stranke takve orijentacije od kojih je Socijaldemokratska partija Crne Gore u proslom sazivu imala u Vecu gradjana Savezne skupstine pet mandata, a u Skupstini Crne Gore cetiri, a posle izbora 1996. ima samo jedan mandat u Saveznoj skupstini.

Kako objasnjavate pojavu tolikog broja socijaldemokratskih partija u ovako patrijarhalnom drustvu, s toliko velikom ulogom vodje ili, ako hocete, oca nacije?

- U poplavi osnivanja partija najrazlicitije orijentacije, ne samo kod nas vec i u zemljama centralne i istocne Evrope, pokusaji stvaranja socijaldemokratske alternative predstavljaju "prirodnu" reakciju na ozbiljne probleme koje radja proces tzv. tranzicije, s mnostvom negativnih socijalnih posledica. To je neka vrsta odgovora na neoliberalisticku, monetaristicku koncepciju "tranzicije". U mnogim od ovih zemalja bivse vladajuce komunisticke partije su se, ne samo formalno vec stvarno, preobrazile u partije socijaldemokratske orijentacije, i osvojivsi ponovo vlast pristupile reformama sa znatnim akcentima na resavanju socijalnih problema. Kod nas, medjutim, zbog sticaja mnogih nepovoljnih okolnosti (raspad prethodne Jugoslavije, gradjanski rat "u okruzenju", sankcije prema SR Jugoslaviji), ali i nespremnosti vladajucih partija, do ovakvog procesa nije doslo. Brojne i neuticajne socijaldemokratske partije i grupe, pak, nisu, bar do sada, uspele da se nametnu kao alternativa i ozbiljna konkurencija vladajucim partijama.

Nije li pomalo cinicna pojava tolikog broja partija te orijentacije u drustvu cije stanovnistvo ima golu prehranu kao najvecu preokupaciju?

- Posto su procenili da koncepcije zapadnoevropske socijaldemokratije, sa zaista lepim i primamljivim osnovnim vrednostima i ciljevima - sloboda, socijalna pravda, jednakost, solidarnost, socijalna drzava, ljudska prava, visepartijski parlamentarni sistem, mesovita privreda...- mogu da predstavljaju ciljeve koje ce privuci mase sada obespravljenih i osiromasenih biraca, sve ove partije su ih prihvatile kao svoje. Cinjenica je, medjutim, da su programi zapadnoevropskih socijaldemokratskih partija sacinjeni za prilicno drugacije uslove koji postoje na zapadu Evrope. Isto tako, treba reci da mnogo toga sto je zapisano u programima nasih partija sada izgleda kao daleki ideal neke srecnije buducnosti s obzirom da u sadasnjim uslovima ova zemlja ima sasvim drugacije prioritete - duboka privredna kriza, velika nezaposlenost, masovno osiromasenje velikog broja stanovnika, politicka nestabilnost, jos uvek velika medjunarodna izolacija, nuznost izlaska na medjunarodnu politicku i ekonomsku scenu, mirnodopsko resavanje problema proisteklih iz rata, prevladavanje ogromnih problema s "novim" susedima...

Da li se neka od ovih partija oslanja na tradiciju srpske socijaldemokratije 19. veka?

- Interesantno je da se, koliko je meni poznato, samo Socijalisticka partija Srbije u svojim Osnovama programa poziva (pored vec navedenih uzora) i na socijalisticke ideje koje su u drugoj polovini 19. veka zastupali srpski socijalisticki mislioci i tadasnja Srpska socijaldemokratska partija. (Ona se oslanja i na "antifasisticke i slobodarske vrednosti NOB" i "uvazava krupne rezultate u posleratnom razvoju Jugoslavije"). Sto se druge partije ne pozivaju na prosle tekovine razumnjivo je posto su to bila ipak druga vremena i drugi problemi.

Da li se za sve ove partije moze govoriti da su, s obzirom na konkretnu politiku, zaista leve?

- Ako se oslanjamo na ono sto je u doktrinarnim delovima programa svih ovih partija zapisano one jesu levoorijentisane. Treba, medjutim, ukazati da programske platforme same po sebi ne moraju da znace i sustinsku legitimaciju odredjenih partija. Jedno su nacela, a drugo je konkretna politicka praksa, odnosno delatnost svake partije. Mnoge od ovih partija nisu u mogucnosti da svoja opredeljenja provere u praksi posto imaju beznacajan uticaj. Na dvema najuticajnijim, vladajucim partijama - SPS i DPSCG - ostaje da svoja nacelna stanovista i svoju konkretnu politiku potvrde upravo sada kada se naziru neke perspektive za relativno normalnije ekonomske, politicke i medjunarodne uslove. U stvari, sve vise sam ubedjen da nisu vise toliko bitne podele na politickoj sceni na relacijama "levo", "desno", "centar". Sustina se svodi na to u kojoj meri odredjena partija doprinosi stvarnom preobrazaju zemlje, ostvarivanju potrebnih reformi drustva u gotovo svim sferama, promeni stanja i polozaja ogromne vecine stanovnistva.

Mislim da se jedan takav proces odvija i u zapadnoj Evropi. U nekim od ovih zemalja sve vise se suzava raspon izmedju gradjanskog centra i levice. Prvo, mnoge gradjanske partije su prihvatile neke tekovine socijaldemokratije, pa i tzv. socijalnu drzavu. Drugo, medju nekim socijaldemokratskim partijama odvija se proces priblizavanja koncepcijama tzv. centra. Tipican primer za to je britanska Laburisticka partija. Ova partija je u poslednjih pet do sest godina pokrenula veliku debatu o preispitivanju doktrine, politike, profila partije da bi prevazisla stanje "vecito drugog" na izbornim odmeravanjima. Kao rezultat doslo je do stvaranja jedne sasvim nove partije - New Labour. Usvojeni su novi ciljevi i nove vrednosti. Novi laburisti su raskinuli s gotovo celokupnom svojom "starolevicarskom" prosloscu. Njen cilj nisu "radikalne drustvene promene", vec "obnovljena i bolja Britanija". Oni su protiv zestokih politickih borbi izmedju levice i desnice, i smatraju da su mnogi raniji sukobi "klasnog karaktera" izgubili svaki smisao u savremenom svetu. Novi laburisti isticu da nisu klasna partija ili partija pojedinih slojeva, vec narodna partija, "politicko oruzje britanskog naroda u celini". Znacajna vecina britanskih biraca pruzila je podrsku upravo ovakvoj Laburistickoj partiji. "Blerova revolucija" imace, po mom misljenju, odjeka i u drugim socijaldemokratskim partijama, jer "nista ne uspeva tako dobro kao uspeh".

To je zapadna Evropa. Vratimo se nasoj zemlji. Tokom rata kod nas se dogodila "prvobitna akumulacija kapitala", sto je dovelo do stvaranja jednog sasvim drugacijeg socijalnog spektra. Formirana je finansijska elita i ogroman sloj sirotinje, koja ce zavisiti od nje.

- Tacno je da su tragicni dogadjaji na ovim nasim prostorima i posebno rat doveli do sasvim nove socijalne slike i novog raslojavanja. Stvoren je jedan uzak sloj "novih bogatasa", cesto na ratnoprofiterski i mafijaski nacin, pa i u sprezi sa centrima moci. Na drugoj strani je masa osiromasenih slojeva radnog stanovnistva i "proletarizovani" srednji slojevi. Izmedju ta dva sloja jaz je ogroman. Iako je takav ishod, naravno, tragican, mozda se upravo usled takvog drasticnog raslojavanja moze ocekivati da se u sledecih pet ili deset godina pojavi neka politicka snaga - socijaldemokratska partija(?), koja ce se osloniti na ove osiromasene slojeve stanovnistva i privuci taj deo izbornog tela. Ne znam da li mogu da prognoziram da ce upravo nedavno osnovane partije socijaldemokratske orijentacije biti takva snaga, ili ce biti potrebno da se ceka da se pojave neke nove.

Neke partije koje sebe smatraju socijaldemokratski opredeljenim su vrlo bliske vladajucoj partiji. Da li se na osnovu toga moze govoriti o eventualnoj strategiji socijalista da pomocu njih privuku birace i za dugo vreme zadrze kontrolu?

- Tacno je da postoji nekoliko takvih manjih partija koje su bliske vladajucoj partiji. Nova demokratija je stvorena jula 1990. iz bivseg Saveza socijalisticke omladine. Posle rascepa jedne od ranijih socijaldemokratskih partija deo clanstva je prisao Novoj demokratiji, a drugi osnovao Socijaldemokratski pokret Srbije (Nis), koji je kasnije pristupio JUL-u. Ali sve su to partije s veoma malim uticajem, i fakticki ne predstavljaju "rezervu" Socijalistickoj partiji.

Kako objasnjavate da ni jedna od ovih partija iz SR Jugoslavije nije clanica Socijalisticke internacionale?

- Gotovo sve socijalisticke i socijaldemokratske partije koje deluju na tlu SR Jugoslavije nastojale su da uspostave sto tesnju saradnju sa zapadnoevropskih socijalistickim i socijaldemokratskim partijama i da se uclane u Socijalisticku internacionalu. Kao i u slucaju takvih srodnih partija iz drugih zemalja centralne i istocne Evrope, ova medjunarodna organizacija ispoljava, za sada, odredjene rezerve prema ovakvim inicijativama ako ni zbog ceg drugog ono stoga sto nije moguce da u svoje okrilje primi sve mnogobrojne partije koje sebe smatraju socijalistickim i socijaldemokratskim.