Izbori "po svim srpskim zemljama"

Nesloboda nije samo nemoralna vec i neekonomicna, znalo se to u Srbiji jos pre 130 godina, pa ipak danas pitanja slobode, legitimacije i akumulacije kao da nisu glavna drzavna pitanja. U predizbornoj kampanji caruju politicka alhemija i vesela ekonomska astrologija

Pise: Dimitrije Boarov

Kao nevaljala deca koja su razvalila nekakav svetosavski patriotski i ideoloski drangulijar, pa se otimaju za iste igracke i doskocice, politicki kandidati koji se spremaju za predstojece izbore "po svim srpskim zemljama" zagovaraju "Srbiju uvek Srbiju", "svetinju Srbiju", "direktora Srbiju", "Srbiju reda i bezbednosti", "spasavanje Republike Srpske od kriminalaca", "spasavanje Republike Srpske od saradnika okupatora", "ravnopravnu Crnu Goru u Jugoslaviji", "ravnopravnu Srbiju i Crnu Goru u federaciji" itd. Kod takozvanih cistih politickih pitanja, dakle, prsti sa svih strana velikodrzavna retorika, a razlike u fundamentalnim argumentima oko navodno suprotstavljenih stavova gotovo su zanemarljive, pa posmatrac i ne zna zasto se ta pateticna patriotska pitanja i potezu - kad u sustini i nisu predmet spora.

Kad je pak rec o privrednim i razvojnim drangulijama ocerupanim s raznovrsnih sistema ekonomske filozofije i ideologije, tu su opet razlike tesko uocljive, samo sto se na prvi pogled cini da ih ima, posto je svaki od propagandista svojih ekonomskih koncepcija grabio iz prasnjavog sanduka ono sto je stigao - po sistemu "odkog noga, odkog ruka". Tu se socijalisti dice najavom liberalnih ekonomskih reformi, radikali socijalnim egalitarizmom i komunistickom askezom, dok oni iz demokratske "politicke sredine", koji obecavaju ukidanje sankcija i otvaranje Zapada prema Srbiji, ostaju na idealima nacionalnih ekonomskih interesa i na jeziku populistickih razvojnih parola i planiranog ekonomskog rasta. Svaka od ovih doskocica nakalemljena je kod svih stranackih lidera i ideoloskih aktivista na drzavu kao promotora i generatora ekonomskog razvoja.

Cak se i knjizevnik - akademik Dobrica Cosic, ovoga puta u dubljoj politickoj senci nego pre ranijih izbora, odvazio, u svom nedavnom govoru u Herceg-Novom, posvecenom neophodnosti "modernizacijskih procesa" i u Srbiji i medju Srbima, da iznese stav da nam, ovako primitivnima, bez drzavnog razvojnog vodjstva i akcije nema privrednog napretka, te je pri tome istakao "Juznokorejski model". Cosic kao da ne zna da ovde u Srbiji vec odavno postoji nesto od tog famoznog "Juznokorejskog modela", to jest kao da ne zna da ovde vec dugo vladaju famozni "ceboli" (strogo centralizovane ogromne i siroke proizvodno- finansijske aglomeracije) u balkanskoj varijanti. "Ceboli" u Juznoj Koreji izrasli su na tamosnjoj gotovo feudalnoj tradiciji sporazumevanja industrijalaca s diktatorom o tome ko ce dobiti koji deo trzista, ko ce dobiti koje cene, ko ce dobiti koliko zajmova i koliko izvoznih premija i uvoznih privilegija. Taj model je doista bio efikasan posle korejskog americko-kineskog rata pre pola veka (kada su sa svojih kanabeta u Seulu vladali Park Cung Hij i Cun Du Hvan), ali pri uporedjenju s nasim posleratnim prilikama ne treba zaboraviti na osnovnu geopoliticku orijentaciju - Juzna Koreja se onda nasla na americkoj strani 20. paralele, a ne na kineskoj - dok smo mi posle naseg rata vise na starokineskoj strani ideoloskog meridijana, nego na strani Holbrukove Voltstrit otadzbine.

Dakle, Cosic kao da ne zna da Srbija nije na suncanoj strani ulice i kao da ne zna da po juznokorejskom modelu ovde vlada Tomic-ceboli I, Tomic-ceboli II, Matkovic-ceboli itd, dok Park Cunga i Cun Dua izigrava Fond za "bengalski" razvoj s cuvenim juznomoravskim poslovnikom rada. Juznokorejski model bez Amerike, to je prica za danasnju Srpsku akademiju.

Nekada je, pre 127 godina, Srpska akademija pod firmom Srpskog ucenog drustva odzvanjala od ekonomskih koncepcija svezijih i modernijih i od onih koje se danas iznose. Tako je Cedomilj Mijatovic u svojoj pristupnoj besedi Ucenom drustvu jos 1870. godine povezao pitanje slobode i prava sopstvenosti kao uslova ekonomskog napretka. On, na primer, kaze da "politicna Ekonomika od svog postanka pa i danas jednako uci da nesloboda covecja, pored svoje nemoralnosti, jos je i neekonomna", te dodaje da kad pravo sopstvenosti ne bi postojalo, trebalo bi ga izmisliti radi ekonomskog napretka. Ove svoje i danas aktuelne poglede, Mijatovic poentira ocenom da je "socijalistika - politicno-ekonomska alhemija i astrologija" jer pokusava da umesto ekonomije stvori kvaziekonomiju (kao sto alhemija vestacki hoce da stvori prirodu), to jest ona proizvodi zeljenu ideolosku (astrolosku) projekciju.

Ovih nekoliko citata asociraju na sve ono sto danas nedostaje izbornoj ponudi vodecih politickih stranaka ili na ono sto je kod njih pogresno spojeno ili jednostavno izmisljeno. U drzavi u kojoj dva miliona njenih gradjana vec gotovo deceniju nece da izadju na izbore gotovo je neverovatno da ljudska prava uopste nisu predizborna tema. O nedostatku celovitog sistema politickih sloboda gradjana govore samo oni koji su na strani bojkota izbora. (Stranke koje izlaze na izbore kazu da je nekada bilo jos gore i hvataju se u djavolje kolo). Oni koji s pozicija vlasti gotovo "sluzbeno" otaljavaju izbore, umesto o politickim slobodama govore o ekonomskim uspesima i reformama. Kao da se privatizacija, liberalizacija, deregulacija, kapitalizacija, konkurencija, kompeticija i akumulacija mogu ovde postici bez temeljnih demokratskih prava i institucija, javne kontrole i svetinje individulanog interesa. Moze li ona politicka snaga koja se u Srbiji odrzala na vlasti promovisuci pravo jacega i pravo nacionalne vecine, demonizujuci svaku opoziciju, kompromitujuci parlament i sve druge pluralne institucije, kriminalisuci izvrsnu vlast, monopolisuci uticaj na sudstvo, skolstvo, zdravstvo i javno informisanje - doista izvrsiti liberalne ekonomske reforme. I cemu u takvom superstrukturnom ambijentu moze da se nada buduci indivudalni vlasnik, akcionar i investitor.

Ako je O'Konor po ukusu marksista primetio da je funkcija savremene kapitalisticke drzave "akumulacija i legitimacija" (ako nas dobro sluzi secanje), onda ni socijalisti nemaju pravo da nas vode u kapitalizam bez politickih sloboda (demokratije). Akumulacija bez legitimacije - taj film smo vec gledali, taj film stalno gledamo i ne bi valjalo ako se predstava nastavi odavde do vecnosti. Tanka nada da ce ekonomske reforme koje najavljuju socijalisti biti doista preduzete posle izbora, kad bi se tranziciona kriza i eventualni bunt mogli gasiti i nepopularnim, prinudnim merama "pravne drzave", paralelno sa snazenjem demokratskih institucija i politickih sloboda, ima samo jedno izvoriste. I sami socijalisti sada vec znaju da su ono malo ekonomskih uspeha, s kojima se sada prave vazni, nacinili tek kada su radikalno menjali sopstvena temeljna uverenja i predhodnu politiku.

Dakle, oni su stali na kraj inflaciji koju su sami proizveli - tek kada su shvatili da preraspodela tudjeg rada ne moze biti potpuno u njihovim rukama (trziste to radi pravednije) i kada je drzava i sama ostala bez prihoda (kad je unistila novac). Oni su stabilizovali snabdevanje, tek kada su demokratizovali sverc i kontrabandu (to jest kada su "liberalizovali" unutrasnju i spoljnu trgovinu). Oni su trenutno dosli do sredstava za proizvodne i izvozne kredite, tek kada su uspeli da prodaju polovinu najprofitabilnijeg drzavnog preduzeca (predhodno su mislili da privatizuju gubitase i tako se rese bede). Mozda ce sledom ovih i slicnih primera, ako ih uspeh ponese, posle izbora promeniti i shvatanja oko vaznosti legitimacije za pokretanje procesa akumulacije i stednje, oko ukljucivanja u svetsko trziste, oko sukcesije i stranih dugovanja, oko znacaja brzog stvaranja trzista kapitala i radne snage, oko poreskog kapaciteta privrede i stanovnistva, itd. Ekonomski izgledi Srbije direktno su proporcionalni brzini radikalnih promena u glavama vladajuce strukture i brzini s kojom ce se menjati politika koja je do sada vodjena.

Sve to je, medjutim, nerealno uskoro ocekivati. Na takvu prognozu upucuje okolnost da su predizborni sporovi "u svim srpskim zemljama" daleko od rasprava o odnosu slobode i svojine, ljudskog dostojanstva i individualnog interesa, pravne drzave i ekonomskog razvoja, postovanja tudjeg suvereniteta radi sopstvene nezavisnosti. Jos je glavno politicko pitanje - ko ce koga.