DEMOKRATIJA I ZAKONITOST - DALEKI CILJEVI

Srdjan D. Stojanovic

Katalog zloupotreba i nezakonitosti samo u poslednje vreme je gotovo beskrajan: od izborne kradje u novembru prosle godine, preko policijske torture i ubistava, nelegalnog izbora saveznog predsednika i razresenja republickog, menjanja izbornih zakona neposredno pred (opet nelegalno) raspisivanje parlamentarnih izbora, stvaranja politicke i ustavne krize u Crnoj Gori i Republici Srpskoj, fasistoidnih iseljavanja iz stanova u Zemunu i prebijanja advokata, akcije konfiskacije vozila sa, do pre neki dan, dozvoljenim tablicama, zadrzavanja Beogradu poklonjenih autobusa na granici... Pravosnazne presude se ne sprovode jer ih policijski organi ne smatraju legalnim, predsednik Republicke izborne komisije daje tumacenje ustavnosti, predsednik jedne federalne jedinice poseze za nelegalnim sredstvima i nenadleznim institucijama radi ocuvanja vlasti i diskvalifikacije doskorasnjih partijskih drugova, a sada protivnika...

Pre par nedelja su novoizabrane sudije polagale zakletvu pred generalnim sekretarom SPS-a, dok su lideri ostalih parlamentarnih grupa bili vidno odsutni. Na pitanje novinara ko moze da odobri ulazak poklonjenih autobusa u zemlju, jedan od radnika carine je mrzovoljno priznao jednu veliku cinjenicu - da ih mogu pustiti samo kalif i njegov veliki vezir licno. Zatim je lekcije o zakonitosti i proceduri carinjenja javnosti drzao neko kome je jedini zakon rec voljenog kalifa. Taj isti branilac zakonitosti moze jednostavno da otera saveznu budzetsku inspekciju koja (ponekad zamislite cak i njemu) trazi nekakve papire i izvestaje o pokupljenom i (negde) usmerenom novcu od carinskih dazbina. Ili moze da naredi da neke firme ipak ne vrse carinjenje robe na granici, kao i da neke oslobodi placanja carine (sto je valjda u njegovoj diskrecionoj moci) ali i poreza na promet (sto prevazilazi ingerencije i diskreciona ovlascenja cak i kalifa licno). Lekcija je jasna - sta je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu.

U celom ovom pravnom, politickom, etickom i nacionalnom sunovratu obican gradjanin treba da razazna sta su to pravda i zakon, odnosno gradjanska i ljudska prava koja iz njih proisticu. Zatim mora da se u farsicnoj izbornoj kampanji i opredeli za nekoga ko bi eventualno to mogao da mu garantuje, ili da sve to skupa ignorise i bojkotuje... Na stranicama opozicione stampe i elektronskim medijima koji nisu pod direktnom kontrolom vladajuceg rezima jos se i cuju glasovi razuma, kako iz strucnih tako i iz laickih krugova, koji pokusavaju da ukazu na zloupotrebe organa i pojedinaca, znacenje pojmova zakonitosti, ustavnosti, pravosnaznosti, izvrsnosti, hijerarhije akata... Ali, bojim se da pozivanje na civilizacijske standarde i pravne pojmove u nasim uslovima znaci baviti se Sizifovim ili Don Kihotovim poslom.

Srpsko poimanje pravde daleko je od pravde kod Aristotela u opstem smislu reci, po kome se pravda sastoji u zakonitosti. Vrlo cesto se kod nas moze cuti izreka "da je bilo po pravdi, a ne po zakonu, mi bismo sigurno dobili". Dakle, pravda a ne zakon?! Pri tome se samo po sebi razume da se pravda i zakon medjusobno razlikuju, odnosno da po nasem shvatanju zakon ne sadrzi ni minimum pravde. Zato se odbacuje zakon kao nesto racionalno i "civilno", i zamenjuje se pojmom pravde shvacene u cisto iracionalnom, subjektivnom smislu naseg osecanja sta je za nas pravedno. Zbog toga u mentalitetu kod nas postoji potreba da se zakon zaobidje i izigra. Svi pisani i nepisani zakoni kod nas uvek imaju onu pozitivnu rezervu, ili klauzulu "zakon vazi ukoliko knjaz drugacije ne odredi".

Moze se reci da je to posledica prakse da je gotovo uvek pravo kod nas sadrzano samo u jednoj volji (vladara, diktatora, klase). Zakon nije vazio za "harambasu", ali je zato morao da vazi za njegove "jatake", pa je kod nas pojam pravne drzave bio vrlo dalek i neostvarljiv cilj.

U kontekst svega navedenog treba "udenuti" i komunisticki eksperiment, koji na ovim prostorima traje vec vise od pedeset godina, uprkos svojoj entropiji i globalnoj propasti. Komunizam (i kod nas prisutni njegov izvitopereni bastard) se primio u primitivnim, siromasnim i zatvorenim drustvima, poput mnogih populistickih egalitarnih demagogija.

Za razliku od klasicnog rigidnog sovjetskog modela, nasa verzija komunizma je imala mehanizme adaptacije i potkupljivanja sirokih masa, sto joj i danas produzava zivot. Kolektivizam svojstven zivotu u plemenskoj i porodicnoj zadruzi (vec prisutan kod Srba) samo se transformisao u komunisticki kolektivizam. Jedinka zapravo ne zeli slobodu, individualnost, odgovornost, vec se uvek krije iza kolektiviteta (porodice, klase, partije ili naroda) kao "sigurnosne mreze". Ona zeli platu, ali ne zeli da radi; hoce penziju, ali ne zeli da placa poreze; hoce da ode na bolovanje da bi radila privatne poslove; da preko veze ili besplatno dobije nesto sto bi u normalnim okolnostima bilo nedostupno ili skupo...

Dobro poznajuci mentalitet i tradiciju naroda kojim upravljaju, stari (ali i sadasnji) komunisti su u ovoj zemlji do savrsenstva doveli tehniku vladanja - daj malo danas, obecaj mnogo za sutra, potkupi svakog sitnicom, odlozi resavanje problema za neku drugu priliku... Kada je komunizam kao globalna ideologija propala, nasi komunisti su jednu kolektivisticku matricu vesto i jednostavno zamenili nacionalizmom i nastavili dalje da vladaju.

Komunisticka vlast je tokom vise od 50 godina stvarala jednu drzavu cije su institucije i nazivi spolja gledano isti kao i u civilizovanim, demokratskim drzavama, ali cija je sustina lazna i zavaravajuca. Imamo kvazi drzavu, kvazi visepartijski sistem, kvazi izbore, kvazi sudove, kvazi policiju, kvazi novac, kvazi banke...

Podsetimo se samo sledecih ideoloskih postulata te i takve vlasti: zakoni su volja vladajuce klase podignuti na opsteobavezujuci nivo; sredstva javnog informisanja sluze propagiranju interesa klase na vlasti, a ne informisanju pojedinaca; novinari su drustveno-politicki radnici, a ne pisci; u drzavi se sprovodi jedinstvo, a ne podela zakonodavne, izvrsne i sudske vlasti; sudije, po savetu dozivotnog predsednika Tita, ne treba da se drze tih zakona ko pijani plota, a da on sam (jos na predratnom "bombaskom procesu") priznaje samo sud svoje partije...

Vladajuci rezim jos uvek uspeva da sitnim ili krupnim stvarima i obecanjima potkupi kako svoju relativno jaku biracku bazu, tako i dovoljan broj opozicionih partija kojima je cilj sama vlast, a ne dobrobit nacije i drzave. Tako navodni monarhista ucestuje u trci za predsednika u zasigurno namestenim parlamentarnim izborima, a svaki i najmanji aktivista zeli da svoje angazovanje u "opozicionim aktivnostima" sto pre naplati - stanom, lokalom, zaposlenjem, mestom na poslanickoj ili odbornickoj listi... Angazovanje pojedinca u politici mora iskljucivo biti u funkciji dobrobiti za naciju. Nikako ne sme biti vezano za licnu korist, inace se onda pretvara u svoju kontradikciju i nastavak sistema privilegija i nezakonitosti. Platon je u "Drzavi" napisao da oni koji se bave javnim poslovima ne bi trebalo da imaju imovinu i porodicu, jer ce se njihov javni angazman pretvoriti u privatne koristi. Ipak, njegova preporuka nikada i nigde nije bila sprovedena u delo.

Ucestvujuci u sadasnjem sistemu na bilo koji nacin svako se pretvara u saucesnika - lekar koji radi u nemogucim uslovima i bez potrebne opreme i lekova, sudija koji sudi po partijskim direktivama, profesor ili nastavnik koji pristaje da radi, a nije dobio platu mesecima... Bojkot sistema ne treba samo da bude na izborima, vec u svakom segmentu drustva, gde god moze da se zaustave tockovi ovakve monstruozne drzave. Tek kada se sistem zaustavi moze da se razmontira i zameni novim. Do tada ce inercija zahuktalog mehanizma mleti sve pred sobom.

Da bi doslo do promena mora se formirati kriticna masa nezadovoljnika u drustvu, koji su spremni da aktivno ili pasivno protestuju i blokiraju sistem. Na zalost, takva kriticna masa kod nas ne postoji, odnosno politicke partije nisu do sada uspele da motivisu i mobilisu dovoljan broj ljudi za promene. Nacionalni konsenzus o metodama i pravcima eventualnog buduceg, boljeg, pravednijeg i demokratskog drustva ne postoji. Demokratija i njene vrednosti (otvoreno drustvo, individualizam, privatna svojina, garancije licnih sloboda, privatnosti, sloboda preduzetnistva, objektivno informisanje...) su nezne biljke i moraju se stalno propagirati i negovati, pogotovo u narodu koji ima tanusnu demokratsku tradiciju. Potrebno je istaci da sadasnji kvazivisepartijski sistem kod obicnog smrtnika proizvodi gadjenje, apatiju, mirenje sa sudbinom, odnosno podozrenje prema demokratiji uopste. Onaj koji nikada nije ziveo u demokratiji, tesko moze i da shvati njene prednosti, sem ako mu neko to stalno ne predocava i objasnjava. Kljuc buduceg delovanja istinskih demokratskih partija i pokreta u nasoj zemlji mora biti u propagiranju tih uzvisenih demokratskih vrednosti.

Na kraju treba konstatovati da entropicni i ekonomski neadekvatni sistem poput naseg opstaje i na zastrasivanju pojedinca i gradjanina. Zimske stodnevne demonstracije pokazale su da se i strah moze pobediti. Mozda u Srbiji ima vise od 100 hiljada policajaca, ali ima vise miliona nezadovoljnih i obespravljenih gradjana. Zakoni i sankcije (zlonamerni i samovoljni, ali i dobri i pravedni) mogu se sprovoditi samo nad malim procentom drustveno izopacenih. Medjutim, nikada nece biti dovoljno sile, zatvora i policajaca da uhapse ceo jedan svestan narod, koji trazi samo ono sto mu civilizacijski pripada. Vlast jos uvek kontrolise situaciju, a u momentu promene strateskog balansa u korist demokratskih snaga moci ce da bira izmedju dve opcije - scenario Mobutu/iranski sah, ili scenario Causesku. Kada ce se to desiti, za sada je tesko proceniti.

(Autor je novinar iz Beograda)