PUTESESTVIJE SPORIM PRUGAMA SRBIJE: OD BARA DO NOVOG SADA ZA "SAMO" 25 SATI

Posle svih peripetija, putnici cekali jos dva sata da bi u Novom Sadu skinuli sa auto-voza svoje automobile

Branislava Opranovic

Kada smo, od momenta utovara naseg automobila u kompoziciju auto-voza u baru, do trenutka istovara u Novom Sadu, prvih dana septembra na putovanju od Bara do Novog Sada poveli 25 sati, nepatriotski crv sumnje poceo je da nagriza nasa patriotska ubedjenja: poceli smo da sumnjamo da je "Srbija u pokretu". Oni najlabilniji, za koje se sumnjalo da ce u odsudnom trenutku pokleknuti, u panici da ce u zakljucanim kuset-vagonima uskoro nestati vode i hrane, naglas su se pitali: Kako je moguce da, dok je "Srbija u pokretu", kompozicija usred noci stoji vise od sest sati?! Cak je i one, do tada nepokolebljive u veri u bolje sutra, slomila cinjenica da je na putovanju u kome ce u narednim redovima biti reci, u igri bilo cak pet lokomotiva - cetiri su se pokvarile (?!), a peta je "uskocila" u Novom Sadu.

Nase putovanje je (ne racunajuci tri sata raniji dolazak na zeleznicku stanicu u Baru, jer toliko traje "organizacija" utovara vozila u auto-voz), pocelo s ushicenjem preplanulih putnika sto je voz krenuo put Novog Sada oko 20.30 sati "bez zakasnjenja" (Citaj: pola sata kasnije). Nakon desetak kilometara, nasa, mnogima vec na pocetku sumnjiva, siva, rumunska lokomotiva, otkazala je poslusnost. Instaliranje nove lokomotive trajalo je oko sat - nakon toga moglo se vec racunati da smo krenuli s mora. Posle tunela Sozina kompozicija je nanovo stala: pauza je trajala dva sata - dobili smo novu, zelenu lokomotivu. Putnici su seli ili polegali odahnuvsi u uverenju da su sad, valjda, sve nevolje prosle. Tokom noci, u snu, nas srecnike u kuset kolima probudio je metez, vika i psovanje: nova ekipa zeleznicara, izvucena iz kafane ili kreveta, morala je da zameni nasu trecu lokomotivu novom, cetvrtom! Tu smo, ocajni, uz pitanje sitne decice u mrklom mraku u nekoj nedodjiji lancem zamandaljenog kuset vagona, proveli bezmalo sedam sati! Kasnije smo saznali da smo stajali na vrhu kanjona Morace, cekajuci novu lokomotivu iz Beograda! Sada su vec i najveci optimisti "popustili": Upozoravali su decu da stede vodu, daleko je Novi Sad, a ni Strpce jos nismo prosli!

Cetvrta, crvena lokomotiva provezla nas je kroz legandarne Strpce tolikom brzinom da mnogi izbezumljeni, pospani putnici nisu ni primetili idilicnu sliku pred zeleznickom postajom: cetiri masinkama naoruzana policajca sedeli su za drvenim stolom i doruckovali. I zeleznicari su o ramenu imali puske. Nova cika i panika putnika kod Priboja nije oznacila novo menjanje lokomotive, vec raciju na svercere, koje je policija docekala na stanici. Medjutim, ostatak putnika u vozu vise je paznje posvetio toplim recima domacina nasih kuset kola: "Spavajte jos malo, sa'ce kafica, onda cu vam skuvati rucak, a za veceru cete, ako Bog da, vec biti kod kuce. (Bilo je jutro. U psihickoj prednosti bili su oni koji ranije veceraju!) Stotinak ljudi stalo je u red za kafu. Na pola reda sok: nema vise casa! Oni, simpaticniji domacinu kola, su pocasceni gestom i recima: "Evo tebi moja casa, cista je, iako sam ja pio iz nje!" Kafu smo zatim delili medju sobom, sipajuci je u prazne flase od vode, znajuci da je ljudska solidarnost u nevolji, najvaznija.

Omamljeni Sporim prugama Srbije (SPS), prljavi, gladni, zedni i zakljucani stigli smo (u jednoj turi, bez menjanja lokomotive!) nedaleko od Prokopa, gde je nasa kompozicija nanovo usporila. Kroz prozore voza poceli su da izlecu boksovi cigareta i najlon, karirane tasne (popularne "krmace") - sverceri su se oslobadjali tovara, dok su njihovi kompanjoni u zbunju cekali plen! (Kasnije smo culi da voz na tom mestu obicno uspori u dogovoru s masindzijom, kako bi sverceri obavili primopredaju).

Oko cetiri popodne, umesto u sest ujutro, stigli smo u Novi Sad. Ostalo je jos samo da izvezemo svoja kola iz auto-voza i eto nas kod kuce! Taj proces se oduzio, medjutim, do sest sati popodne, jer je valjalo nasu lepu, crvenu elektricnu lokomotivu, koja je produzila za Suboticu, zameniti dizel masinom. Kako u Novom Sadu, drugom gradu po velicini u SRJ (istina, ne njegovom voljom!) nije postojala ni jedna dizel lokomotiva, cekali smo dva sata da putnicki voz stigne iz Indjije, zajedno sa dizel lokomotivom, koja je posluzila kao manevarka za nasu kompoziciju.