Jednopartijski sinjel

Mihal Ramac

U jednopartijskim vremenima mnogi nisu ni znali koliko su bili pametni, ali su ipak mudro cutali. Novo vreme rodilo je bezbroj partija, a zajedno s njima i nebrojene pametnjakovice koji, toboz u ime demokratije i nacionalnih interesa, strasno ozbiljno razmisljaju o krucijalnim pitanjima prirode i drustva. Okupi se saka istomisljenika, registruje se, naprave pecat i krenu da obavestavaju javnost o svojim misljenjima, stavovima i zakljuccima. Onda se ta nazovi partija grdno zavadi i iz nje niknu tri nove. Pa iz te tri jos tri. I svaka malo-malo saziva konferenciju za stampu, salje okolo saopstenja, vuce za rukav novinare i, naravno, strasno negoduje ako njena pametovanja ne budu objavljena u celini i plasirana na udarnom mestu.

Mudraci koji nisu ni videli parlament i koji pojma nemaju cemu to sluzi, politicki i drustveni marginalci koje ne poznaje ni komsiluk i ostali samozvani (na)rodoljupci narocito su delatni u predizbornim kampanjama. Tada neumorno fabrikuju brda papira i danonocno pozivaju redakcije zahtevajuci da se sve to objavi, odnosno protestujuci zasto nije objavljeno. Stampa i ostala glasila zaduzena za zbunjivanje naivnijeg dela javnosti, naravno, posvecuju punu paznju takvim soliocima pameti. Jer, svi oni su na istom poslu.

Konferencija za stampu i promocije partijica i osoba za koje niko nije cuo u kontrolisanim glasilima dobijaju isti publicitet kao i ono malo ozbiljnih politickih stranaka. Ono malo nezavisnih glasila, pak, stalno je na udaru zbog, kobajagi, tendencioznosti i jednostranosti. Toboznje stranke koje se radjaju samo uoci izbora i zamrzavaju se odmah nakon njih ponasaju se kao da su javna glasila njihov usluzni servis.

Svako, naravno, ima pravo na svoja politicka ubedjenja i javno delovanje. U normalnom svetu, glasila koja se finansiraju iz drzavne kase duzna su da na odgovarajuci nacin prate delatnost parlamentarnih stranaka. U nenormalnim zemljama i vremenima i ono malo postojecih pravila nikog ni na sta ne obavezuje. Oni koje finansira drzava, parama uzetim od poreskih obveznika, rade onako kako im nalaze vladajuca partija. Ostali postupaju po svom nahodjenju. Ko zaista drzi do nezavisnosti i nastoji da se drzi mere - daje rec samo onima koji nesto znace i koji imaju sta da kazu.

Gotovo svi smo, naravno, izasli iz jednopartijskog sinjela. I politicari, i novinari, i gledaoci, slusaoci, citaoci, odnosno biraci. Ali, vecina ga - kako u poziciji tako i u opoziciji - jos nije skinula. Kao ni komesarsku kapu. U takvim okolnostima stvarno nezavisna glasila su na smetnji gotovo svima. I stalno su na meti. Srecom, buka i bes se stisavaju odmah nakon zatvaranja biralista, kad se gotovo svi ponovo nadju tamo gde im je i mesto.