GDE SU GRANICE ZADUZIVANJA NASE DRZAVE (1)

Nebojsa Savic

Sadasnji ekonomski trenutak jugoslovenske privrede karakterise se postojanjem nagovestaja o mogucnosti da se zapocnu dublje ekonomske reforme. Razlika u odnosu na prethodne periode i njihove nagovestaje je u tome sto su u medjuvremenu iscrpljeni tada raspolozivi fondovi, u tome sto su u medjuvremenu drugi pretekli nas i konacno u tome, sto dalje odlaganje i oklevanje u ovom segmentu naseg drustva ne ostavlja mogucnosti ni za rast ni za staganciju vec preti povratkom na negativni rast.

Ilustrovacemo to primerom sa stopama rasta i gubicima. Svakog meseca na konferencijama za stampu nasih vrednih statisticara saznajemo da je stopa rasta industrijske proizvodnje veca za toliko i toliko od "prethodnog meseca" ili "istog perioda prethodne godine"! Te stope su zaista visoke i krecu se oko 6-10 odsto i stvaraju predstavu da se u nasoj privredi krenulo napred. Kako se objave ove informacije tako se pojave "koordinisane" izjave da ce izvoz u sledecem periodu biti povecan 100 odsto, a proizvodnja bar za 50 odsto. Cifre su upecatljive, lako se pamte i deluju velicanstveno. Jedini problem je u tome sto prosecni mesecni rast od 6 odsto daje i godisnji rast od 6 odsto, jer se mesecne stope rasta ne sabiraju. I tako je stvorena medijska iluzija o snaznom rastu. Kada se godina zavrsi, odmah se najavi da je prema prethodnim podacima rast u prethodnoj godini iznosio oko 6 odsto i to ostaje kao upecatljiva cifra s kojom svi operisu. Tako i sada kruzi uverenje da je jugoslovenska privreda u prethodnoj godini imala stopu rasta od 5,8 odsto, a da je u poslednje tri godine imala prosecnu stopu rasta od 6 odsto. Medjutim, tiho i bez najave nedavno je saopsteno da je po konacnom obracunu stopa rasta u prethodnoj godini bila negde oko - 0,5 odsto, dakle negativna, a korigovana je i stopa rasta za 1994. koja takodje nije vise nesto preko 6 odsto, vec 2,4 odsto. Kako se ovo moglo dogoditi?

Da li su ovde statisticari ti koji "seju optimizam" i zamazuju stvarnost? Verovatno nisu. Oni pedantno iskazuju ono sto dobijaju u svojim upitnicima iz preduzeca. Zato ostaje na analiticarima da detaljno utvrde razloge ovakvih razlika u podacima, da eventualno poboljsaju metodologiju, ali nejverovatniji uzrok se krije u tome sto prva cifra, s gromoglasnim najavama o visokim stopama rasta, nije ukljucivala podatke o gubicima, a ova naknadna, precutana cifra je ukljucivala gubitke.

I sada dolazimo do jos jednog od brojnih paradoksa jugoslovenske privrede, a to je da sto su stope rasta nase industrije vece to ce biti manji drustveni proizvod. Drugim recima, kako je nasa proizvodnja neefikasna i neprilagodjena zahtevima trzista, kako je kupovna moc mala itd, tako rast te proizvodnje ne nalazi mesto na trzistu vec se pretvara u gubitke.

Naveli smo ovo zbog toga sto je to jedan od najnovijih, ali pouzdanih signala, da se pod ekonomskom prinudom sada mora uci u bar neke ekonomske reforme. Bilo bi idealno kada bi se donela politicka odluka da se energicno udje u proces tranzicije u trzisnu privredu koji bi sigurno doneo duboke ekonomske reforme, ali dosadasnje iskustvo sa oklevanjem i "stani-kreni" varijantom dovoljno je upecatljivo da nas nuzno upozorava na opreznost.

Druga vazna karakteristika sadasnjeg trenutka nase privrede jeste stabilnost cena i kursa, s jedne strane, ali i brojni debalansi i deficiti, koji postoje u pozadini ove stabilnosti. Za ekonomskog analiticara to je vazna crvena lampica koja upozorava na probleme u bliskoj buducnosti. Najvazniji deficiti su u fiskalnom i spoljnotrgovinskom bilansu.

Da se podsetimo: platnobilansni deficit od 1,3 milijarde americkih dolara u 1996. surovo nas podseca da s rastom nase proizvodnje brze raste uvoz, zbog visoke uvozne zavisnosti, od izvoza. Otuda svako podsticanje izvoza, u formi izvoznih stimulacija, izvoznih kredita i slicno, u sadasnjoj situaciji prakticno znaci jos intenzivniji impuls uvozu iz prostog razloga sto nasa proizvodna struktura nije prilagodjena izvoznoj strategiji razvoja. U nasoj strukturi dominiraju velika preduzeca, umesto malih; iako su velika, u njima dominiraju male serije i nizak stepen specijalizacije, sto ih cini neefikasnim i nekonkurentnim; oprema je zastarela a inovativnost i kvalitet na niskom nivou itd. Za sada se ovaj deficit pokriva pretezno sa racuna u inostranstvu, ali i ti racuni imaju svoj limit. Otuda, dok na tim racunima bude bilo para, bice moguce finansirati spoljnotrgovinski deficit, a kada para ponestane stace uvoz, a kada stane uvoz bice ugrozena domaca proizvodnja.

Drugi znacajan deficit koji moze ozbiljno ugroziti makroekonomsku stabilnost jeste fiskalni deficit. Drzava jeste uspela da se udene u okvire uplacenih sredstava, tj. da ne trosi vise od onog sto naplati, uz mala povremena odstupanja; ali to cini na relativno visokom nivou, tj. sa preko 50 odsto drustvenog proizvoda, a ova cifra danas ne bi smela da premasuje 40-43 odsto DP i drugo, to se cini uz jednostrano neizmirivanje obaveza (npr. penzije, zdravstvo, skolstvo itd). To ukazuje da se u nasim javnim rashodima krije mocan generator destabilizacije, mada bi trebalo da bude obrnuto, kao u razvijenim privredama, da ovaj segment upravo bude koriscen kao stabilizator.

Pored toga, postoje i gubici u javnim preduzecima, koji formiraju tzv. kvazifiskalni deficit koji takodje predstavlja veliku opasnost po makroekonomsku stabilnost. Procenjuje se da fiskalni deficit kod nas dostize 10 odsto DP sto je izuzetno visoka cifra.

Ima jos vaznih problema koji nisu reseni, a sobom nose znacajne materijalne obaveze. Resavanje problema preduzeca gubitasa je jedna strana medalje, druga strana medalje su losi plasmani poslovnih banaka, koji se ne mogu naplatiti i koji unose haos u bankarski sistem. Da podsetimo, hiperinflacija 1993. je prakticno istopila sve dinarske bilanse poslovnih banaka i preduzeca, to je bio poklon duznicima i trebalo je da bude valjano upozorenje bankama kako da rade u buducnosti. Na zalost, to iskustvo nije uvazeno i novofrizirana zaduzenost u dinarskom podbilansu, i uopste problemi dinarskog podbilansa, rezultat su nesmotrenosti nastalih od aprila 1994. pa do danas. U deviznom podbilansu banaka nalaze se dve vrste obaveza, obaveze prema stranim kreditorima, koje su u najvecem broju slucajeva u mirovanju, i obaveze po osnovu stare devizne stednje, koje su neke banke mudrom politikom uspele da smanje, a druge nisu.

(Kraj u sutrasnjem broju)