O (NE)PRISTAJANJU NA IZBORE

Pored Albanije, mi smo jedina zemlja u Evropi koja stoji pred dubljom krizom od one kroz koju je vec prosla

Pise: Mirko Tepavac
REPUBLIKA

Ako je evropska sadasnjost nasa buducnost, onda su svi pokusaji da se buducnost izbegne ili odlozi, samo uzaludan gubitak vremena.

Da li to Evropa ne zna kuda ide ili mi ne znamo kuda ide Evropa! Sta cekamo sa uspostavom punih diplomatskih odnosa sa svim drzavama bivse Jugoslavije, sa ispunjavanjem uslova za prijem u OEBS i OUN... Zasto stagniramo, odrzavajuci neuspesnu drzavnu privredu, centralizovanu drzavu i autoritarnu vlast, kad vise ne postoji nijedan razuman argument protiv sustinske reforme i drzave i privrede. Zasto najzad ne prihvatimo ozbiljne razgovore sa legitimnim predstavnicima Albanaca na Kosovu, gde vec sada, dok je Kosovo jos relativno mirno, ima vise srpske vojske i policije nego Srba koje oni stite.

Ako zbilja prihvatamo Dejton, zasto podrzavamo paljanske iluzije o suverenoj srpskoj drzavi preko Drine, zasto ne saljemo u Hag "nase" ratne zlocince, koji valjda i ne treba da su nasi, ako su zlocinci, pogotovo sto su bezmalo svi redom i ratni profiteri i kriminalci. Zasto otezavamo reforme u Crnoj Gori, umesto da ih i sami preduzmemo... Vlast ne zeli da pogleda istini u oci, a ni opozicija u tome bas ne uziva.

A Srbija se opasno priblizava ivici haosa i gradjanskog obracuna, koji u ovako fluidnom stanju lako mogu zapoceti na Kosovu, ili u Crnoj Gori, u Beogradu, ili Kragujevcu, Novom Sadu ili Novom Pazaru. Nisu li dogadjaji s one strane Drine preteca nekih dogadjaja s ove njene strane. Vlast se manje boji onih sto ostaju bez hleba, nego onih koje bi politicke reforme i obracun sa kriminalom ostavili bez poseda i privilegija. Niko od reklamera nase idilicne TV buducnosti ne bi podneo da zivi kao obican gradjanin, trudbenik ili intelektualac, da se zaposli ili leci u zemlji koju ovih predizborrnih dana tako toplo preporucuju svojim biracima. Srbija danas, mozda jos samo uz Albaniju, zauzima poslednje msto medju slabo razvijenim zemljama Evrope i zajedno sa njom mozda je jos i jedina koja stoji pred dubljom krizom od one kroz koju je vec prosla.

Sve nase zablude, ipak, imaju zajednicki imenitelj: nacionalisticka pomama je bila i ostala presudna, duhovna, sada vec i mentalna podloga svih nasih pogresnih procesa, lutanja i poraza. Nacionalizam vise nije samo sentiment, zanos, zabluda; nacionalizam se organizovao kao efikasan mehanizam odbrane od modernizacije reforme. Samo sofisticirani nacionalizam moze ovako uspesno i dugo da odrzi na okupu istovremeno proletere i ratne profitere, besposlicare i nezaposlene, bogatase i beskucnike, sirotinju i mafijase.

Neko ce reci dosta vec te povike na taj nacionalizam, o njemu je vec sve receno! Tako bi mozda i bilo da je nacionalizam vec rekao sve sto je imao da kaze! Uzdrman politickim promasajima i vojnim porazima, nacionalizam i posle svega nanovo uspeva da se pribere i da se revitalizuje u institucijama vlasti i preteznom delu opozicije. Jos je potreban, a za mnogo sta i nezamenljiv zbog svojih dokazanih ksenofobicnih kvaliteta. O nacionalizmu i danas mozemo da cutimo, samo ako ni o cemu necemo da govorimo. I da nije pogresan, morao bi vec biti napusten kao neuspesan.

Euforija nacionalne drzavnosti zavrsila se tako sto su je nakon sest dugih godina rusenja i ubijanja postigli svi sem same Srbije. I Srbija, doduse, jos uvek moze postati ekskluzivno nacionalna drzava - kakva je danas, na primer, Hrvatska - ako prethodno izgubi Kosovo, Vojvodinu i Sandzak, a sada vec i Crnu Goru kao federalnog partnera... Etnocentristi odbijaju da prime na znanje - sto je od samog pocetka moralo biti jasno - da samo mala Srbija moze biti ekskluzivno nacionalna drzava. Ako ne budu zaustavljeni, mozda ce na kraju i to da postignu. Srpska pannacionalna velikodrzavna iluzija, najpogubnija je posle iluzije da je bivsa Jugoslavija, nakon pada komunizma, mogla da postane srpski, Milosevicevsko- Jovicevski, hegemonijum. Unesrecila je Srbe van Srbije i antagonizirala nesrbe u Srbiji. Seselj i danas ima od koga da dobija aplauze kada podgreva nade da se ognjem i macem, jos uvek, jednoga dana mogu prosiriti granice do Karlobaga, Karlovca i Virovitice, kad preti Hrvatima u Vojvodini i cisti Zemun od nesrba. Vec nekoliko godina slabi vlast, a ne jaca opozicija. Cvrsto se drzi samo ekstremizam i u jednoj i u drugoj.

Iz nesavladanog nacional-populistickog sindroma proizlaze i sve abnormalnosti naseg politickog i drustvenog sistema vrednosti. Jeste li primetili da u citavoj Evropi jedino Srbi (i jos neki u nasem blizem okruzenju) imaju harizmaticne vodje i nesmenljive lidere. I to ne samo one na vlasti nego i u opoziciji. A sta uopste znaci liderska harizma politicara u civilizovanoj Evropi, krajem XX veka? Vecina ce brzo morati da nauci sta je katarza!

Samo se u takvoj klimi uspesno odrzava autoritarni sistem vladanja koji ne zeli da se otvara, niti ume da se povuce izbornim putem. Zato i nije neosnovano misljenje da ova vlast, u stvari, i ne zudi za povratkom u svetske i evropske strukture, jer samo ovako zatvorena moze ostati nepromenjena. Kad ksenofobija ne bi postojala, oni bi je izmislili. Zato i izgleda da zatvorenost i izolovanost Srbije i nije njen usud, nego njen slobodan izbor. Evropa ionako ne misli da je odgovorna sto Srbija "nestaje sa radara". Brinu se samo da se ne srusi nekontrolisano na okolna naseljena mesta. Spasavaju nas iz straha, a ne iz ljubavi, jer na simpatije Srbija jos dugo nece moci da racuna. Umorili su se od nasih brojnih pristajanja pa odustajanja, obecavanja pa izvrdavanja, od nasih reci koje znace jedno i kasnijih postupaka, sracunatih na nesto sasvim drugo.

Zar smo toliko bespomocni da pristajemo na izbore bez onih minimalnih preduslova koje je obelezila Gonzalesova komisija, opunomocena autoritetom OEBS-a i Evropske unije. Jedino zanemarivanjem tih preduslova ova vlast moze nanovo, neuverljivom podrskom rezigniranog stanovnistva, da ponovo legalizuje autoritarni sistem vladavine. Tako rizikujemo da opet, po sedmi put, partijska drzava Slobodana Milosevica, i pored ubedljivih neuspeha, ne ispusti vlast, drzeci jednom rukom televiziju, a drugom glasacke kutije uz pomoc svoje uvezbane izborne administracije. Glasovi se ne kradu samo zavlacenjem ruke u biracke kutije, nego kradjom vremena i istine. Zna se za koga ce glasati oni koji su za velikosrpstvo, za jednakost u siromastvu, za "levi" socijalizam ili za monarhiju... Ali, za koga bi mogli da glasaju oni koji zele modernu, gradjansku, evropsku Srbiju, multietnicku, pravnu i sekularnu? Oni koji zele Srbiju po merilima savremenog sveta, kojem ipak pripadamo i sada kada propadamo.

Mutni oblaci motaju se vec dugo nad Srbijom i Jugoslavijom. Predstojeci izbori vredeli bi samo onoliko koliko bi mogli da doprinesu izlazu iz nase opste krize koja vec postaje hronicna. Opozicija danas nisu samo politicke stranke, nego razocarani i nezadovoljni gradjani, zeljni rada i zarada, reda i sigurnosti, normalnog zivota sa drugim ljudima i narodima. Zasluzuju da ih niko ne vara jeftinim obecanjima, da im se oslobodi onaj pravi, makar dug i tegoban put u visoko drustvo evropskih prvaka, za kojim oni u dubini duse oduvek teze. Ako nema uslova da se ni sada tome izboru priblizimo, onda ni ovog puta nema sta da se bira!.