UDRUZIVANJE RASUTIH DEMOKRATSKIH SNAGA

Dragoljub Micunovic

Sedam godina visestranackog politickog zivota u Srbiji mogu se oznaciti kao sedam gladnih godina politickog pluralizma. Opet smo tamo gde smo i bili - na pocetku. Gradjani, kao pojedinci, i drustvo u celini prosli su teske dane rata, sankcija, izolacije, osiromasenja, nesigurnosti i strahovanja. Stara drzava se raspala u krvi, nova na brzinu skrojena, pa djaci u visim razredima uce drugaciju istoriju i geografiju od onih koje su ucili u nizim razredima. Nestale su mnoge profesije, zamrle citave privredne grane, a nikli novi slojevi biznismena, dilera, kontaktmena i lobista. Sve se dramaticno promenilo, samo je rezim ostao isti i nominalno i sustinski i personalno, sa manje ili vise istom nomenklaturom, istim stilom jednopartijske vladavine, s monopolom nad drustvenim dobrima, finansijskim tokovima, najuticajnijim medijima i svim relevantnim politickim odlukama.

Opozicione politicke stranke menjale su i kombinovale metode politicke borbe, parlamentarnim i vanparlamentarnim sredstvima, ne uspevajuci da ozbiljnije ugroze samovladu socijalisticke partije, koja svu moc crpe iz kontinuiteta vlasti partijske drzave. Pocetna neravnopravnost stranaka, kada je jedna partija imala sve - drzavni aparat, drzavne pare, drzavne zgrade, drzavna preduzeca, a druga bukvalno nista, ostala je nesavladiva. Ima stranaka koje su u ratu i kriminalizovanoj privredi dosle do nekog profita, ali je on nedovoljan da ugrozi dominaciju vladajuce profiterske oligarhije. Prodor novca i profiterske psihologije u opozicione stranke ucinio ih je sastavnim delom opsteg korumpiranog politickog miljea i neubedljivom alternativom politickom poretku. Jos je stari grcki istoricar Tukidid primetio da u dugoj borbi razliciti, ljuti protivnici pocinju da lice jedni na druge, jer ih borba tera da koriste ista sredstva.

Danasnji politicki trenutak karkakterise utrosak isprazne politicke energije da se jos jednom legitimise postojeci odnos politickih snaga. Komotno mesanje zelja i realnosti, bez ikakve odgovornosti za data obecanja, jer nema javnog mnjenja koje bi sravnilo prethodna obecanja sa njihovom realizacijom, cini ovu kampanju dosadnim ponavljanjem istog. Bezocno varanje naroda, kao male dece, postalo je bitno obelezje nase politicke kulture. Koliko li se mora prezirati narod kad mu se po ko zna koji put drsko prospe sa ekrana prica o sveopstem napretku, o uspesnim reformama, o medjunarodnom ugledu, uz obecanja da ce mu milijarde duga biti oprostene, da cemo biti zasipani kreditima, da nas zeljno ocekuju velika trzista, da nam je istorija dala za pravo, da je svaki nas poraz velika pobeda nase politike, da se uspesno nosimo s kriminalom i korupcijom, da smo levi i kad smo desni, da smo s Bogom i kad varamo i lazemo. U politickom nadmetanju uvek ima i demagogije, ali je ona kod nas bezobalna.

Jedna trajna oznaka nase politicke tradicije veoma je vidljiva i u nasim vremenima. To je ono uporno brkanje privatnog i javnog. Od Miloseve vladavine do danasnjih vladara drzava, kao javno dobro, stavljana je u sluzbu privatnog interesa, vise je drzava sluzila njima nego oni njoj. Tako je sa ustanovama, tako je s politickim strankama. Opsti ili partikularni stranacki interes brzo se reducira na privatni, licni. A casti i para nikad dovoljno, kako je o nasem mentalitetu zakljucivao jos Vuk Karadzic.

Jos je jedna oznaka naseg politickog mentaliteta, ili tacnije politicke kulture, nas veliki nedostatak. Klasici moderne demokratske, politicke misli kao Dzeferson ili Tokvil isticali su da je vestina udruzivanja gramatika politike, a kompromis njena strategija. Nase demokratske politicke snage najbolji su primer neovladavanja ovim vestinama. Sto spoljnim sto unutrasnjim podsticajima razdrobljen je demokratski politicki potencijal koji je u nasem drustvu postojao i koji je trebalo da bude nosilac demokratskog preobrazaja.

Udruzivanje rasutih demokratskih snaga, izgradnja modernog demokratskog fronta lisenog pogubne dnenvo-marketinske demagogije, jeftinog populizma i narcistickog liderstva jeste put kojim se mora krenuti, i na koji se mogu povesti siroki slojevi stanovnistva zeljnog promena, prosperiteta i normalnog zivota.

Postoje i novi mladi ljudi i novi moderni projekti i brojni principijelni borci za demokratska nacela ravnopravnosti i slobode. Bice jos politickog nadmetanja, jos burnih dogadjaja, jos istorijskih izazova, ali se za njih treba pripremiti uzimajuci strogo u obzir postojecu realnost, proslo iskustvo i mogucu buducnost.

Demokratski front ima sanse ako se organizuje na osnovu programske bliskosti i principijelnih odnosa, ako se organizuje i brzo i siroko pre nego sto se suze mogucnosti izlaska iz krize, pre nego sto aspiracije gradjana ne padnu tako nisko da postane vazno samo preziveti.

(Autor je predsednik Demokratskog centra)