NACIONALIZAM U POSTSOCIJALISTICKIM ZEMLJAMA (3)

Intelektualci imaju ogroman dug prema drustvu. Oni su msnogo toga upropastili i sad moraju da budu u prvim redovima kada steta treba da se ublazi. Tu spada i kriticko sagledavanje onoga sto se dogodilo, a ono se ne moze izvesti svaljivanjem krivice na druge, vec samo kritickom analizom sopstvene odgovornosti

Pise: Holm Zundhausen

Poslednji ratovi u Jugoslaviji nisu bili (ili bar nisu bili samo) izliv dugo suzbijanih nacionalnih atavizama, nego rezultat masivne manipulacije i indoktrinacije. Mnogi intelektualci su tome bitno doprineli tako sto su istorijskim mitovima i legendama davali privid naucnosti, tako sto su podgrevali strahove od gubitka nacionalnog identiteta i ozivljavali stara neprijateljstva. Gotovo da je neverovatna lakoca s kojom su mnogi intelektualci, medju njima i znameniti istoricari i pisci, preko noci iz temelja promenili ubedjenje i postali ekskluzivni nacionalisti. Secam se pisma koje je jedan novinar iz Berlina pocetkom devedesetih dobio iz Hrvatske. U njemu pise: "Mislim da sam shvatio srz problema. Razgovarao sam sa jednom seljankom, i ona mi je rekla: dok jos nismo umeli da citamo i pisemo, ziveli smo u miru sa Srbima. Sada smo obrazovani, pa svako zna kakve su oni hulje. A ko je kriv za svu ovu nesrecu, jasno, obrazovani sloj." Jednostavnije i jasnije se problematicna uloga - ili treba reci "izdaja"? - mnogih intelektualaca ne da formulisati.

Tokom poslednjih meseci doslo je do odredjenog otreznjenja, i neki intelektualci su ponovo i po ko zna koji put promenili pozicije: u mnogom pogledu prekasno, ali bolje ikad nego nikad. Sada treba napraviti bilans i ublaziti stetu. Za pocetak rec-dve o bilansu, bicu kratak, posto je katastrofa dovoljno poznata.

Stotine hiljada ljudi je konstituisanje novih "nacionalnih drzava" platilo neopisivom patnjom. Kraj se jos uvek ne nazire. Bezbednosna situacija novih drzavica nije se popravila, nego se, naprotiv, pogorsala. Ko nije spreman na pomirenje i saradnju sa susedom ili ko smatra da "bosansko pitanje" moze da ostane otvoreno, a da je ulazak u Evropsku Uniju i pored toga moguc, u opasnoj je zabludi. Bez kooperacije nema ni integracije, a bez integracije preostaje samoizolacija. Neka po povrsini, broju stanovnika ili resursima velika drzava mozda i moze da izdrzi jedno vreme u izolaciji, ali mala drzava tone u beznacajnost.

Nekadasnja sarolikost Jugoslavije ustupila je mesto sve vecem provincijalizmu i odbojnoj netolerantnosti prema preostalim manjinama. Za sada se malo toga oseca od velikog duhovnog preporoda, koji se uvek povezivao sa slomom jednopartijske vlasti. U kulturi nacionalisticke staklene baste prosto ne uspevaju cvetovi duha. Zarka zelja da se razdvoji sve sto je u ma kom obliku sraslo dobija ponekad i groteskne crte. Setimo se samo jezika: tek sto je raspad Jugoslavije bio resena stvar, pojavio se podebeo Razlikovni recnik hrvatskog i srpskog jezika. U medjuvremenu postoji i bosanski jezik. Da se podsetimo: Austrijanci su nesumnjivo posebna nacija, ali se oni zbog toga ne odricu nemackog jezika, uprkos izrazitim dijalekatskim razlikama. To eventualno uznemirava one koji takve razlike uopste smatraju nepodnosljivima. U bivsoj Jugoslaviji ovaj strah je dobio razmere virusnog oboljenja.

Sa izuzetkom Slovenije, proces transformacije u drzavama nastalim na teritoriji bivse Jugoslavije napreduje sporo: trzisna privreda i demokratija su tek u zacetku, a pravna drzava i sloboda stampe postoje u naznakama. Ovim novim drzavama (opet sa izuzetkom Slovenije) bice potrebno 15-30 godina da dostignu privredni prosek zemalja clanica Evropske unije. U nepovoljnim okolnostima to ce trajati mnogo duze.

Veliki deo duhovnih veza sa inostranstvom je prekinut, a uz to su i mnogi intelektualci napustili domovinu. Popunjavanje tih praznina u ljudskom kapitalu potrajace godinama, ako ne i decenijama, i zahtevace znacajne investicije u oblasti obrazovanja. Nikom nije jasno kako se novac za te investicije moze pribaviti.

A steta u glavama odrazavace se na jednu, dve ili vise generacija.

Nijedno drustvo ne moze da izbegne suocavanje sa tamnim stranama svoje proslosti. Svaka demokratska zajednica mora sa sobom da izadje na cistac. Vise od pedeset godina proslo je od kraja Drugog svetskog rata, a Nemacka jos uvek, cesto i burno, raspravlja o onome sta se dogadjalo (i sta se nije dogodilo) u Trecem rajhu. Debata o holokaustu, debata o ulozi Vermahta ili rasprava o kolektivnoj krivici i kolektivnoj odgovornosti jasan su dokaz za to. Istina, cuju se i glasovi koji zele da "podvuku crtu" pod proslost, ali ne zato sto su rascistili s njom, nego zato sto im je dojadila diskusija o bolnim pitanjima. Jedan deo Nemacke imao je srecu da ga 1945. osvoje sile koje su tezile demokratizaciji drustva. Namerno govorim o sreci, jer bez tih okupacionih snaga sve bi islo mnogo sporije, mozda i u drugacijem pravcu. Danasnja postsocijalisticka drustva uglavnom moraju sama da rade na prestrukturiranju starog i na stvaranju gradjanskog drustva. I ovde ce intelektualci imati presudnu ulogu.

Intelektualci imaju ogroman dug prema drustvu. Oni su mnogo toga upropastili, i sada moraju da budu u prvim redovima kada steta treba da se ublazi. Tu spada i kriticko sagledavanje onoga sta se dogodilo, a ono se ne moze izvesti svaljivanjem krivice na druge (toga je proteklih godina bilo dovoljno), vec samo kritickom (katarzicnom) analizom sopstvene odgovornosti. Neverovatna poznosocijalisticka ili postsocijalisticka dela o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji ne razlikuju se po svojoj jednostranosti i slepilu od ranijih "marksistickih", povremeno za njima i zaostaju. O kritickom sagledavanju poslednjih ratova nema ni govora, za njega ce biti potrebne godine, ono ce nailaziti na bezbrojne zidove cutanja. Ali "precutkivana krivica" ne opterecuje samo one koji cute, ona skodi i sledecoj generaciji. Jer pre ili kasnije, nove generacije svoje roditelje pitaju: sta ste vi radili u to vreme, kako ste se ponasali? Cutnja vodi dubokim sukobima u porodicama i ugrozava osnovni demokratski konsenzus. Nemci su kroz to iskustvo prosli i jos uvek prolaze kroz njega, dok drugima ono tek predstoji. Cutanje je destruktivno.

Ko drugi, ako ne intelektualna elita, treba da ucini prvi korak? Ona to duguje ne samo svom drustvu i sebi samoj, nego i uzusima slobodnog i racionalnog diskursa. Ko se ne usudjuje da osvaja slobodu duha, nikada je nece steci.

Sledeci vazan zadatak je prevladavanje nacije kao zatvorenog drustva. Nijedna nacija ne moze da podnese duzu izolaciju a da joj to ozbiljno i trajno ne naskodi. Prevladavanje koncepcije etnonacije nikako ne znaci odustajanje od kolektivnog identiteta. Potreba pojedinca za socijalnim sponama osnovna je antropoloska potreba i ona se mora zadovoljiti. Ali na pitanje na koji nacin to treba da se dogodi jos nije odgovoreno. Drugim recima, svakom drustvu je potrebno nesto sto ce ga drzati na okupu. Nacionalno osecanje je takva jedna spona, mada istorijski posmatrano ne i jedina, vec jedna od mnogih, uz to relativno nova i verovatno ne poslednja. Isprva se cinilo da je nacionalno osecanje neophodno kao ideologija koja bi bila osnov identiteta zajednice. Ali previse nacionalnog sentimenta gusi drustvo. To je kao sa lekovima: ako su pravilno dozirani, oni cine cuda, ali ako se predoziraju, vode do trajnih ostecenja, ako ne i do smrti.

Prevladavanje nacionalistickog autizma pretpostavka je za otvaranje drustva i za kriticki dijalog sa spoljnim svetom. Samo otvoreno drustvo moze da podnese protivrecnosti, cak i etnicke razlike, samo ono moze da institucionalizuje princip kritike do te mere da i sāmo moze da koriguje pogresne tendencije. Princip kritike nuzan je momenat racionalnosti, kako u oblasti kriticko-racionalnog pristupa problemima u naukama, tako i u intelektualnim raspravama koje prevazilaze granice, a koje su jedan od sustinskih elemenata "javnosti". Onaj ko svaku kritiku spolja odbija kao mesanje u unutrasnje probleme i "aroganciju" inostranstva, produzava samoizolaciju i kopa jamu svom drustvu. To vazi i u politici i u ekonomiji, ali i na polju nauke. Ja se kao naucnik mozda ne slazem sa tezama Danijela Goldhagena o holokaustu (autor misli na knjigu "Hitlerovi voljni izvrsioci" koja je izazvala zucne polemike u nemackoj javnosti, prim. prev.) ali "argument" da se to Amerikanac mesa u nemacke probleme ne samo sto nije naucan, nego jos i osujecuje svaku iskrenu analizu. To vazi za Nemce, za Hrvate, za Srbe...

Zato sam i te kako svestan toga da dijalog koji prevazilazi granice zemalja i nacija moze da bude izuzetno tezak, jer se pogled spolja na ono sto je Jugoslavija nekada bila i ono sto je od nje (p)ostalo ne mora podudariti sa pogledom iznutra. Od polovine osamdesetih godina sam u razgovorima sa gradjanima bivse Jugoslavije cesto cuo "argument" da neko ko ljude u Jugoslaviji posmatra spolja prosto ne moze da ih shvati. I mediji (hrvatski koliko i srpski) prebacivali su mi nepoznavanje i nerazumevanje problema. Za jedne sam bio "neprijatelj Hrvata", za druge "srbomrzac". "Nerazumevanje" moze da ima razlicite uzroke: ono moze biti posledica nedostatka informacija. Takav se deficit lako moze otkloniti. Problem postaje mnogo tezi ili cak neresiv kada je navodno nerazumevanje, odnosno nemogucnost da se razume, posledica razlicitog tumacenja informacija ili ucitavanja razlicitog smisla u informacije, kada se od dogadjaja prave mitovi. Mitovi su uvek celoviti; njima se uvek veruje in toto ili im se ne veruje uopste, ali se oni ne mogu falsifikovati i time izmicu naucnoj raspravi. Zato "vrsljanju mitova" mora doci kraj.

Bez demitizacije nema plodnih naucnih kontakata. Kome je do njih stalo, mora da bude spreman da se otvori prema spoljnom svetu, mora da bude spreman da se podvrgne kritickom preispitivanju, mora da bude spreman da izadje iz zatvora koji je sam sebi sagradio, da bude spreman na poredjenje, pa tako i na relativizaciju predstave o sebi. Za to su potrebne snaga i hrabrost. Gde ni jedne ni druge nema, nema ni buducnosti - ili bar ne one buducnosti koja zasluzuje to ime.

(S nemackog prevela Aleksandra Bajazetov-Vucen)