U REFORMI PENZIJSKOG SISTEMA U SRBIJI I TREBA UVAZITI ISKUSTVA ZEMALJA KOJE SU TO VEC URADILE

Zoran Vacic

Od penzija danas zivi vise od dva miliona gradjana Srbije. Zato su njihova visina i redovnost jedan od najvecih politickih i ekonomskih problema u nasoj drzavi.

Na izborima 1996. godine blizu dve trecine penzionera u Srbiji je glasalo za "levu koaliciju". Penzioneri to cine iz najmanje dva razloga: (1) pod uticajem visegodisnje propagande uvrezilo se misljenje da su ove partije naklonjene zastiti penzionerskih interesa od proreformski orijentisanih st ranaka, i (2) strah od promena je jako izrazen kod siromasnih slojeva stanovnistva.

Kratak odgovor na pitanje kako se isplata penzija odrazava na ukupne privredne aktivnosti u nasoj zemlji je sledeci: penzije ucestvuju u drustvenom proizvodu sa vise od 19 procenata, visoka stopa doprinosa - medju najvecim u svetu - uzrokuje pad privrednih aktivnosti, masovno izbegavanje placanja i premestanje dela radne snage u sivu ekonomiju. Takodje, kod nas je uobicajeno prevremeno penzionisanje (u proseku izmedju 56-57 godine starosti) kojem se ponekad pribegava iz straha od ocekivanih otpustanja vezanih za prestrukturiranje privrede.

Da bi se razresio "gordijev cvor" penzija u Srbiji neophodno je, pre svega, razumeti kako je on zapleten.

Pre desetak godina je bilo, svakome ko je zeleo da vidi, jasno da postojeci nacin finansiranja penzija nece moci da zadovoljava narasle potrebe penzionera koji svoja primanja dobijaju iz Fonda penzijsko-invalidskog osiguranja zaposlenih. Naime, od 1987. pa nadalje rashodi Fonda PIO su veci od prihoda. U ovoj godini ce biti oko sedam milijardi dinara manjka u kasi penzijskog osiguranja. To znaci da ce iz realnih prihoda biti obezbedjen novac za isplatu sedam i po penzija. Sve preko toga, i splatice se iz sumnjivih izvora (najvecim delom od novca dobijenog prodajom "Telekoma") i iz kratkorocnih zaduzivanja Fonda kod finansijskih institucija.

Gde je uzrok krize? Pre svega u samom sistemu penzijsko-invalidskog osiguranja, koji je zasnovan na finansiranju iz tekuceg prihoda, u kome trenutno zaposleni uplacuju doprinose iz kojih se finansiraju penzije sadasnjih penzionera (PAYG sistem). Da bi ovako postavljen sistem mogao da funkcionise, neophodan je optimalni odnos broja zaposlenih (koji uplacuju u fond) i penzionera (korisnika sredstava), jer doprinosima prikupljena sredstva zavise od visine stope, broja osiguranika i iznosa njihovih zarada. Smanjenjem broja osiguranika uz povecanje broja korisnika, finansijski problemi u penzijskim fondovima postaju veci. U Srbiji je 1965. godine na jednog penzionera dolazilo 4,6 zaposlenih, 1980. je taj odnos bio 3,6:1. Problemi poticu od toga da se broj ljudi koji prima isplate povecao i povecavace se, i ubuduce, brze od broja radnika koji finansiraju ta davanja. Od 1980. do 1996. broj penzionera je rastao po prosecnoj godisnjoj stopi od 4,3 odsto, a broj zaposlenih se smanjivao po prosecnoj godisnjoj stopi od 0,8 odsto. Prosle godine je odnos zaposlenih i penzionera bio 1,6:1. Kada se uzme u obzir prikrivena nezap oslenost, onda je odnos jos nepovoljniji (1:1). Starenjem stanovnistva smanjuje se broj radno aktivnih. Da bi se postigao odnos broja zaposlenih i penzionera iz 1980. godine bilo bi potrebno da danas bude zaposleno 4,6 miliona ljudi, sto je nemoguce. Broj zaposlenih je oko 1,7 miliona, na berzi rada je oko 800 hiljada. Proces starenja stanovnistva u Srbiji ce 2050. godine udvostruciti broj stari jih od 60 godina u odnosu na 1991.

Gledano iz sadasnje perspektive, radnici koji placaju doprinos za penzijsko-invalidsko osiguranje ne mogu da dobiju nikakvu garanciju da ce primati penzije kada za to dodje vreme. Kako ce se vremenom smanjivati broj onih koji uplacuju doprinose, a povecavati broj korisnika penzija, postavlja se, ne samo, pitanje dugovecnosti, vec i moralnosti, postojeceg "ugovora izmedju generacija". Kad tad ce se "lanac srece" prekinuti.

Ukoliko bi se insistiralo na ocuvanju postojecg PAYG sistema i odbio ulazak u ozbiljnije reforme nude se sledeca resenja za ublazavanje krize. Razmotrimo ih.

1) Povecanje stope doprinosa. Sadasnja stopa doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje je u Srbiji 25,6 odsto. Ova mera bi izazvala dodatne negativne posledice po ruiniranu privredu. Zbog povecanih dazbina bi se smanjio broj zaposlenih i doslo bi do prelaska radnika u sivu ekonomiju. S druge strane bi se dodatno podstakla, vec ionako masovna, praksa izbegavanja uplata doprinosa.

2) Smanjivanje visine penzija. S obzirom na sadasnje uslove, a uzimauci u obzir da vreme blagostanja nece doci, smatra se da bi, zbog rasterecenja privrede, postojeci odnos zarade i penzije trebalo promeniti i uspostaviti novi (odnos prosecne plate i prosecne penzije - 1:0,65). Ova mera ne samo da nije politicki uputna (setimo se misli Berija Goldvotera da su prava iz socijalnog osiguranja sveta krava koju nijedan politicar ne bi smeo da dodirne), vec bi zbog niske prosecne plate u Srbiji (900 dinara), prosecna penzija iznosila 580 dinara. Oko 60 odsto penzionera ima penziju koja je na nivou prosecne ili niza od nje. Cene u Srbiji su takve da je 580 dinara nedovoljno za zivot.

Vredi pomenuti iskustva zemalja Istocne Evrope, koje su resile da popravljaju PAYG sistem. Letonija i Estonija su se odlucile za ujednacavanje penzija. Svi primaju iste ili skoro iste penzije. Ovim se slabasna, u naznakama postojeca, veza izmedju uplacenog doprinosa i primljene penzije kida. Rusija je 1992. godine pocela da primenjuje diferencijalnu indeksaciju, po kojoj za vece penzije ne vazi puna indeksacija. Konkretno, svi penzioneri primaju prilikom povecanja penzija isti apsolutni iznos. Neke zemlje (Estonija, Letonija, Rumunija, Slovenija) su pocele da postepeno povecavaju starosnu granicu za odlazak u penziju. Madjarska je donela zakon po kome ce ta mera uskoro stupiti na snagu. Ma koliko da resenja koja su pomenuta mogu biti kritikovana, jer zadiru u odredjena ostvarena prava, ona su ipak bolje resenje od onoga sto se praktikuje kod nas.

Navescu samo dva karakteristicna primera za pomenutu praksu. U aprilu 1994. godine Vlada Republike Srbije je donela Uredbu kojom je smanjila odnos izmedju prosecne plate i prosecne penzije. Kada je ova Uredba, cijom primenom je nastao tzv. veliki dug, odlukom Ustavnog suda Srbije stavlje na van snage, donet je zakon po kome je Vlada duzna da isplati "veliki dug", koji iznosi 2,1 penziju, do 4. avgusta 1997. godine. I pored toga sto je rok za isplatu davno prosao. Vlada ne nudi nikakve garancije da ce on ikada i biti isplacen. Oni koji tvrde da ce penzioneri kojima se duguje pomreti pre nego sto vlada isplati dug nisu maliciozni. Pre bi se moglo reci da su blizu istini. Drugi primer je manipulacija statistikom vezana za porast avgustovske zarade. Penzioneri su u dilemi ne manjoj od danskog kraljevica: "Da li ce povisice po zakonu biti, ili je nece biti?" Zbilja, ko ce se snaci u galimatijasu izjava i razluciti da li je agvustovska zarada porasla u odnosu na julsku za 28 odsto, kako tvrdi Zavod za statistiku, ili za 6,9 odsto, kako tvrdi ministar finansija. Dilemu ce razresiti Vlada, Upravni odbor Fonda PIO i Savez penzionera Srbije: umesto da se penzije po zakonu uvecaju za porast zarada, one ce biti isplacene bez povisice. Obrazlozenje je vise nego cinicno: "I pored rasta proizvodnje, koji je najveci u svetu, septembarske plate ce biti manje od avgustovskih. Nije dobro da se penzionerima sada isplati ono sto im pripada, jer ce, zbog smanjenja septembarskih penzija biti razocarani!". Dirljivo!

Da bi se izbeglo neprekidno obmanjivanje penzionera, zbog kojih je pocelo da dolazi do dramaticnih sukoba izmedju njih i drzave, neophodno je reformisati sistem penzijsko-invalidskog osiguranja. Interesantni su primeri zemalja Juzne Afrike (Cile, Argentina, Kolumbija i Peru) koje su napustile PAYG sistem prilagodjavajuci se zahtevima trzisne privrede.

Cile je 1981. godine izvrsio reformu tako sto je uveo sistem privatnog penzijskog osiguranja. Zaposleni ulazu 10 odsto mesecne zarade na individualne racune, bilo kom, od drzave ovlascenom, privatnom fondu. U Cileu ih je dvadeset jedan, i njihov rad kontrolise specijalna drzavna agencija. Ovaj sistem penzijskog osiguranja omogucava direktnu vezu izmedju visine ulaganja i visine panzija. Njegove prednosti su i sto nema prelivanja sredstava (doprinosa) izmedju pojedinih korisnika, obezbedjena je konkurencija medju fondovima i stabilnost u isplati penzija nezavisno od promene vlade. U prvoj deceniji postojanja takvih fondova u Cileu vrednost njihove imovine je narasla na 14 milijardi dolara.

Francuska i Nemacka kod kojih je PAYG sistem dominantan su 1993. pocele sa reformom, jer je ugrozena efikasnost njihovih ekonomija. Ove zemlje daju veci znacaj kombinovanom sistemu penzijskog osiguranja koji podrazumeva javne i privatne penzijske fondove i stedne fondove gradjana. U Francuskoj se osnovica za visinu penzije ne utvrdjuje vise na osnovu deset, vec 25 najboljih godina u toku radnog veka. Italijanska penzijska reforma iz 1995. godine je promenila nacin odredjivanja visine penzije. Umesto da se utvrdjuje (kao kod nas) na osnovu proseka zarade za odredjeni broj godina radno g staza, penzija se odredjuje prema sumi doprinosa svakog osiguranika.

Prilikom razmatranja pravca reforme penzijskog sistema u Srbiji, trebalo bi uvaziti iskustva zemalja koje su u reformu usle. Takodje, neophodno je utvrditi kratkorocne i dugorocne mere.

U prvom aktu je nuzno smanjiti rashode penzijskog osiguranja kasnijim penzionisanjem, poostravanjem kriterijuma za invalidsko penzionisanje, preispitivanjem propisa o beneficiranom stazu, koriscenjem veceg broja godina za odredjivanje penzijske osnovice, povecanjem znacaja zastitnog dodatka, porast penzija vezati za rast cena na malo.

Penzijsko osiguranje bi moralo da bude obavezno, jer se na taj nacin eliminisu rizici koji proizilaze iz neodgovornog ponasanja pojedinaca koji odbijaju "stednju za starost". Time drzava smanjuje izdatke za brigu o starim licima bez prihoda.

Svrha javnog penzijskog osiguranja bi bila u izrazavanju drustvene solidarnosti i obezbedjivanju egzistencijalnog nivoa prihoda siromasnima. Socijalni cinioci bi odredjivali visinu penzija.

Dopunsko osiguranje bi se uvelo po metodu stednih racuna u kapitalizovanim penzijskim fondovima. Osiguraniku bi bila data mogucnost izbora fonda osiguranja. Zakonom bi se propisala obaveza izdavanja odredjenog procenta zarade na stedni racun. Sredstva sa racuna mogu da se trose iskljucivo za finansiranje penzija. Visina penzije je u direktnoj vezi sa iznosima koji su uplacivani tokom radnog veka i investicionim prinosima, jer bi se uplacena sredstva plasirala na trzistu kapitala.

Na kraju treba reci: Nema reforme penzijskog sistema bez celovitih ekonomskih reformi. Predkorak je vracanje poverenja gradjana u drzavu i njene institucije. A to se ne moze postici bez demokratizacije drustva, kako politicke tako i ekonomske.

(Autor je narodni poslanik u Skupstini Srbije).