"Veliki" i "mali"

Gordana Djukic

U ovoj zemlji cuda, svakodnevnih "istorijskih dogadjaja" i stalnih dokazivanja aktera politicke scene kako su bas oni bogom dani da brane i cuvaju "najvise i najpatriotskije interese i ciljeve", zaboravlja se samo jedna stvar - ono od cega se zivi. Zaboravljaju se radnici, rad, zarade, ekonomske i socijalne reforme. Partije i njihovi lideri, opsednuti borbom za vlast, pa i kad se, po potrebi, sete ekonomske i socijalne krize u kojoj zivi ovdasnji "radnik - nase najvece bogatstvo", potrude se da pomenutom krizom i onima koji jedini placaju ceh krizi i siromastvu, samo - manipulisu.

Ideoloski (ko se jos u svetu bavi ideologijama?) nepomirljivo sukobljeni branitelji marksizma - lenjinizma i zagovornici monarhizma, u zaru bitke za vlast, ruku na srce, prisete se sindikata jos ponekad: kada se na njih valja - naljutiti. Ukoliko se iz radnicke organizacije cuje neki kriticki stav ili zahtev i zalaganje za radnicka prava, ekonomske i socijalne reforme, ovdasnje stranke, ma koje opcije da su, postaju slozne, pa takav sindikalni glas zele da ucutkaju, halabukom da "minira" reformske i druge demokratske procese. Gotovo svako sindikalno upozorenje da se politika previse uplice u ekonomiju i da joj ne da da zivi i dise po svojim - trzisnim zakonima, a da za resavanje ekonomske i socijalne krize ne nude nista sem obecanja i da je red da se takvi "skinu s radnickog vrata", ovdasnji politicari proglase sindikalnom nekompetentnoscu.

U svemu ovome ni sindikati (bolje reci vecina njihovih rukovodstava, a ponajpre republicke centrale samostalnog sindikata) nisu bas nevini. Rukovodstvo Saveza sindikata Srbije, svojim udvorickim ponasanjem i trcanjem po "sindikalno" misljenje kod celnih ljudi vladajuce stranke i republicke vlade i te kako daje povoda da se ta i takva radnicka organizacija stvarno nazove pravim imenom - zastitnikom interesa vlasti. Recju, ne retko i sama rukovodstva u samostalnom sindikatu Srbije, samo zarad nekih sitnih licnih interesa, sve cine da na ovim prostorima sindikat i dalje ostane produzena ruka vlasti, nemocni privesak politickih centara moci, dobar samo za politicku upotrebu.

S druge strane, sve vise je radnika koji su prozreli ko koga i zarad cega stiti i cuva, a ko ne staje sa praznim pricama o promenama, deklarativnim zalaganjima za njih, a da one nisu prakticno ni otpocele. Uostalom, rezultati izbora nedvosmisleno su pokazali da narod nikome vise ne daje poverenje i pravo da sam odlucuje. To sve "velikoj" politici kao da ne smeta. Ona, po svojoj internoj logici i racunici, nastavlja po starom - politicari su zabavljeni igrom za i oko vlasti.