NACIONALIZAM U POSTSOCIJALISTICKIM ZEMLJAMA (2)

Etnonacionalizam nalikuje memorisanom programu koji se aktivira kolektivnom nesigurnoscu i koji se, sa njegovim utvrdjenim kodovima, koristi radi savladavanja unutrasnjeg pritiska. Zahvaljujuci njemu, svet ponovo postaje jasan i pregledan, ponovo se moze razluciti sta je dobro a sta zlo, ko je prijatelj a ko neprijatelj. Medjutim, bez upravljanja odozgo, nacionalizam u bazi ostaje dezorijentisan

Pise: Holm Zundhausen

I u fazi stvaranja nacije i po njenom zavrsetku, nacionalizmom su se u jugoistocnoj Evropi (i u ostalim postsocijalistickim drustvima) koristile politicki, kulturno, privredno ili socijalno frustrirane elite, i to u svrhe politickog aktiviranja stanovnistva, legitimisanja ii ucvrscivanja vlasti. Nacionalizam "zakasnelih drustava" u Istocnoj Evropi po svom poreklu je elitisticki. On nije sluzio emancipaciji gradjana, nego emancipaciji jedne malobrojne klase: nove politicke i kulturne elite. On je prvenstveno bio uperen prema spoljnom svetu (najpre protiv habsburske ili turske vlasti, a potom protiv suseda i manjina). Od ove orijentacije prema spoljnom svetu nosioci nacionalizma nisu uspeli (ili hteli) da se oslobode ni posle stvaranja nacije. Nacionalizam je uvek ostajao sredstvo vladanja koje su i predsocijalisticki i realsocijalisticki i postsocijalisticki rezimi koristili za legitimisanje i stabilizovanje vlasti.

Nacionalna emancipacija u obliku oslobadjanja od strane vlasti poistovecena je sa drustvenom emancipacijom, iako su ovi pojmovi sve samo ne podudarni. Pojmovi "nacija" i "drustvo" pripadaju potpuno razlicitim sistemima socijalnih kategorija. Kompleksno drustvo u smislu Dirkemove klasicne sociologije predstavlja krajnje izdiferenciranu socijalnu tvorevinu koja se u potpunosti razlikuje od nacije kao "imaginarne zajednice", kako je shvata Benedikt Anderson. Nacija se, tvrdi Anderson, prikazuje kao zajednica "zato sto se ona, nezavisno od realne nejednakosti i eksploatacije, shvata kao 'drugarski' savez jednakih". Za ovu fikciju nekog krajnje apstraktnog, anonimnog i samo emotivno posredovanog "bratstva" milioni ljudi su spremno polozili zivote, ali se u njeno ime isto tako spremno i isto tako masovno i ubijalo, bez traga svesti o nepravicnosti i krivici. To nije sprecilo nacionalisticki orijentisane politicare ili "prvosvestenike nacije", istoricare, da ostvarivanje nacionalne drzave poturaju kao uspeh i napredak. Stvaranje nacionalne drzave, bez obzira na uslove, propratne pojave i posledice, smatra se najvaznijom i poslednjom etapom u procesu "emancipacije". Nacionalnu drzavu, pa bila ona i nesavrsena i samo ogromna masinerija za eksploataciju, njeni protagonisti i apologeti slave kao "krajnji cilj" istorije, prema kojem su svi drugi ciljevi manje vazni.

Sve ovo nema nikakve veze sa sirenjem ljudskih sloboda koje postulira Fukujama i sa sveopstim afirmisanjem liberalne demokratije. Za razliku od zatvorenog etnonacionalnog drustva, demokratija u kompleksnom drustvu pociva na priznavanju razlicitih interesa, koji mogu i da se sukobljavaju. Ona pretpostavlja funkcionisanje principa pluralizma i zahteva kriticku distancu prema Levijatanu etnonacije. Demokratija tezi slobodi pojedinca, a etnonacionalizam slobodi kolektiva. Medjutim, preko formule ethnos = demos, politickoj i intelektualnoj eliti poslo je za rukom da stvaranje nacionalne drzave poistoveti sa demokratskom emancipacijom, iako ne samo nacija i drustvo, vec i nacionalna i demokratska emancipacija pripadaju razlicitim "svetovima". One mogu da se podudare, mogu i da se medjusobno uslovljavaju i pospesuju, ali ta podudarnost je prosto "srecan slucaj" istorije, a nikako pravilo.

Intelektualci, a posebno takozvani "proizvodjaci smisla" (za razliku od tehnicke elite), bili su ti koji su javnu raspravu u bivsoj Jugoslaviji usredsredili na problem nacije i tako u diskusiju uveli nacionalno pitanje, ali su oni prvi i podlegli tom usredsredjivanju. Istorija, sociologija, nauka o knjizevnosti itd. postali su mesta "proizvodnje smisla" usmerenog unazad. Dakako, nisu svi istoricari, sociolozi itd. ucestvovali u stvaranju i sirenju ucenja o nacionalnom spasu. Neki su bili i ostali na distanci. Ali onih drugih, novih "prvosvestenika nacije" u ucenjackom ruhu, bilo je sve vise, i oni su imali glavnu rec. "Nacionalizam", kaze americki komunikolog Karl V. Dojc, "je stanje duha koje 'nacionalnim' informacijama, secanjima i idejama daje povlasceno mesto u drustvenoj komunikaciji... Nacionalista radije poklanja paznju prenosenju i posredovanju onih informacija koje sadrze specificno nacionalne simbole... ili koje imaju specificno nacionalan jezicki odnosno kulturni kod." U krajnjem slucaju to vodi do potiskivanja informacija, secanja i ideja iz drugog izvora ili drugog jezickog i kulturnog koda, i to nevezano sa njihovom istinitoscu. "U misljenju ekstremnih nacionalista i u komunikacionom sistemu svake ekstremno nacionalisticke grupe ili drzave", kaze Dojc, "informacije bliske nacionalizmu teze da prevagnu nad vecinom ili nad svim ostalim informacijama iz sveta cinjenica. Povratna informacija o posledicama sopstvenog ponasanja zataskava se ili se potiskuje. Ekstremni nacionalizam zato vodi u pravu epistemolosku katastrofu. Njegova posledica su istrosenost i paraliza moci spoznaje".

Nacionalisti ne primecuju da se njihove argumentacione matrice mogu zameniti matricama njihovih protivnika, da se njihovi argumenti medjusobno relativizuju i vode ad absurdum. Kognitivna zakrzljalost, kojoj vodi nacionalizam, onemogucava sposobnost uzivljavanja u ma kom obliku. To je kraj racionalnog diskursa.

Ratovi u bivsoj Jugoslaviji dobrim delom su rezultat medijskog rata koji je pripreman godinama, a posebno od polovine osamdesetih. Medijskoj kampanji prethodio je srpsko-hrvatski spor izmedju istoricara, koji je sa naukom imao malo toga zajednickog, ali tim vise sa nacionalnom mobilizacijom. Na ovom mestu treba spomenuti i neslavni Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti i brojne pamflete koji su iz naucnih institucija iz drugih krajeva Jugoslavije pristizali kolegama u inostranstvu. Tako su krajem osamdesetih ljudima u Jugoslaviji utucavane ponovo ozivljene predstave o neprijateljima, legende i mitovi, neprekidno i bez ikakve mogucnosti da se provere ili koriguju. Hrvatsko osecanje vise vrednosti ili srpski mit o zrtvovanju simptomaticni su proizvodi ove nacionalne manipulacije. Posebno su mitovi o zrtvama doziveli neslucen procvat, a rec "genocid" spala je na puko propagandno sredstvo. Kad god je tokom proteklih nekoliko godina bilo govora, recimo, o srpskom pitanju, nikada nije izostalo prizivanje mitova o zrtvama i potpirivanje straha od genocida. Poruka koja je s tim povezana jednostavna je i razumljiva: zrtve imaju prava da se brane (u krajnjem slucaju i da vrse odmazdu) a da pri tom ne mora da ih grize savest. Sistematski podstican strah od genocida konacno stvara spremnost na izvrsenje genocida, u kojem ce se spojiti iskupljenje, oslobodjenje i sreca.

Sugerisani strahovi i mitovi o zrtvama presudan su faktor u stimulisanju nacionalizma, posebno ako ne ostaju difuzni, nego se usmeravaju i povezuju sa jasno definisanom slikom neprijatelja. Tamo gde nacionalisti vladaju medijima, manipulacija odozgo prakticno ne zna za granice.

Ne treba posebno dokazivati da je nacionalizam tokom poslednjih sto, dvesta godina, otkako je postao odlucujuca snaga evropske istorije, najveci trijumf dozivljavao u vremenima krize i preloma. Siloviti izlivi nacionalizma uvek su se podudarali sa nestabilnim socijalnim situacijama. Ono po cemu se trenutna kriza u postsocijalistickim drustvima razlikuje od kriza u mnogim nesocijalistickim drustvima jeste cinjenica da su se simptomi krize u zemljama istocne i jugoisticne Evrope pojavili istovremeno i u neocekivano zestokom obliku, pri cemu se kratkorocne i dugorocne krize (kriza politickog sistema i sekularna kriza modernizacije) medjusobno potenciraju.

Iako je do ekonomskog opadanja doslo mnogo pre "preokreta" i iako se (bar u Jugoslaviji) osiromasenje sirih slojeva stanovnistva jos tokom osamdesetih godina vise nije dalo prevideti, slom "socijalizma" ljude je uglavnom zatekao nespremne. Efekat iznenadjenja doveo je do nesvakidasnje dezorijentisanosti. Svi svetovi u kojima su ljudi (makar i nevoljno) naucili da se snalaze, srusili su se. Razmera ekonomskog kolapsa i njegove socijalne posledice cinile su se nerazumljive, a visegodisnja politicka nesamostalnost ljudi, na kojoj su "socijalisticki" rezimi insistirali, pojacala je njihovu sklonost ka sto prostijoj ideologiji, jer je ona obecavala oslonac tamo gde je sve pocelo opasno da se klima. Zelja da se objasni "neobjasnjivo", ceznja za sigurnoscu i solidarnoscu, jacanje unistene kolektivne samosvesti, revolt zbog sloma sistema ekonomske i socijalne sigurnosti znacajno su potpomogli jacanje nacionalizma u bazi.

Oblici drustvenog organizovanja, u koje spada i nacija, obavljaju vise razlicitih funkcija, ili bi bar trebalo da ih obavljaju. Oni nude zastitu prema spoljnom svetu, jemce socijalnu sigurnost, daju svojim pripadnicima osecaj bezbednosti i solidarnosti i pomazu da se neposredno okruzenje nekako struktuira i ucini preglednim. Oblici drustvenog organizovanja su stozeri kako za konkretne interese, tako i za emocije; oni zadovoljavaju materijalne, psiholoske i kognitivne potrebe.

Cim se zavrsi proces stvaranja nacije, odnosno cim vecinsko stanovnistvo pridobije strukturu nacije, nacionalizam postaje "moderni" i "prirodni" odgovor na sve izazove koji prevazilaze sposobnost drustvenog sistema da se prilagodjava novim prilikama ili da upravlja njima. Etnonacionalizam nalikuje memorisanom programu koji se aktivira kolektivnom nesigurnoscu i koji se, sa njegovim utvrdjenim kodovima, koristi radi savladavanja unutrasnjeg pritiska. Zahvaljujuci njemu, svet ponovo postaje jasan i pregledan, ponovo se moze razluciti sta je dobro a sta zlo, ko je prijatelj a ko neprijatelj. Medjutim, bez upravljanja odozgo, nacionalizam u bazi ostaje dezorijentisan, iscrpljuje se u spontanim, ponekad nasilnim, ali po pravilu ogranicenim akcijama. Tek spoj manipulacije odozgo sa nestabilnoscu baze nacionalizmu daje tako veliku eksplozivnost.

(Kraj u sutrasnjem broju)