38. OKTOBARSKI SALON

Sve lose prognoze su se obistinile - najuglednija srpska likovna manifestacija - Oktobarski salon, dospela je na najnizi nivo po svim pokazateljima: i onim umetnickim i onim formalnim

Ovakvu sudbinu nije bilo tesko predvideti ukoliko su se pazljivije pratila zbivanja koja su mu iz razlicitih izvora i namera programirala glavni cilj. Dvadesetak poslednjih Salona pokazivali su razlicite uspehe, ali su oni uvek imali i manje-vise ubedljiv umetnicki nivo. Oni koji su im prethodili, prema uvidu u dokumentaciju, stalno su pokazivali uzlaznu liniju - uz razumljive promene koje je donosilo vreme, a koje su se ticale izmenjenog estetickog ili stilskog lika epohe.

U najdublje krize Oktobarski salon je zapadao onda kada je bilo uocljivo veliko apstiniranje vodecih izlagaca tih vremena, sto je odmah uzrokovalo i naglo opadanje interesovanja publike koja ga je pratila. Tada je dolazilo i do razlicitih koncepcijskih inovacija kada je organizator bio primoran da pronalazi neke nove izlagacke mogucnosti. Tokom devedesetih godina uvedene su bile pratece, autorske izlozbe koje su "dopunjavale" sliku nase savremene likovne umetnosti upravo na onim mestima na kojima je ona odstupala od stvarne. Zatim je u jednom trenutku bio zamenjen uobicajenim konkursni princip pozivnim, odnosno, tada su bili pozvani selektori za odredjene likovne discipline koji su odabirali umetnike za izlaganje na Salonu. Pokazalo se da bi uz dodatne modifikacije ova manifestacija mogla dostici neophodan sadrzaj koji bi joj povratio najuglednije mesto medju nasim mnogobrojnim likovnim smotrama.

Pre tri godine organizacija Salona je vracena na "demokratski" princip konkursa i on je mesto da pokaze bolje rezultate stigao na najnizi nivo: ove godine gledamo pogresnu i nezanimljivu sliku nase aktuelne likovne umetnosti, zatim, konstatujemo do sada najvece uzdrzavanje od ucesca od kada je on osnovan i zapazamo najmanje interesovanje publike. Cak je i samo otvaranje proslo sa izuzetno malo gostiju, a sasvim sigurno ce sama poseta tokom trajanja izlozbe potvrditi ocenu da ce ovogodisnji Salon proteci u znaku najmanjeg interesovanja publike.

Paradoksalno je da je takodje doslo i do opadanja vrednosnog kriterijuma u ziriranju. Ako se tako gleda, ovogodisnji Salon slabiji je i od standardne Jesenje izlozbe (sto se takodje do sada nije dogodilo) sto znaci da su strucni kriterijumi koji treba da odluce o izboru ucenika Salona pali cak ispod uobicajene ulusovske osrednjosti. Pa ni to nije pomoglo da se ova ugledna manifestacija sacuva od potpunog propadanja. Jednostavno, princip po kome se on uporno pravi pogresan je.

Iz takvog pogresnog prikaza srpskog likovnog stvaralastva tek se poneko izdvaja: u slikarstvo to su sve zanimljiviji Zoran Dimovski, Branko Rakovic i Mirjana Petrovic, uz vec uobicajeno dobre Milana Kralja, Djordja Djordjevica, Mihaila Petkovica, Sonje Malavrazic, Milana Stasevica i Dragana Mojovica; u skulpturi - Radimir Knezevic, Sava Halugin, Marija Vidic, i Dragoslav Krnajski (sa jedinim "angazovanim radom na ovoj izlozbi sto takodje recito govori o njegovoj aktuelnosti); u grafici - (kao i obicno iz ove najmasovnije selekcije) pomenucemo tek nekoliko najvrednijih i mladjih autora: Milicu Antonijevic, Zorana Grmasa, Aleksandra Zarica, Slavka Milenkovica, Miodraga Mladjovica, Dragana Momirova i Dimitrija Pecica.

Masovni "istorijski" deo u kome su izlagali pozvani umetnici, raniji dobitnici nagrada Salona poput Milosa Gvozdenovica, Zivojina Turinskog, Angeline Gatalice, Vojislava Jakica, Venije Vucinic Turinski, Jovana Kratohvila, Momcila Krkovica, Trajka Stojanovica Kosovaca, posluzio je jedino kao koncepcijska dosetka organizatora tek sa malim ucinkom na poboljsavanje opsteg umetnickog izgleda Salona. Nekriticko, automatsko uvrstavanje njihovih radova konacno je ovu izlozbu sunovratilo u red nasih nezanimljivih, nepotrebnih i sporednih likovnih manifestacija.

S druge strane, obraz ovogodisnjeg Salona spasle su nagrade. Bez izuzetka one su dodeljene zasluzenim umetnicima: u najvecoj konkurenciji u slikarstvu laureat je Bozidar Plazinic, a nesto manjoj (prema kvalitetu) u grafici Daniela Fulgosi, dok je za skulpturu prakticno bez premca dobitnica jedna od najmladjih i zanimljivih ucesnica 38. salona - Lana Vasiljevic. Doslovno, tek prema nagradjenima ovaj Salon ce ostati zapamcen.

Primenjeni deo Salona, fotografija i dizajn takodje su veoma redukovani, ali i pored toga izlozeno je mnostvo neubedljivih i losih radova - i u likovnom i u utilitarnom pogledu. A u poredjenju sa ionako oslabljenim, kako smo videli, likovnim delom ovaj deluje jos tanusnije. Ocigledno je kako ne pomazu predlozi da se likovni i primenjeni deo prostorno razdvoje ne bi li se ovaj evidentni jaz medju njima ublazio - i uvek na stetu primenjene umetnosti. U tom ujednacenom mnostvu jedva se mogu zapaziti radovi Tijane Dujovic Liscevic, Dejana Jovanovica, Biljane Markovic, Aleksandra Pribicevica, Biljane Rakic, Lane Tikvese, Dragane Atanasovic, Grupe FIA, Rastka Cirica, Eduarda Cehovina, Mirjane Pistalo i Slobodana Manojlovica.

Za primenjenu umetnost i dizajn nagradjeni su Branimir Karanovic za cistu fotografiju koju on godinama radi, i to je ujedno zamerka sto ovaj medij nije izlagan sa likovnim umetnostima, i Jasmina Pejcic za keramiku koja je pokazala i najizrazitiju plasticku invenciju u ovom delu izlozbe.

Postavka je i ove godine poverena jednom arhitekti - aranzeru (Miodragu Surjancu) koji ocigledno nikoga od selektora nije konsultovao pa je nacinio uobicajene greske: mesanje stilova, poetika, materijala; nerazumevanje, pa otuda i unosenje konfuzije u pregledu neprimerenim umanjivanjem ili preteranim naglasavanjem znacaja pojedinih autora, bilo guranjem na manje vidna mesta bilo isticanjem njihovih radova na frontalnim pozicijama. Pri tome uneta je i jedna smesna muzeoloska inovacija: veliki broj radova postavljen je na iskosenim panoima pa je stoga njihovo sagledavanje i otezano i pogresno.

Jovan Despotovic