NACIONALIZAM U POSTSOCIJALISTICKIM ZEMLJAMA

Nas list ce u dva nastavka objaviti tekst predavanja koje je u Beogradu, 13. oktobra 1997. godine odrzao profesor istorije jugoistocne Evrope na Katedri za istocnoevropske studije Slobodnog univerziteta u Berlinu, dr Holm Zundhausen. Profesor Zundhausen (1942) je i predsednik naucnog saveta Instituta za istocnoevropske studije u Minhenu.

Tamo gde nacionalna homogenost prosto ne postoji niti se, iz mnogih razloga, moze konstruisati, ona je stvarana putem ideoloskih manipulacija i kulturne asimilacije... Istorija jugoistocne Evrope u XX veku (od Balkanskih ratova preko Prvog i Drugog svetskog rata pa sve do poslednjih ratova u Jugoslaviji) uglavnom je istorija ciscenja nacionalnog terena.

Pise: Holm Zundhausen

Prelom u bivsim socijalistickim zemljama ponovo je nametnuo pitanja o kolektivnom identitetu i o smislu i cilju istorije. U vreme rastuce nesigurnosti i dezorijentacije, pitanje "ko smo i kuda idemo?" dobilo je egzistencijalni znacaj. Dok je Amerikanac Frensis Fukujama na rusevinama socijalistickih sistema proglasio pobedu liberalne demokratije i "kraj istorije", na Istoku je istorija ponovo "rodjena". Za razliku od Fukujaminog autenticno zapadnjackog, liberalistickog kreda i u potpunoj suprotnosti sa teorijom univerzalne pustosi "post-istorije", veliki broj intelektualaca iz istocne i jugoistocne Evrope pozivao se na istorijsku zajednicu kao osnov identiteta. Kljucni segment i izraz ovog procesa bio je "novi talas" nacionalizma, odnosno povratak nepromenljivom i nezamenljivom identitetu nacije. Nacija je postala jezgro stvaranja drustvenog identiteta u postsocijalistickim zemljama.

Uprkos ocekivanjima da ce nacionalizam na kraju XX veka izgubiti na znacaju, u zemljama postsocijalizma (mada ne samo u njima) on je doziveo silovit "preporod". Od tada se svuda vode diskusije o tome kako oceniti povratak nacionalnoj proslosti i "renesansu" nacionalizma: kao "labudovu pesmu" nacionalizma pre nego sto ga potpuno savlada proces globalizacije, ili kao povratak u XIX vek sa dalekoseznim (uglavnom negativnim) posledicama po buducnost, kao izraz "nacionalne emancipacije" ili kao sredstvo izopstenja, kao sredstvo integracije i politickog aktiviranja u vremenima preloma ili kao sredstvo manipulisanja i vladanja...

I u debatama o buducem izgledu Evrope poimanje nacije i nacionalne drzave ima presudnu ulogu. Da li ce Evropa biti vise integralna ili vise aditivna, da li ce biti vise Evropa nacijâ i nacionalnih drzava ili Evropa pod-drzavnih regiona ili nad-drzavnih celina? Uvek se postavlja pitanje o mestu nacionalnog identiteta u okviru kompleksnog identiteta pojedinaca i grupa. Ko nacije shvata kao vanvremenske celine otporne na promene, celine koje se, doduse, mogu ugnjetavati, ali koje mogu i ponovo "roditi", svakako ce o Evropi imati sasvim drugaciju predstavu od nekoga ko nacije tumaci kao istorijske proizvode, kao vremenom i okolnostima uslovljene forme kolektivnog identiteta, kao "konstrukcije" ili "imaginarne zajednice".

Proizvod 19. veka

Kao prvo, nacije nisu vecne, one ne postoje odvajkada, nisu dane Bogom ili prirodom. Nacije su istorijske tvorevine. One su izmisljene ili konstruisane, negde ranije, negde kasnije, vec u zavisnosti od istorijskih okolnosti. Drugim recima, nacije se stvaraju; tamo gde raspolazemo sa dovoljno materijala, mozemo tacno da pratimo kako su nastale, kada su nastale, ko ih je stvorio i u koje svrhe. U slucaju Jugoslavije, kao i citave jugoistocne Evrope, nacije su stvarane tokom XIX veka, a taj proces u nekim slucajevima traje i danas.

Drugo, ne postoje univerzalni i opsteprihvaceni elementi koji cine naciju. To je glavni izvor svih onih nesporazuma i zabluda koje je nacionalizam uneo u savremeni svet. Obelezja nacije razlikuju se od slucaja do slucaja. Svaka nacija sama odredjuje merila kojima zeli da se odredjuje.

Trece, uz izvesna pojednostavljenja, mozemo razlikovati dva tipa poimanja nacije. Oni se nikada ne javljaju u cistom obliku (ili veoma retko), vec samo kao mesavine sa razlicitim tezistima, ali cemo se ove tipologije ipak drzati zato sto je korisna za analizu. S jedne strane postoji "politicko-subjektivno" ili "etatisticko" poimanje nacije, prema kom su zajednicki sistemi vrednosti, institucije, politicka uverenja ili zajednicka drzava konstitutivni elementi nacije. S druge strane, pak, postoji i "etnicko" ili "kulturno-objektivno" poimanje nacije, prema kom su obelezja nacije unapred data, nepromenljiva i nezatajiva. Cim se ova obelezja (na primer, poreklo, jezik, kultura itd.) ustanove, a najcesce je to dugotrajan i komplikovan proces, odmah se prevlace patinom drevnosti, kao da ih je zaista dao Bog ili priroda i kao da se ona vekovima bioloski reprodukuju. Nacija i etnos, ili ono sto se pretpostavlja da je etnos, za nacionaliste se podudaraju. U tako shvacenu zajednicu, odnosno u takav "prirodan" sistem srodnosti, pojedinac ne moze da udje, niti iz njega moze da istupi. U slucaju jugoistocne Evrope, drugi aspekt vazniji je od prvog: niko ne moze da napusti naciju a da se ne ogresi o "prirodni red". Tako, na primer, bosanski Muslimani, koje su srpski odnosno hrvatski nacionalisti citav jedan vek proglasavali "najcistijim delom" srpske odnosno hrvatske nacije, "u stvari" nemaju prava na posebnu naciju (kao sto su i Makedonci "u stvari" Grci, odnosno Bugari, odnosno Srbi). To sto su preci bosanskih Muslimana presli u islam (bilo pod prisilom ili iz oportunizma) navodno ne menja nista na tome sto oni pripadaju srpskoj odnosno hrvatskoj naciji. Spone medju ljudima se shvataju kao biolosko-genetske; one se ne mogu menjati, niti se mogu birati, bas kao sto ni dete ne moze da bira roditelje. Ko se o ovo pravilo ogresi, u najboljem je slucaju "bludni sin" koga treba vratiti "pod okrilje porodice", a u najgorem "izdajnik" koga treba proterati iz zajednice i kazniti. Ukratko, nacija u smislu "krvnog srodstva" je zatvoreno drustvo i zato u drasticnoj suprotnosti sa "politicko-subjektivnom" nacijom u smislu "srodstva po izboru", otvorenog drustva cije konstitutivne elemente pojedinac (barem teoretski) moze da prihvati ili da odbije.

Cetvrto, poteskoce sa "objektivnim" poimanjem nacije sastoje se u tome sto je ta objektivnost manje ili vise arbitrarna, ali se ova proizvoljnost ne priznaje. Ogromna je razlika izmedju subjektivnosti koja se izdaje za subjektivnost i koja se tako i shvata s jedne strane, i subjektivnosti koja se izdaje za "objektivnost" i koja se tako i shvata s druge. Potonja je uvek, po svojoj tendenciji, netolerantna i agresivna. Kako se "objektivna" obelezja nacije (zajednicko poreklo, zajednicki jezik, zajednicka kultura itd.) u mnogim slucajevima moraju odrediti i stvoriti na pocetku procesa stvaranja nacije, jer se cesto naknadno ne mogu utvrditi ili se mogu utvrditi pogresno, ova obelezja kao nepobitne "cinjenice" ne podlezu racionalnom preispitivanju i brane se tim fanaticnije sto su spornija. Nista coveka ne uzrujava koliko sumnja u njegovu navodnu objektivnost.

Peto, dok je u Francuskoj stvoren sasvim specifican (i skoro idealno-tipican) model "politicko-subjektivnog" razumevanja nacije, u srednjoj Evropi (a pre svega u Nemackoj), pod drugacijim uslovima, prevagnuo je "etnicko-objektivni" model. Njega su preuzele elite koje su stvarale nacije u jugoistocnoj Evropi, posto u okolnostima "tudjinske vlasti" nisu videle drugu mogucnost. U ljutom medjusobnom suparnistvu, pobornici nacije pokusavali su da stvore "kulturno- objektivnu" nacionalnu svest. U nekim drugacijim okolnostima ovaj proces bio bi isto tako komplikovan, ali mozda ne toliko dramatican. Ono sto procesu stvaranja nacija u jugoistocnoj Evropi daje takvu ostrinu, koja se i danas oseca, jeste cinjenica da se veliki delovi ovog regiona odlikuju ekstremnom etnickom raslojenoscu. Po etnickoj heterogenosti, jugoistocna Evropa je pocetkom ovog veka spadala u najkomplikovanije regione naseg kontinenta. Stvaranje "kulturno- objektivnih" nacija i njihova terotorijalizacija predstavljali su prvorazredni eksploziv zato sto oni impliciraju razdvajanje i razmrsivanje etnickog klupka.

Konacno, sesto, nacija uvek znaci razdvajanje, jer bez razdvajanja nema nacije. Identitet je nezamisliv bez drugosti. To vazi za "politicko-subjektivne" koliko i za "kulturno-objektivne" zajednice. Samo se kriterijumi razdvajanja sustinski razlikuju. Ko u srediste poimanja nacije stavlja navodno objektivna obelezja (na primer genetsko-bioloska), primenjuje krajnje rigidna merila razdvajanja. Rezultat je ekskluzivna zajednica kao suprotnost inkluzivnoj zajednici nacije koju cine svi gradjani, drzavljani.

Ciscenje nacionalnog terena

Tamo gde nacionalna homogenost prosto ne postoji niti se, iz mnogih razloga, moze konstruisati, ona je stvarana putem ideoloskih manipulacija i kulturne asimilacije. Tamo gde ove mere nisu urodile plodom, primenjivana su (i jos uvek se primenjuju) drasticnija sredstva homogenizacije, sredstva koja se obuhvataju pojmom "etnickog ciscenja": raseljavanja, proterivanja i likvidiranja. Istorija jugoistocne Evrope u XX veku (od Balkanskih ratova preko Prvog i Drugog svetskog rata pa sve do poslednjih ratova u Jugoslaviji) uglavnom je istorija ciscenja nacionalnog terena. Kao rezultat svega toga, etnicka karta ovog regiona se, u poredjenju sa pocetkom veka, zaista bitno pojednostavila, mada je na pojedinim mestima jos uvek i vise nego slozena.

Medjutim, "homogenizacija" je samo jedna od opcija koje proizlaze iz principa "jedna nacija - jedna drzava", i to uvek opcija vecinske nacije. Druga opcija, opcija manjinâ, jeste dosledno sprovodjenje prava na samoopredeljenje bez ikakvih ogranicenja. U tom slucaju mogli bismo da govorimo o fundamentalistickoj varijanti prava na samoopredeljenje. U nekom etnicki veoma diferenciranom regionu ovaj princip bi pre ili kasnije doveo do apsurda, jer on zapravo nema kraja, gde bi se s njegovom primenom prestalo. Iz visenacionalnih drzava kakve su bile Habsburska monarhija i Osmanlijsko Carstvo, proizasla je krajem 1918. godine visenacionalna drzava Jugoslavija. A visenacionalna drzava Jugoslavija se 1991. i sama raspala na nekoliko drzava, od kojih vecina i dalje jesu (ili su bar do nedavno bile) visenacionalne drzave odnosno drzave nacionalnosti.

Pojava komplementarna fragmentarizaciji drzave jeste arondiranje nacionalne teritorije, kojem teze vodece strukture onih nacija ciji pripadnici zive u razlicitim drzavama. Kako se etnonacija shvata kao celovit organizam, nacionalno samoopredeljenje se tek onda smatra ostvarenim kada su svi pripadnici nacije okupljeni u jednoj drzavi - to je klasican slucaj iredentizma. I tako se krug zatvara: da bi se izbegla opasnost fragmentarizacije, suparnicke nacije zaostravaju svoje teznje ka "homogenizaciji" teritorije na koju (najcesce po veoma sumnjivim kriterijumima) polazu pravo, izazivajuci tako reakciju pogodjenih manjina.

Ali to jos nije sve! Poimanje nacije kao "kulturno-objektivne" tvorevine projektuje se i u proslost. Stvaranje nacije svuda je bilo povezano sa propagiranjem mitova i legendi koji jemce zajednicki identitet i stvaraju osnov nove svesti o zajednistvu. A kako je nacija za nacionaliste, pa i za mitove koje oni stvaraju, neka vrsta pra-fenomena, ona je odmah stekla neku vrstu retroaktive nacionalno-istorijskih prava. Sto su dalje u proslost njena prava sezala, to su svetija bila.

Pozivanje na srednjovekovno-feudalnu drzavnu tvorevinu bilo je, istina, u krajnjoj suprotnosti sa "modernim" principima narodnog suvereniteta i prava na nacionalno samoopredeljenje, ali ova suprotnost nije se dozivljavala kao takva, posto se dinasticka teritorija povezivala sa nacijom, a nacija, opet, sa teritorijom. Srednjovekovna kraljevina Hrvatska ili kratkotrajno Carstvo Stefana Dusana imaju sa hrvatskom odnosno srpskom nacionalnom drzavom onoliko (malo) veze koliko i "Sveto Rimsko carstvo nemacke nacije" sa nemackom nacionalnom drzavom. Ali, to nije smetalo modernim nacionalistima, a jos manje im je smetalo sto su se tokom vekova granice medju nacijama znacajno izmenile. Naprotiv, posto "sveta" prava nacije sezu cak do nekakvog "zlatnog veka" i posto su bila obesnazena u periodu "tudjinske vlasti", sada je ovo "protivprirodno" stanje valjalo korigovati, i to svim metodama i svim sredstvima, a u cilju "ponovnog uspostavljanja" nekakvog "prirodnog poretka" opravdano je svako sredstvo. Srbi, Hrvati, Grci, Bugari i ostali pozivali su se na svoja "istorijska prava", odnosno na svoje srednjovekovne drzave i zeleli da "nepravdu" istorije isprave sto brze i sto temeljnije. Velikosprska ideja se u svojoj sustini ni po cemu ne razlikuje od odgovarajuce hrvatske, bugarske ili grcke "megali idea", i tu se ni danas nista nije posebno izmenilo: u zavisnosti od prilika, nacionalisti se pozivaju cas na "istorijsko pravo", cas na pravo na nacionalno samoopredeljenje.

Ali, kako objasniti postsocijalisticku "renesansu" etnonacionalizma? Od svih aspekata ovog problema, medjusobno isprepletenih, izdvojicu tri: manipulaciju koju sprovode elite, destabilizaciju baze i socijalno-psiholosku funkciju nacionalizma.

(Kraj u sutrasnjem broju broju)