ODBACEN PRIGOVOR ODBRANE SLAVKA DOKMANOVICA

Samo Tribunal moze da garantuje bezbednost svojim "klijentima", kaze se u odluci sudskog veca Tribunala. "Hapsenje" obavljeno u bazi UNTAES u Erdutu, a ne na teritoriji SRJ

Mirko Klarin
dopisnik "Nase Borbe" iz Haga

Hapsenje Slavka Dokmanovica bilo je legalno - zakljucuje se u juce objavljenoj odluci Pretresnog veca haskog Tribunala, kojom se odbacuje prigovor branilaca bivseg gradonacelnika Vukovara, optuzenog - zajedno sa trojicom oficira bivse JNA - za ucesce u masovnom pogubljenju oko 260 ljudi na poljoprivrednom dobru Ovcara, novembra 1991. godine.

Dokmanovic je, kao sto je poznato, na osnovu tajne, odnosno "zapecacene", optuznice 27. juna ove godine uhapsen u zajednickoj operaciji snaga UNTAES i istrazitelja haskog Tribunala. Njegov branilac, beogradski advokat Toma Fila, ulozio je prigovor na legalnost hapsenja, tvrdeci da su njime prekrseni Statut i Pravila Tribunala, pogazena osnovna ljudska prava optuzenog; zatim da je hapsenje izvrseno "na prevaru" i da u sustini predstavlja "kidnapovanje, kao i da su time povredjeni suverenitet SR Jugoslavije i medjunarodno pravo. O ovom prigovoru je 8. septembra vodjena javna rasprava, uz ucesce svedoka obeju strana: odbrane i tuzilastva.

Nakon vecanja koje je trajalo vise od mesec dana, Pretresno vece II - kojim predsedava Amerikanka Mekdonald, a cine ga jos i sudije Odio-Benito iz Kostarike i Jan iz Pakistana - odbacilo je sve prigovore odbrane i zakljucilo da je Dokmanovicevo hapsenje bilo legalno i potpunosti u skladu kako sa pravilima Tribunala, tako i sa medjunarodnim pravom. Obrazlozenje takve odluke izlozeno je na cetrdesetak stranica teksta, u kojem se posebno analizira pet, po oceni sudija, relevantnih pitanja: sam cin hapsenja; ovlascenja onih koji su ga izvrsili; neobjavljivanje optuznice protiv Dokmanovica i naloga za njegovo hapsenje; metod hapsenja; te, konacno, garancije bezbednosti za koje optuzeni tvrdi da je dobio uoci dolaska u Istocnu Slavoniju, gde je uhapsen.

Nakon razmatranja svih ovih pitanja, Pretresno vece je zakljucilo da je Dokmanovic dobrovoljno usao u vozilo UN koje ga je cekalo na mostu kod Bogojeva, te da je zbog toga irelevantno da li je to bilo na jugoslovenskoj ili hrvatskoj teritoriji. Mada je, prilikom svedocenja, izjavio da su se vrata na vozilu zakljucala po njegovom ulasku, Dokmanovic - isticu sudije - nije pokusao da ih otvori, niti je izrazio zelju da se vozilo zaustavi i on iz njega izadje. Naprotiv, bilo mu je stalo da stigne na sastanak sa Zakom Klajnom, s kojim je nameravao da razgovara o kompenzaciji za imovinu koju je ostavio u Istocnoj Slavoniji.

Sam cin hapsenja, zakljucuju sudije, izvrsen je tek u bazi UNTAES u Erdutu, kada je Dokmanovic lisen slobode i kada su mu procitana njegova prava. Uvidom u video-snimak akcije u Erdutu, sudije su zakljucile da je procedura u celosti postovana, te da je to "bilo obicno hapsenje... bez otpora optuzenog i bez potrebe da se prema njemu primeni sila." Izvrsavajuci nalog za hapsenje snage UN su delovale na osnovu svojih ovlascenja iz rezolucija Saveta bezbednosti i svojih obaveza saradnje sa haskim Tribunalom, a u cilju ostvarivanja mandata koji mu je poveren na osnovu Glave VII Povelje UN: odrzavanja medjunardnog mira i bezbednosti.

Na osnovu prezentiranih dokaza, Pretresno vece je, dalje, zakljucilo da Dokmanovicu nisu date nikakve garancije da nece biti uhapsen od strane predstavnika UN ili Tuzilastva. No, cak i da je bilo takvih garancija, sudije smatraju da one ne bi imale nikakvu legalnu vrednost, buduci da samo Pretresno vece moze da daje garancije koje obavezuju Tribunal.

Konacno, u delu odluke koji se odnosi na tajnost optuznice i naloga za hapsenje, detaljno se analizira dosadasnji odnos SR Jugoslavije prema haskom Tribunalu i uporno odbijanje beogradskih vlasti da izvrse njegove naloge za hapsenje, uprkos upozorenjima Saveta bezbednosti. Sve to, po oceni sudija, cini nuznom i opravdanom novu praksu Tribunala da optuznice drzi u tajnosti... sve dok ne dodje u priliku da ih licno uruci optuzenima, saopstavajuci im ujedno njihova prava. Kao sto je, upravo, i bilo u slucaju Dokmanovica.