ETIKA BUDUCNOSTI PREDSTAVLJA VISE OD DUGOROCNE VIZIJE

Zerom Binde

Pet godina posle medjunarodne Konferencije o Zemlji, odrzane 1992. godine u Rio de Zaneiru, tzv. "agenda 21" je ostala, najvecim delom, mrtvo slovo na papiru. "Rio plus 5" neprijatno pocinje da lici na "Rio minus 5". Koliko dugo mozemo sebi da dozvolimo luksuz neaktivnosti? "Obrusavamo se u buducnost, bez ikakvih kocnica i u uslovima nulte vidljivosti. Konacno, sto se automobil brze krece, farovi bi trebalo da jace svetle", upozorio je Federiko Major, generalni direktor UNESCO. Bez odgovarajuce paznje, buduce generacije su u opasnosti da postanu zatvorenici neukrotivih procesa, kao sto su: rast stanovnistva, globalno propadanje covekove okoline, sve vece nejednakosti izmedju Severa i Juga (ali i unutar drustva), razuzdani drustveni i urbani aparthejd, ugrozavanje demokratije, vladavina mafije.

Moderne zajednice boluju od izopacenog odnosa prema vremenu. Glavna kontradikcija je u domenu rada: s jedne strane, zajednice moraju da zacrtaju svoje mesto u buducnosti ukoliko zele da opstanu i prosperiraju; s druge strane, one moraju ubrzano da reaguju u "realnom vremenu", usvajajuci kratkorocnu politiku kako bi se prilagodile izazovima globalizacije, istovremeno se suocavajuci sa naletima novih tehnologija. Kako se cini, nema mogucnosti za bekstvo od tiranije nuzde; trziste finansija, mediji, politika (posebno u vreme odrzavanja izbora) i pomoc u razvoju marsiraju svi zajedno i na istu melodiju. Kao sto je to slucaj sa Dilbertom (popularni junak stripova koji na karikaturalan nacin obradjuje teme iz ekonomije i biznisa - op. prev.) - crtanim likom, izgubljenom u svom svetu ispresecanom pregradama - i horizont savremenih zajednica je zbijen i u vremenu i u prostoru.

Daleko od prolaznog fenomena, logika nuzde je ubrzo postala permanentna osobina nasih zajednica i nasih politika. Pa ipak - kao sto dokazuju kontradikcije vezane za pruzanje humanitarne pomoci ili, u Evropi, borbe protiv nezaposlenosti - kratkotrajne mere ili mere zavedene iz nuzde imaju mali ucinak pri resavanju dugorocnih problema. U 21. veku ce razvoj zahtevati viziju "na duge staze" i dugorocne investicije, kao sto su: obrazovanje i zdravstvena zastita za sve, nauka i tehnologija (narocito nove tehnologije u informatici i komunikacijama), odnosno infrastruktura.

Rehabilitacija dugorocnosti znaci da ce kljucni "igraci" u drustvu i ljudi koji donose odluke morati da prestanu sa "krpljenjem" sadasnjosti, vec ce morati da pocnu sa anticipiranjem. Oblikovanje buducnosti, bez sumnje, nije lak zadatak: nekada jedna, a katkad i nekoliko generacija treba da prodju kako bismo poceli da ubiramo plodove naseg rada. "Etika buducnosti", rekao je Federiko Major, "jeste etika zemljoradnika. Ona se sadrzi od prenosenja u nasledje." Jacanje anticipacije i preventive kapaciteta je tako prioritet za vlade, za medjunarodne organizacije, za naucne institucije, za kljucne ljude u drustvenom zivotu i za privatni sektor.

UNESCO je u poslednjih nekoliko godina nacinio korake u tom pravcu, osnivanjem Odeljenja za analize i prognoze. U saradnji sa Kandidom Mendesom, predsednikom Viseg odbora Medjunarodnog saveta za drustvene nauke (ISSC), jula ove godine je u Rio de Zaneiru organizovan medjunarodni skup na temu etike buducnosti. Nedavno je i generalni sekretar UN Kofi Anan osnovao Odeljenje za stratesko planiranje u okviru svoje kancelarije, sa ciljem da se identifikuju nastajuci (i nenadani) globalni trendovi i sporna pitanja, predlazuci da se 2000. godine sazove Generalna skupstina UN, posvecena novom milenijumu.

Etika buducnosti predstavlja vise od dugorocne vizije. Ona na prvom mestu znaci da se odgovornost sada treba da okrene u pravcu daleke buducnosti. Sve ono sto je priroda poverila nama i ranijim generacijama u osnovi je krhko i ranjivo: zivot, Zemlja, sam Grad. Treba da prosirimo kompaktnost drustva tako da obuhvati i buduce stanovnike. Nase osecanje odgovornosti prema njima je uslov njihovog opstanka. Kao drugo, to takodje predstavlja principe predostroznosti - uzimanje u obzir mogucih konsekvenci nasih akcija, kako neizvesnih, tako cak i onih nepredvidljivih. Recju, treba nauciti kako rukovati rizikom. Trece, to znaci da se nasledje prostire iza kamena-medjasa. To obuhvata neopipljivo i simbolicno, eticno i ekolosko, genetsko.

U tom duhu je Bioeticki komitet UNESCO pripremio nacrt "Deklaracije o zastiti ljudskog roda". Nasledje je tako postalo fundament ljudske odgovornosti o odnosu na buduce generacije, posto "u odsustvu veza izmedju proslosti i buducnosti, pojava bilo kakvog upucivanja na tradiciju je osudjena na dozivljavanje kao da se radi o nekoj ideoloskoj zamisli, ili - jos gore: kao regresivni fundamentalizam", rekao je belgijski filosof Fransoa Ost.

Briga za buducnost sadrzi duboke politicke implikacije. Maks Veber je upozoravao da je "buducnost posao prilican politicaru i da je njegova odgovornost pred buducnoscu." Moramo da ucrtamo stazu koja ce nas dovesti blize horizontu buducnosti preko formulisanja prelaznih i povezujucih projekata koji su nam jos u domasaju. Etika buducnosti je, najjednostavnije receno, etika vremena, koja rehabilituje ne samo buducnost samu po sebi, vec i proslost i sadasnjost. Oni medju nama koji ignorisu ocajno stanje u kojem se nalaze siromasni i izopsteni su isti oni koji nam zatvaraju oci pred izumirucim jezicima ili koji prenebregavaju rupu u ozonskom omotacu. Deliti sa sadasnjim generacijama i brinuti za buduce generacije - to je nesto cvrsto povezano.

Nekakva etika buducnosti ce biti beskorisna ukoliko se ne prevede u obrazovne, naucne, tehnoloske, ekonomske, finansijske i politicke mere, postavljajuci tako osnove za autenticno ljudski i odrziv razvoj. Za milione ljudskih bica - medju kojima je mnostvo dece - jedna etika buducnosti ce doneti nade i ocekivanja buducnosti blize sadasnjosti. Kao sto je to primetio Krejg Kejlburger, 14-godisnji osnivac organizacije "Oslobodite decu": "Potrebno je dete da biste zasnovali selo." Da parafraziram jednog velikog pravnika: zakasnela buducnost je uskracena buducnost.

(Autor je direktor Odeljenja za analize i prognoze UNESKO)