Mr Aleksandra Posarac, saradnik Instituta ekonomskih nauka

Kada budzetskim korisnicima odobrite neka nerealna prava, jer se plasite fiskalnog prilogadjavanja, pa im ostanete duzni, jer poreze vise ne mozete da podizete i ne mozete da se zaduzite ni na spoljnom, ali ni na unutrasnjem finansijskom trzistu - tada se formira pritisak da se deficit monetizuje. Svi ocekuju da drzava pokrene stampariju novca i ona to najcesce i cini

Dimitrije Boarov

Dok u vecini razvijenih zemalja nakon izbora najcesce dolazi razdoblje neke nove politicke stabilnosti, u Srbiji, Crnoj Gori i Jugoslaviji cini se da upravo protekli, a "neokoncani" izbori, oznacavaju pocetak finalne politicke krize koja ce, najverovatnije, potpuno razoriti rovitu relativnu ekonomsku stabilnost. U vreme kada sve ekonomske tenzije, ocajnicki prikrivane radi predizbornog sirenja iluzije o stabilnoj i prosperitetnoj jugoslovenskoj ekonomiji, prete da eksplodiraju - izborni rezultati koji su "izmakli kontroli" dolivaju ulje na vatru pretece nove ekonomske katastrofe.

O razarajucim ekonomskim i politickim pritiscima na famoznu "cenovnu stabilnost" jugoslovenske ekonomije razgovaramo s poznatim ekspertom za javnu potrosnju mr Aleksandrom Posarac, saradnikom Instituta ekonomskih nauka u Beogradu i potpredsednicom Gradjanskog saveza Srbije.

Ljudi koji ovde vode drzavnu ekonomsku politiku izjavljuju da je njihov glavni uspeh u tome da su postigli makroekonomsku stabilnost. Istovremeno oni priznaju da drzava ima deficite u visini od oko 20 odsto drustvenog proizvoda. Da li je moguce govotiti o ekonomski stabilnoj drzavi kad ona ima toliko velike deficite?

- Ne, nije moguce govoriti o stabilnoj ekonomiji kad drzava ima takve dificite. Mozda se samo moze govoriti o relativnoj ekonomskoj stabilnosti.

Treba reci da je nasa vlada, nakon hiperinflacionog sloma 1993, na programu gospodina Avramovica uspela da postigne relativnu ekonomsku stabilnost, prekidanu s vremena na vreme pojedinim monetarnim ekscesima, sto upucuje na jednostavan zakljucak da je drzava ta koja stabilizuje i da je drzava ta koja destabilizuje nacionalnu ekonomiju. Dalje sledi da je posao onih drzavnih organa koji kreiraju i vode ekonomsku politiku upravo to da cuvaju makroekonomsku ravnotezu. Kad se stvari pogledaju unazad, onda vidimo da taj posao drzavni vrh nije obavljao, a sticao se utisak da i ne shvata njegov znacaj.

Iako se sada vec razume da se ucesce javne potrosnje u drustvenom proizvodu mora smanjiti, mislim da ni do danas nije razvijena jasna svest o vaznosti zatvaranja fiskalnog deficita u domenu javne potrosnje. Dakle, da se trosi samo ono sto je prikupljeno porezima i fiskalnim dazbinama. Drzava je u poslednje vreme placala samo onim sto je realno naplatila, ali je zbog toga ostala duzna i stanovnistvu (mislim na penzije, decje i druge socijalne dodatke, plate zdravstva, skolstva itd.) i privredi (drzavne rezerve, usluge, radovi, isporuke). Ako ovde ne prikljucimo i neki proracun kvazifiskalnog deficita, dakle gubitke drzavnih preduzeca, ja bih taj drzavni deficit, polovinom ove godine, procenila na oko 10 milijardi dinara.

I sada dolazimo na poentu. Kada budzetskim korisnicima odobrite neka nerealna prava, jer se plasite fiskalnog prilogadjavanja, pa im ostanete duzni, jer poreze vise ne mozete da podizete i ne mozete da se zaduzite ni na spoljnom, ali ni na unutrasnjem finansijskom trzistu - tada se formira pritisak da se deficit monetizuje. Svi ocekuju da drzava pokrene stampariju novca i ona to najcesce i cini.

Kod nas se taj pritisak cesto kvalifikuje kao neprijateljski, kao deo neke antidrzavne podrivacke delatnosti. Zasto?

- To je sigurno bekstvo od odgovornosti. A mozda se misli da pretnje mogu i da pomognu. No, nikakve price o spekulativnim akcijama i zlim ljudima koji podrivaju tesko stecenu stabilnost zapravo ne pomazu i ne vrede. Kredibilitet ekonomske politike pada.

Ako za trenutak pogled suzimo samo na ekonomske parametre, vidimo da se nasa ekonomija u ovoj izbornoj godini suocava s fenomenom slicnim onom potkraj 1994. godine - plate rastu mnogo brze od svih ostalih pokazatelja. Koliko je i sama drzava motivisana da tolerise, pa i podstice taj rast, posto su plate osnovica njenih vrlo znacajnih prihoda i koliko i taj trend ugrozava rovitu ekonomsku stabilnost?

- Kod nas plate sada rastu brze od industrijske proizvodnje, ali i to je samo jedan od fenomena generalne politike "od danas do sutra", koja vec dugo karakterise sve poteze vladajuce strukture. U drzavnoj politici se ne oseca nikakva strategija, nema nekakvog plana drzavne akcije, a nisu jasni ni dugorocni ciljevi koji se zele postici. Drzava jednostavno nije dovoljno ozbiljna. Sve je ovde privremeno, pa su potezi ekonomske politike podredjeni interesima jedne uske grupe na vlasti i njihovim taktickim ciljevima. Kako ta grupa ostvaruje enormne profite i ona sama zna da to ne moze vecno trajati, pa su joj i ciljevi uvek kratkorocni.

U takvoj konstelaciji, u kojoj je osnovni cilj superstrukture opstanak na vlasti, danas i sutra, u jednacini koja se svako jutro mora resavati glavna varijabila je socijalni mir, pa se kao glavno stalno postavlja pitanje placanja tog socijalnog mira. U takvom kontekstu lako je razumeti "monetarnu relaksaciju" u tri predizborna meseca tokom kojih je gotovo udvostrucena monetarna masa. A kad novcana masa raste, rastu i plate. Naravno, da bi iluzija o porastu standarda duze trajala, potrebno je sto duze odrzavati stabilnost cena i kursa dinara. To moze da potraje dok se ne slomi uvozna ponuda koja kontrolise domicilne cene.

Ipak, usput moramo zapaziti da obezbedjivanje socijalnog primirja putem popustanja monetarnih slavina i uz pomoc priliva inostranog kapitala od prodaje "Telekoma" - nije urodilo ocekivanim politickim rezultatom. Partija na vlasti izgubila je i parlamentarne i predsednicke izbore, a ozbiljno je poljuljana relativna ekonomska stabilnost.

Spominjete znacaj uvozne ponude za stabilnost cena na domacem trzistu. Nije li ta stabilnost obezbedjena i opasnim narastanjem deficita u trgovinskoj razmeni s inostranstvom?

- Sigurno da je visok nivo uvoza proteklih nekoliko godina dao znacajan doprinos relativnoj makroekonomskoj stabilnosti o kojoj govorimo. Problem je u tome sto se ne vidi kako ce se dalje finansirati trgovinski deficit koji je dosad finansiran iz deviznih rezervi, bilo da su one pod direktnom drzavnom upravom ili je njima rukovala podobna, naglo obogacena nomenklatura. Cini se da su te rezerve znacajno iscrpljene, a SR Jugoslavija i dalje nema pristup svetskim finansijskim trzistima gde bi eventualno mogla da se ponovo zaduzuje. Najgore u svemu je to sto spoljnoekonomski deficit nije rezultirao nikakvim razvojnim investicijama.

Doista se cini da su devizne rezerve na izmaku, o cemu svedoci i uzimanje robnog kredita u Rusiji i ocajnicki pokusaji da se aktivira famozni barter s Kinom. Koliko se da videti problem je u izvoznoj nemoci jugoslovenske privrede?

- Vracam se upravo na investicije, zapravo na problem visegodisnjeg dezinvestiranja u jugoslovenskoj ekonomiji. Ta gotovo destruktivna ekonomska politika, koja je ovde dugo vodjena i koja je za posledicu imala zamiranje svake investicione aktivnosti (investicije su pale na tri odsto drustvenog proizvoda), najvise je destruisala izvozni potencijal jugoslovenske privrede. Tek ovih dana priznaje se cinjenica da ni trzista Rusije i Kine ne prihvataju nasu robu niskog kvaliteta i visoke cene, jer se i na tim trzistima suocavamo s konkurencijom iz razvijenih zemalja. Mi nemamo ni kaptal ni moderne tehnologije za tu utakmicu. I sto je najgore, mi u prioritetima u stvari i nemamo kao jedan od kljucnih drzavnih ciljeva - poboljsanje izvozne konkurentnosti privrede. Tu konkurentnost ova siromasna zemlja naravno da ne moze obezbedjivati golim izvoznim subvencijama, jer od koga, na primer, sada mozemo uzeti ovde pare da izvoz kukuruza podupremo s 50 odsto dotacije.

Stalno govorimo o makroekonomskoj stabilnosti, pa se s njom u vezi postavlja pitanje moze li se sa sada fiksiranim deviznim kursom voditi aktivna izvozna politika potrebna za ocuvanje te stabilnosti?

- Ceo nas spoljnotrgovinski sektor, naizgled veoma sarolik, u sustini je vrlo monopolizovan, bolje reci - pod kontrolom je jednog snaznog lobija mocnih pojedinaca, da ne kazem visokih drzavnih funkcionera. Fiksiran kurs stiti njihove velike uvozne operacije, stiti njihove velike profite. Visoko precenjeni, nerealno apresirani dinar, koji odgovara uvoznicima, u direktnoj je suprotnosti s drzavnom potrebom da se uvecaju izvozni prihodi i da se pocne graditi neka izvozna strategija.

Vec skoro dve godine stalno slusamo obecanja, i od vlasti i od opozicije, da ce se Jugoslavija uskoro vratiti u svetske monetarne institucije (MMF, Svetsku banku, STO, itd), te da ce tada ovde grunuti strani finansijski krediti. Na drugoj strani poznato je da se u svetu kreditni kapacitet jedne drzave meri njenim izvoznim performansama. Ko ce nam uzajmiti pare, ako nismo u stanju da izvozimo, to jest da garantujemo servisiranje spoljnih zaduzenja?

- Strance interesuje zarada, profit - na unutrasnjem ili spoljnom trzistu, u krajnjoj liniji svejedno.

Prvo treba da vidimo koliko sami sebi mozemo pomoci - ukoliko zelimo da nas neko spolja kreditira. Naravno da i oni spolja gledaju koliko ko ume sam sebi da pomogne, da poveca svoju efikasnost, pa se tek onda odlucuju da priskoce i to, ponavljam, samo ako u svemu tome vide svoj profit. To su elementarne stvari koje se ovde tesko probijaju, pa se stalno moraju ponavljati.

Kad govorimo o finansiranju Jugoslavije iz svetskih institucija i sa svetskih trzista, nemoguce je zaobici i pitanje unutrasnje politicke stabilnosti. Stice se utisak da se posle izbora politicki rizici ne smanjuju nego uvecavaju, tim pre sto desnica, koja jaca u Srbiji, nema jasan ekonomski program. Da li su sada cak i reforme socijalista ugrozene, te da ce se razdvajanje privrede i drzave ponovo odloziti?

- Pa reforme i dosad nisu sprovodjene zato sto to razdvajanje nije odgovaralo onima koji su monopolisali kontrolu, i drzave i privrede. Ja i dalje nisam optimista, tim pre sto Socijalisticka partija te reforme nije pokrenula ni kada je imala apsolutnu kontrolu parlamenta i kada je lako mogla da stvori institucionalni okvir za reforme. Ako potrebni, obicno nepopularni zakoni nisu tada doneti, tesko ih je sada ocekivati, kad ce verovatno doci do novog kruga stranackog nadmetanja u podilazenju birackom telu.

Ostao je, naravno, Zakon o privatizaciji, koji je po volji socijalista donet gotovo u poslednji cas. Treba sacekati njegove prve rezultate, da bi se bolje mogla proceniti sudbina najavljenih reformi. Ja nisam optimista, jer ne vidim neku drustvenu mobilizaciju za promene. Privatizacija dolazi u vreme kada izgleda niko nema volje da je pokrene, da preuzme odgovornost za njenu primenu.

Govori se, medjutim, o vladi narodnog jedinstva, dakle o nekoj mobilizaciji, bar parlamentarnih stranaka?

- Nije to mobilizacija za reforme i promene, nego puka politicka trgovina u kojoj je svim akterima ekonomska stabilnost poslednja briga.