Kosovo pred novim protestima

Studenti se ozbiljno pripremaju za 29. oktobar. Predsednik Unije Bujar Dugoli je vec odranije najavio da ce naredni protesti biti jos snazniji i organizovaniji. Adem Demaci smatra da medjunarodna zajednica ne moze traziti od Albanaca da sede kod kuce i na satelitskim programima gledaju batinanje njihovih studenata

Ismet Hajdari

Nakon visegodisnjeg kosovskog status quoa izmedju Rugovinog pacifizma i na drugoj strani blanko naloga policiji da nad Albancima radi sta hoce i kad god hoce, Kosovo je opet pocelo da se talasa. Epicentar dogadjanja su albanski studenti kao sto je to bio slucaj 1981. godine. Nakon duzih najava tokom celog leta oni su prvog oktobra snazno stupili na ovdasnju javnu scenu osvojivsi preko noci svealbanske simpatije. To sto su prvog oktobra dobili teske batine o kojima govori podatak pristinskog Odbora za zastitu ljudskih prava i sloboda o 563. zlostavljanih tokom demonstracija, samo je tog prvog oktobra moglo i to u rezimskim medijima, biti predstavljeno kao vodjstvo od jedan naprama nula u utakmici policija-studenti. Politicki bumerang sili kojom su prekinuti mirni studentski protesti rezimu se vratio vec sutradan. Nakon duze melanhonije Albanci su se ponovo snazno homogenizovali zbijajuci ovog puta redove oko svojih studenata, sto je mnoge poznavaoce unutaralbanskih procesa navelo na zakljucak da medju Albancima vise nista nece biti kao pre i da je od prvog oktobra pocelo novo racunanje politickog vremena u kome studenti vise nisu statisti vec jedni od glavnih aktera narednih dogadjanja na Kosovu.

Sira albanska javnost je studentske proteste prihvatila kao vrhunski cin zrtvovanja a poruke solidarnosti su dostigle tolike razmere da je Unija albanskih studenata bila primorana da javno od partija i ostalih albanskih faktora traze da prestanu da se utrkuju u odavanju priznjanja studentskom stoicizmu. Iskustvo sa studentskim buntovima pokazuje da studentski pokreti zbog unutrasnje prirode ne mogu delovati kao politicki faktor na duzi rok. U kosovskoj situaciji ovo pravilo zbog visoke albanske homogenizovanosti oko zajednickog cilja - izlaska iz zone srpske jurisdikcije - kao i zbog teskog polozaja u kojem se vec nalaze godinama, moze i ne mora vaziti, ali ono sto se kao dugotrajniji politicki zakljucak moze izvuci iz prvog oktobra i najave novih studentskih protesta jeste da su studenti nakon visegodisnje albanske pacifisicke strategije probili led i pokazali da Albanci svoje nezadovoljstvo iz foruma mogu izneti na ulicu.

U prvim analizama najnovijeg razvoja dogadjaja cesto se moze sresti zakljucak da je efekat studentskih protesta vec u startu prevazisao njihov osnovni zahtev - povratak u skolske i univerzitetske zgrade, i da ce se, ako studenti budu nastavili da demonstriraju, pored one postojece pred Albancima ubrzo pojaviti jos jedna alternativa.

Studenti kategoricki tvrde da im nije ni na kraj pameti da ruse Rugovu. "Mi nemamo politickih zahteva i ne mislimo da se bavimo politikom, jer je to stvar predsednika Rugove i politickih partija. Nas osnovni i jedini zahtev je povratak u skolske objekte" - kaze ovim povodom Muhamet Mavraj, predsednik Skupstine Unije albanskih studenata.

Proces koji su medjutim studenti otvorili prvog oktobra prema mnogim analiticarima je nezaustavljiv i ubrzo albanski korpus moze objektivno biti doveden pred raskrsnicu od koje mogu voditi dva pravca. U Rugovinom gandijevskom pravcu u kojem trebaju trpeti udarce svesni da vreme neumitno radi za njih i da ce na kraju na Kosovu, kako je to nedavno u nastupu iskrenosti izjavio predsednik Srpskog pokreta otpora Momcilo Trajkovic, ostati samo Albanci i policija.

Drugi pravac je onaj koji su prvog oktobra trasirali studenti i kojem ce se prikljuciti oni koji vise nemaju zivaca i strpljenja da cekaju i trpe permanentni policijski presing vec ce aktivnim formama gradjanskog otpora, svojevrsnom albanskom intifadom, naterati svet i Beograd da ukinu visegodisnje vanredno stanje na Kosovu.

Postoji i treci izlaz za Albance. To je onaj koji ce doci sam po sebi ako prva dva nacina otpora ne budu ubrzo dala neke efekte. Jer vise ni u snu ne treba zaboraviti da prema Pristini sa periferije sve jace i sve glasnije i sve nezaustavljivije nadiru frustrirane snage koje traze da se na silu odgovori silom. Svestan da bi negativan stav prema studentskom pokretu mogao znaciti politicko samoubistvo ali i da se procesi na Kosovu vec sedam godina krecu ivicom vulkana, Rugova refleksom pragmaticnog politicara podrzava pravo studenata da javno demonstriraju nezadovoljstvo njihovim uzasnim polozajem, ali ih istovremeno poziva da ponesu deo odgovornosti i za sire stanje na Kosovu a ne samo na Univerzitetu. On je takodje svestan da eksplozivna situacija ne pruza osnov za velike reci i deklaracije vec da urgentno vatrogasnim merama treba smirivati napetosti da bi se otvorio prostor za pregovaracki proces sa Srbijom. Tako se i objasnjava njegovo instistiranje na prosvetnom dogovoru i cekanje da najnovije medjunarodne inicijative i zestoki pritisak na Beograd urode plodom i Milosevic konacno odustane od odugovlacenja neizbeznih koncesija Albancima na Kosovu.

Sa druge strane delikatnosti Rugovine pozicije doprinosi medjunarodni pritisak da se Milosevicu na Kosovu ne pruza povod koji bi "genije destrukcije" iskoristio za izmestanje dubokih kriza Srbiji i Crnoj Gori na Kosovo. I na kraju na konacnu Rugovinu odluku i opredeljivanje prema studentskom pokretu moze uticati i cinjenica da je on jednom, tokom ove godine, vec testirao kredibilitet oca nacije kada je uprkos opstem raspolozenju odlozio samostalne albanske izbore za parlament Republike koju su Albanci proglasili 1992.

Od clanova prve albanske politicke garniture na Kosovu studentskim buntom bi najvise trebao biti zadovoljan kosovski Mendela - Adem Demaci, predsednik Parlamentarne partije Kosovo. Demaci vec drugu godinu od Albanaca zahteva da uzmu svoju sudbinu u svoje ruke. Osnovna Demacijeva poruka sunarodnicima je da i oni pocnu bivati ti koji ce na Kosovu povlaciti prve poteze a ne samo odgovarati zalopojkama na rezimske represalije.

Uprkos insistiranju na svojoj nepoliticnosti, koju studentski lideri isticu u svom svakom obracanju javnosti, studentski pokret je na siroj albanskoj javnoj sceni objektivno Demaciju otvorio mnogo veci prostor nego sto je to svojim "donkihotstvom" kosovski Mendela uspevao do sada sam to da ucini.

Demaci je sada okurazen jer su studenti prakticno postigli efekat koji je on obecavao Albancima ako izadju i na javnoj sceni demonstriraju nezadovoljstvo - medjunarodni faktori su duboko uzdrmani u dosadasnjoj poziciji komocije prema kosovskom problemu, kosovski dosije je preko noci usao u vrh tema kojima se bave svetske kancelarije. Demaci postuje pravo studenata da budu samostalni ali o njegovoj dodatnoj energiji koju su pokrenuli studenti govori i njegova najnovija inicijativa za stvaranje novog nacionalnog mehanizma odlucivanja koji ce, kako tvrdi kosovski Mendela, albanski politicki zivot konacno staviti u pokret.

Pored previranja na unutrasnjem nacionalnom planu, posebno na relaciji Rugova - Demaci, studenti su dakle velika talasanja izazvali i na spoljasnjem planu. Odustajuci od Rugovinog embarga na javne proteste oni su izazvali paljenje alarmnih sistema u svim svetskim centrima i snazno su fokusirali medjunarodnu paznju na potencijalno najzapaljivije zariste u sirem regionu. Medjunarodni cuvari mira su se nakon preokupiranosti Bosnom ponovo prisetili da eventualni konflikt na Kosovu ne bi mogao biti lokalizovan u okviru drzavnih granica kao sto je to bio slucaj sa Bosnom i da bi eksplozija na Kosovu detonirala celi Jug Balkana.

Studenti su takodje pokazali da strpljenje nije nepotrosiva kategorija. U Pristini se vise niko ne bavi prognozama o tome kolike su rezerve albanskog strpljenja. Sigurno je jedino to da one nisu beskonacne i da su ih studenti u proteklih sedam godina uzasnih uslova u kojima su ucili, vec istrosili. A studenti su samo vrh kosovske sante nezadovoljstva visegodisnjim vanrednim stanjem na Kosovu.

Do narednih studentskih protesta od pojave ovog broja "Nase Borbe" ostace jos cetiri dana. Malo ako se zna da za sedam godina na Kosovu nije ostvaren ni najminimalniji progres. Mnogo ako se u Pristini, Beogradu i svetskim prestonicama zahtev albanskih studenata za slobodno skolovanje shvatio kao elementarni, kao pitanje svih pitanja u albanskom skolstvu. Studenti se ozbiljno pripremaju za 29. oktobar. Predsednik Unije Bujar Dugoli je vec odranije najavio da ce naredni protesti biti jos snazniji i organizovaniji. Adem Demaci smatra da medjunarodna zajednica ne moze traziti od Albanaca da sede kod kuce i na satelitskim programima gledaju batinanje njihovih studenata.

Ovde vise niko ne moze da odgovori na pitanja: ko ce se sve pridruziti studentima na narednim protestima 29. oktobra, kako ce masa reagovati ako specijalci ponovo djonom krenu na studente i da li ce i sam Rugova moci da zaustavi Albance ako, ne daj boze, padne neka zrtva medju studentima?