Mlasahni Beogradjani su zaejani svuda po svetu a na njihovo mesto dolaze neki drugi klinci iz dalekih i nepoznatih krajeva

Guliveri mogu slobodno da odu

Nasilje bez obzira da li je pocinjeno iz ideoloskih, rasnih, verskih razloga ili mozda iz ciste obesti sto je takodje vrlo cest slucaj, nikad necu moci da razumem

Misko Pavlovic

Petak, 17. oktobar, dan Venere

Obicno kada citam necije knjige ili tekstove, ukoliko su oni pisani po paragrafima, odeljcima ili glavama, prvo procitam najkraci deo ili bar prvih par recenica, da bih znao da li je uopste vredno da se cita do kraja ili ne. Pisci bi to trebalo da znaju i da se potrude da izgledaju pametni bar na pocetku, ako vec nisu kroz citav tekst.

Ja pisac nisam. Moje opredeljenje su boje i svet koji se recima ne moze iskazati i tako bi valjda trebalo i da ostane.

Na molbu mog druga iz detinjstva da u pisanoj formi obradim i dam neki svoj licni utisak u ovoj nasoj situaciji, o dnevnim dogadjajima privatnim i javnim, ja zapocinjem dnevnik sa petkom, 17. oktobrom 1997. godine. Medjutim, posto svi citaoci znaju da je petak dan za... zabavu, a posto me je drustvo zvalo pre pola sata da izadjemo, ja vam se iskreno izvinjavam sto mi je provod vazniji od pisanja, te pravi dnevnik citajte od subote 18. oktobra, tj. od sledeceg pasusa.

Subota, 18. oktobar - Saturnov dan

Imam utisak da u Beogradu nikada nije bilo vise policije nego sto je ima danas, a da nikad manje ljudi nisu osecali sigurnost na ulicama.

Dogadjaj sa skinhedsima koji su namrtvo pretukli onog decaka je ekvivalnt slicnog ubistva koje se prosle godine odigralo u Parizu. Tada su gorepomenuti smradovi, njih nekoliko, bacili sa mosta neduznog Marokanca, onako iz cista mira i iz zabave.

Okrivljeni su pripadali ekstremnoj desnici, ali je Le Pen odbio bilo kakvu vezu sa njima. Nasa desnica je takodje demantovala pripadnost ovih siledzija njihovoj partiji. Nasilje bez obzira da li je pocinjeno iz ideoloskih, rasnih, verskih razloga ili mozda iz ciste obesti sto je takodje vrlo cest slucaj, nikad necu moci da razumem. Bas me zanima da li ce nasa zemlja i naravno organi pravosudja uspeti da stanu na put ovakvim bezdusnim i svirepim incidentima u doglednoj buducnosti ili ce se netolerancija i mrznja zapakovati u neprozirne poklon-pakete reformi zakona i mera gde ce se suditi zrtvi sto je nosem i bradom izudarala petoricu mamlaza po kolenima, laktovima i cokulama?

Nedelja, 19. oktobar - dan Sunca

S obzirom da je danas bio lep dan, otisao sam sa drustvom na reku u "Reku". Pera mi je pricao prosle godine da je tamo odlicna klopa i muzika. Cim sam krocio nogom unutra, znao sam, da moj stari drug ne laze: stoljnjaci sa kariranim dezenom siguran je znak domacinske kuce i dobre kuhinje bez foliranja. Uopste, svidela mi se atmosfera sa neobaveznim protezanjem macaka na stolicama, peharima i trofejima u vitrini, ribarske mreze koje kao paukove vise sa stropoa, jelovnik koji na zadnjoj strani daje pregled osoblja, pa osim sto mozete da narucite jelo, mozete da izaberete i kelnericu koja ce vas usluziti.

Sta smo jeli nije vazno, i ne mogu da vam opisem, jer sam bio zanet muzikom. I naravno, simpaticnom koreografijom dveju pevaljki. Obe devojke imaju jako prijatan glas i drzanje, sve dok su na bini. To me je podsetilo na davnasnje gostovanje Mase Tahtarove u Bitef-platou, bucmaste Ruskinjice sa lepim plavo-zelenim ocima i bozanstvenim glasom. Uz zvuke ruskih romansi, Masa je glasom i pogledom plenila nasa srca i te veceri ona postade za svoju publiku poluboginja, andjeo koji se spustio u dzez-klub na par sati. Tako su i ove dve pevacice u "Reci" odusevile slusaoce i ulepsale nam nedeljno poslepodne. I njih cemo kao i Masu pamtiti iskljucivo po nekoj magiji koja je lebdela tog trenutka oko nas, a njihov ljudski profani aspekt ce nam ostati nepoznat i skriven, a u krajnjem slucaju potpuno je irelevantan. Kao sto je isto tako nevazno sto je Karavajdo bio razbojnik i pedofil, Goja kavgadzija, Gustav Maler mazohista, Pikaso sadista. Njihove ovozemaljske vrednosti u poredjenju sa njihovim darom su zanemarljive...

Ponedeljak, 20. oktobar - dan Meseca

U "Platou" svake nedelje i ponedeljka svira "Di Luna Blues Band". Organizator, vodja grupe, idejni otac, instruktor, vaspitac i guru je moj drug Mare. Istovremeno i doajen boegradskog bluza, Marence je tokom svih ovih godina, okupljao oko sebe mlade i darovite muzicare, otkrivao talente, pomagao njihov profesionalni razvoj i bio im i otac i majka. Stasao je, svirajuci u mnogim bendovima, medju kojima je i "Point blanc" - jedan od najboljih bluz sastava svih vremena kod nas. Kroz nase druzenje stvorena je neka vrsta saucesnistva koje se dopunjuje uzajamnim postovanjem za posao kojim se bavimo. Njegovim prema mom slikarskom radu, a sa moje strane, opet, to je strasno navijanje za Maretov sastav i njihovu muziku. Juce posle njegove svirke na "Platou", krenusmo Mare i ja na po jednu zadnju turu pica. Kroz razgovor na razne teme, dotakosmo se i poredjenja izmedju slikara i muzicara.

- Eto, gledaj, Sko-mi, druze, koncert nam je gotov, svetla se gase i dok mi polako pakujemo nase instrumente na bini, publika koja je tu slusala, vec se razbezala po kucama. Narod se tu lepozabavljao, puno im je srce, neki su tu uspeli da "odvoje parce" i prepricavace kasnije kako je te veceri bilo nesto magicno u "Platou"... A samo je muzika za to kriva. - Mi muzikanti smo odradili posao, zabavili ih i na kraju se vracamo, sami svojim kucama, zadnjim autobusom GSB-a... Pravi pravcati bluz... Slozio sam se sa Marencetom jer je i sa likovnjacima slicna stvar: frka i opsta guza na otvaranju izlozbe, pozdravljanje i tapsanje po ramenu, osmesi, komplimenti, kritike, ushicenje, "Cestitamo umetnice! Hvala! Hvala!" i na kraju, kad se svi razidju i ponesu deo stvaraoca i njegove energije koja zraci sa okacenih platana, autor ostaje sam, iscenjen i umoran, ali sracan sto je bar deo sebe uspeo da prenese drugima...

A sta je to sto nas vuce, i njega i mene, da se time bavimo? Mare uvek ima po jednu anegdotu na zadatu temu. Onomad, neko je iz njegove druzine poveo rec upravo o tome: zasto se oni bave muzikom? Onaj najvispreniji duhom i sigurno najiskreniji medju njima, izbacio je gotovo ne razmisljajuci: - Burazeru, sve je to zbog riba!" Ne znam koliko je doticni shvatio da je ubo pravo stvar u tom momentu alkoholne lucidnosti, ali njegovom prostom neprosirenom recenicom, izrazena je esencija svake kreativnosti... Ljubav, potreba da se bude voljen, i da se ljubav nekom da, pokretac je i podstrekac stvaranja. Sa umetnicima, ne sa svim, to je neki put ekstremno, ali uvek paradoksalno: ogromna sebicnost, egocentrizam, posvecenost svom poslu i koncentrisanost na sopstveno bice sa jedne strane, u stalnom su sukobu sa velikodusnom teznjom da se ono stoje najdublje i najistinskije u coveku-stvaraocu podeli sa drugima, upravo kroz rec, zvuk, boju, pokret... Verujte mi zato na rec kad vam kazem da cetka ili gitara drugacije "rade" kod zaljubljivih po prirodi.

Utorak, 21. oktobar - Marsov dan

Ima dana kada u Beogradu stvarno ne treba izlaziti iz kuce. Tada se sve sto nam se dogadjaja namesta na "nije". Utorak je i saobracaj i inace ocajan i jadan i bedan i smrdljiv bioje upotpunom kolapsu dokje nepregledni red pesaka prelazio posle kraja radnog vremena Brankov most. Velika novobeogradska spavaonica izgledala je u tom dimnom sutonu velegrada nekako jos dalje nego obicnim danom. Oko "Zelenjaka" prosto nemoguce je bilo zaustaviti taksi, a autobusi su potpuno iscezli sa ulica. Mnogim prolaznicima koji su stopirali vozaci bi stali i solidarno prihvatili da ih povezu. Ovakva, slicna situacija zadesila je i Pariz tokom petonedeljnih strajkova u novembru i decembru 1995. Tada su Parizani, razmazeni i hedonisticki vaspitani narod, poslusno su gacali po kisi i lapavici dok je ceo grad grcao u saobracajnim zacepljenjima. I njihovi automobilisti su bili solidarni sa pesacima, rado su primali neznanca, stupali, zblizeni valjda, zajednickom mukom i patnjom, mnogo lakse u konverzaciju, otvarali se jedni drugima, sklapali poznanstva, prijateljstva, a ljubav i zainteresovanost za bliznjeg, ta dva odavno zaboravljena sentimentra su se ustalili taman toliko koliko je cela tarapana i trajala.

Momak koji mi je stao kod Brankovog mosta vozio je "mercedesa". Po naglasku se videlo da nije Beogradjanin. Nekoliko desetina metara dalje ponovo je zaustavio kola da bi primio jos trojicu decaka njegovih godina. Vec posle razmenjene reci-dve dosljaci su se priupitali za poreklo. "Prijedor", rece ovaj u sredini, "a ova dvojica su Crnogorci". "To je moj novi grad", rece mladic koji je vozio, "tu mi sada zive mater i caca. Pobijegli smo iz Grahova"...

Taj njihov kratki razgovor okrenuo me je za trenutak nekim mojim licnim utiscima, secanjima, pokusao sam da preberem ko je sve iz moje generacije otisao iz rodnog nam grada. Ti mladi Beogradjani su zasejani sada svuda po svetu, a na njihovo mesto dolaze neki drugi klinci iz nama dalekih i nepoznatih krajeva, ko zna kakavih zivotnih prica i sudbina.

Nije mi uopste jasno zbog cega je ceo ovaj rusvaj bio potreban: cetiri godine ratovanja i stradanja, egzodusa i to ni zbog cega. Niti smo srecniji, niti smo pametniji. Ako se vitalnost nacije posle ove krvave terenvke meri brojem upropascenih zivota vise bih voleo da smo dosadni, razmazeni, hedonisticni, i dekadentni zapadnjaci. Bas me briga za hvalospeve nasih eminentnih "doktorki" u njihovim dnevnicima gde kazu: ...Dopusticu sebi riskantnu slobodu da kazem da ovde gde smo mi mozda zivi najvitalniji deo covecanstva... U zlu se vitalnost naseg dela sveta oprobala milion puta, zlu se nas narod oduzio kao malo koji od naroda na ovom prostoru. Prica o ptici Feniks je meni uvek prica o mom narodu i mojoj zemlji..."

Ja bih se tu samo nadovezao pricicom koju su meni ispricali kada sam bio mali, a koja se u nekom alegorijskom smislu moze primeniti na gorepomenuto. Evo te price:

Serjoza je svake nedelje dovozio svezu ribu sa Baltika na moskovsku pijacu. A dopremao ju je u taljigama jer kamiona nije imao. Ljudi su mu se cudili kako on uspeva da i pored letnjih zega i vrucina posle visednevnih putovanja bez hladnjaka ili leda, uvek donese svezu ribu na tezgu. U cemu je tajna, pitali su ga oni.

"Nema tajne", smeska se ribar, "dovoljno je da u svaku korpu ribe ubacim po jednog ili dva raka koji ce tu da poseju strah. Od silnog uzasa pred smrtnim neprijateljem i od tako sigurne blizine smrti, ribe nemaju vremena da se opuste i umru".

Ptica Feniks postoji samo u bajkama. Ribari, rakovi i ribe kao sto znate - postoje i ne trebaju im bajke. Ceo vic je u tome i Vi se sigurno pitate ko je u ovoj nasoj balkanskoj prici Ribar, ko je rak, a ko obicna riba?

Sreda, 21. oktobar - Merkurov dan

Boka je moj drug. Nismo se jako dugo videli, pa kad sam stigao u Beograd, predlozio mi je da dodjemdo njega i ispricamo se onako natenane... Eto, snalazi se on nekako, ima firmu koja radi sve vrste poslova:od aranziranja ikebana, domacih zadataka za OTO, do monumentalnih scenografija za pozoriste i televiziju. Tu naravno ne odbija ni poslove tipa sredjivanje enterijera u stanovima novopecenih bogatasa. Takvi poslovi su mu, kako kaze, najsladji, ali se mogu po neverovatnosti u poduhvatu graniciti sa naucnom fantastikom, a u poredjenju sa njima, Herkulovi podvizi su tek omanja stilska vezba.

Tu sam prvi put cuo rec "kompenzacija". Kako mi nije od prve bilo jasno na sta se odnosi (autor teksta ne zivi ovde vec duze vreme) Boka mi je ispricao sledecu pricu: pogodio je on za neke pristojne pare sredjivanje stana nekog novopecenog bogatasa; ispostavilo se da je taj novopeceni b. zapravo "nedopecen" jer nema bas kes vec samo "robu"; i sta da covek radi sa 40.000 dugmadi, 20 tona uzeta i podmazne motorne masti!!!; tu je cela "caka" naci coveka kome to treba, a koga nasa dva junaka nadjose u Agrokombinatu "Skembicevci".Direktor "Skembicevaca" hoce da se dzora za kanap, jer mu je on neophodan u agroindustriji, ali on moze samo da "kompenzira" u kukuruzu. "Odlicno", kaze novopeceni-nedopeceni, njega cemo da uvalimo Madjarima iz "Pisotrtovara" koji ce da nam plate u svezim nemackim maronima. Medjutim, kukuruz je i u Pisotrtovaru dobro rodio ove godine i tu od prodaje gorepomenutog artikla nema nista.

Napomena: ambijent ovog dramskog zapleta je vrlo vazan za shvatanje otezavajucih okolnosti u kojima se moj drug Boka nalazi. Naime, pregovara se (iskljucivo mobilnim-morbidnim telefonima) u enterijeru kafane "Veseli tetrijeb", cuvenog lovackog svratista. Uzurbano osoblje prolazi pored njih, noseci razne muflone, zaronjene u saft do usiju, medjutim, dvojica nasih junaka nemaju vremena za to. Oni sami su zaronjeni u sos dijalektickog materijalizma savremene trange-france razmene. Boka je gladan, i postaje nervozan, jer mu je od ovog natezanja puna glava, i u tom trenutku No 1 "Skembicevaca" nudi solomonsku opciju i kompromis za sve: kanap u zamenu za sardine i praznu halu od 6.000 m2. Nepotrebno je reci da to bilo isuvise za Boku, cak ni on sa vrlo visokim koeficijentom rastegljivosti zivaca nije mogao da izdrzi: oterao je novopecenog-nedorecenog, kao i Skembicevca zajedno sa njihovim dugmicima i sardinama, vratio se kuci, legao u krevet, tresuci se od transakcijske groznice. Sutradan mu je uporni novokomponovani-nesvarljivi doturio ipak, onih famoznih 40.000 dugmica, ne bi li se Boka na to polakomio. Svih 40.000 dugmica bilo je rasparno...

Zato vas molim, dragi citaoci, ako je nekome potrebno 40.000 rasparenih dugmica, 20 tona uzeta i isto toliko tovatne masti, javite se Boki ili Nedopecenom, oni ce vam biti zahvalni, narocito, ako pomenutu robu hocete da dzorate za vase sveze nemacke marke.

Cetvrtak, 25. oktobar - Jupiterov dan

Danas sam u razgovoru sa mnogim mojim drugarima pitao jesu li gledali Mila i Moma. Redom su odgovarali da jesu, ali da su vec posle dvadeset minuta, pola sata emisije, dremali kao odojcad pred ekranom. Kad sam bio mali, pustali su na televiziji Stanlija i Olija, ali nisam dremao, gledajuci ih, casna rec! Takodje sam cuo da su svi slobodni zidovi oko Jadranske magistrale u Crnojgori, ispisani grafitima u kojima se pominju Milo i Momo, ali sa svojim nadimcima. Jedan se zavrsava na - cka, a drugi na - zda. Ne znam da li su pisci gorepomenutih nadimaka upoznati da se radio dve kvalitativno razlicite stvari: jedno je imenica koja u zargonu oznacava deo tela, a drugi govori vise o karakternoj crti onoga na koga se odnosi.

Iste podele na tabore postoje i medju likovnim umetnicima odnosno medju istiricarima umetnosti i likovnim kriticarima. Spolja gledano, njihove razmirice podsecaju na one koje je u Guliverovim putovanjima opisao Dzonatan Svift. Naime, Liliputanci, ako se secate, razbijaju kokosije jaje sa uze strane, a Blefuskance to jako nervira, jer oni razbijajujaja sa tupe, sire strane. Ovo je naravno dovelo do njihovog sukoba jer se tako znacajne stvari kao sto je strana sa koje se jaje razbija, ne mogu tek tako tolerisati...

Mislim da bi nasa zemlja koju svi mi jako volimo, ali na razlicite nacine, mnogo vece koristi imala od svojih gradjana, da se oni ne dele medjusobno, svuda i na svakom koraku na Milove i Momirove, Zvezdase i Partizanovce, Pop-Cirine i Pop-Spirine, leve i desne, internacionalce i nacionaliste i td. To govorim iz prostog razloga, sto sa ovakim podelama "Gluveri" vise nikome nece biti potrebni. Oni mogu slobodno da odu, i potraze glavnu ulogu u nekoj drugoj prici...

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /