Posle Bemusa

Dve lirske epizode iz muzickog Beograda

Prava muzika se ne stiti sama... a tv ometanje koncerta je samo delic opste "ometenosti"

Ana Kotevska

"Izvinjavam se, mi ovde imamo koncert!" Ova recenica, koju je Irena Grafenauer, prekinuvsi 15. oktobra svoj nastup na Kolarcu, sa mesavinom neverice, ljutine i ironije dobacila neiskljucenim kamerama na balkonu iz kojih je dopirao razgovor ekipe RTS u reportaznim kolima, ostace vezana za 29. Bemus iz vise razloga. Punu dvoranu nije iznenadilo samo to sto flautistkinja koja je 1974. kao devetnaestogodisnjakinja dosla u Beograd, osvojila publiku i prvu nagradu na Medjunarodnom takmicenju Muzicke omladine, posle toliko uspesnih godina na koncertnim podijumima Evrope govori srpski takoreci bez akcenta. U stvari, uvek je zacudno kada interpretator koncentrisan na svoj instrument sa cijim se "glasom" proistovecuje i na muziku koju svira, progovori kao da se medju nas vraca iz nekog drugog sveta. Pogotovu ako je rec o pevacima ili duvacima, muzicarima koji znaju sta je kontrola disanja. Medjutim, takva objasnjenja koja u normalnim okolnostima zavredjuju duzu elaboraciju, ovde zvuce kao bezvredne spekulacije. Jer, Irena koja je sa apolinijskom vedrinom i elegancijom svirala Merkadanteov Koncert za flautu i gudacki orkestar, i koja u pravom smislu reci dolazi iz drugog sveta, nije pristala ni na delic onoga na sta smo mi navikli - a ometanje koncerta je zanemarljivi deo opste "ometenosti". Zato nas je usred flautskog belkanta prenula u nasem "balkantistickom" samozavaravanju da se "ozbiljna muzika" stiti sama. Pri tom, onim "mi ovde imamo koncert" za razliku od "njih tamo koji galame" donekle nas je oslobodila osecanja nelagodnosti i integrisala nas u bolji deo sveta.

Sveti Djordje ne ubija azdaju

Time se ova epizoda sa Bemusa ne zavrsava, mada je njen nastavak mogao da prodje i nezapazeno na samom koncertu. Naime, mladi Gudaci svetog Djordja pod upravom Petra Ivanovica sa kojima je solistkinja svirala, nisu ni fizicki ni akusticki nalikovali istoimenom ansamblu koji je pre dve godine na Takmicenju Muzicke omladine, kao i Irena pre vise od dve decenije, dobio prvu nagradu. Zapravo, od pre nekoliko meseci u Beogradu postoje dva mlada orkestra sa imenom istog sveca. Manje je vazno sto se pobija notorna cinjenica da je sveti Djordje jedan, ali je mucno sto je grupa mladih i uspesnih profesionalaca pukla po istom scenariju kao sto se to desilo sa mnogim politickim patijama: prostom deobom na dve celije. Irena Grafenauer to verovatno nije znala ali je morala primetiti u njihovom sviranju da ne stimaju u bukvalnom i u prenosnom smislu reci. Korektna ali nedovoljno angazovana, skoro bojazljiva pratnja i odsustvo pravih odgovora na melodijske uzlete solistkinje cak i u sjajnom laganom stavu Merkadanteovog koncerta, neugodni su dokazi visoke cene ovakvih nepedagoskih iskakanja. Posebno se to culo u premijerno izvedenom delu "Drvo zivota Ivane Stefanovic koje je, iako dopadljivo, blisko mladom senzibilitetu zbog stalnog unutarnjeg pulsiranja, kretanja i procesa mirko promena, naislo na konfuzne, nesigurne, cak i bezivotne reakcije ansambla. "Drvo zivota" ce vec prolistati nekom drugom prilikom, a verovatno ce se razdvajanjem uzdrmani muzicari uskoro konsolidovati. U svakom slucaju bilo bi lakse kada bi se dupliranje svetog Djordja moglo pripisati samo nomadskom, nemirnom muzikantskom duhu i jednostavno dovesti u vezi sa cestim analognim slucajevima u svetu. Ali, sta cemo sa Azdajom? Jer, nasa dva sveta Djordja imaju istog protivnika. Da su mogli, a mogli su lako da nisu odavde, sigurno bi toj destruktivnoj vanmuzickoj nemani sa kojom odrastaju, doviknuli kao Irena. "Alo vi tamo, izvinjavamo se, mi ovde imamo koncert."

Don Kihot pred ekranom

Gudaci sv. Djordja, ma koliko ih bilo, morace da se uhvate ukostac sa Azdajom. Mlada ekipa okupljena u bisokopu "Rex"oko multimedijalnog projekta "Lutke maestra Pedra" imala je za protivnike vetrenjace. Pobedila ih je humorom, profesionalizmom i hrabroscu pred svim preprekama vaninstitucionalnog pozorista.

"Izvinite sto kasnim sa pocetkom zbog jednog muzicara koji nikako da stigne. Izvolite u studio, prisustvovacete snimanju filma o "Don Kihotu", rekla je 18. oktobra sa stepenica zakrcenog hola "Rexa" sopran Katarina Jovanovic kao beskrajno smesni i uverljivi inspicijent filmske ekipe. Posto je rec o nekonvencionalnom polucasovnom delu Manuela de Falje za kamerni orkestar, soliste i lutke, koje prikazuje poznatu epizodu iz drugog dela "Don Kihota" Katarina nam se nije, kao Irena, obratila na srpskom vec na spanskom imajuci pored sebe simultanog prevodioca. Ovoga puta nije bilo problema ni sa bukom iz tv kamera buduci da je ansambl sam fingirao snimanje i ometanje sopstvene predstave.

Uopste, te veceri u bisokopu Rex, dok smo medju 30 ucesnika okupljenih oko Bojane Cvejic, studenta muzikologije i reditelja, indentifikovali veliki broj "recidivista" iz sarmantne operske igrarije "Bastijen i Bastijena" koja je pretprosle godine podigla malu medijsku prasinu, postalo je jasno da u Beogradu deluje vaninstitucionalni muzicki teatar prepoznatljivog stila: profesionalno nestandardno cistog kada je rec o muzickoj interpretaciji (pod upravom Premila Petrovica) i vernosti partituri, a potpuno slobodnim, mastovitim i subverzivnim u odnosu na originalni libreto i inscenaciju. Kao u slucaju "Bastijena" i ovoga puta se mora odati priznanje umecu izbora koji je pao na "Lutkarsko pozoriste maestra Pedra", jedno kod nas nepoznato atipicno "spansko" delo koje je De Falja pisao davne 1919. posleratne godine, prema epizodi iz "Don Kihota" u kojoj se u svesti glavnog junaka brkaju dve fikcije: lutkarska predstava o princezi Melisendri (Dulcineji) i Don Gajferosu (Kihotu). U odnosu na original zamisljen kao malo lutka-pozoriste u vecem, takodje lutkarskom, sa solistima koji pevaju iz orkestra, kinematografska beogradska verzija ove predstave je upravo asocijacijama na novi spanski film, pre svega Almodovarov, dobila na modernosti i brzini i postala autenticni izraz jedne generacije. Tako Bojana Cvejic Don Kihotovo "plemenito ludilo" tumaci njegovim stalnim sedenjem ispred ekrana, Don Pedra pretvara u frustriranog reditelja, a Servantesovim dvostrukim zamenama dodaje i treci sloj koji obezbedjuju clanovi "filmske ekipe". S obzirom na ekonomicnu podelu uloga, to znaci da troje mladih pevaca dostojnih postovanja (Katarina Jovanovic, tenor Radmilo Perovic i bariton Vladimir Andric) u furioznom tempu koji na kraju preti da se pretvori u haos, uspesno pretrcava iz jedne u drugu pa u trecu ulogu za svega pola sata koliko predstava traje.

Naravno, pri tom ubrzanom tempu i simultanim radnjama morala se zrtvovati neka dimenzija, i to bas ona neponovljiva smesa uzvisenog i komicnog bez koje je "Don Kihot" u bilo kom tumacenju nezamisliv. Ali, zato ovaj projekat na celoj duzini vibrira u grubom, ponekad improvizovanom, cesto surovom duhu vremena na koji, smejuci se, odgovara da je stvarnost jos iracionalnija od fikcije. "Izvinjavamo se, ali mi barem umemo da sviramo i pevamo, a nemamo ni pozorisnu zgradu da bi nam izgorela", kao da porucuje ova bezimena beogradska duzina inficirana muzickim teatrom, dok gasi naivni pirotehnicki pozar.

Nadamo se da ce oni, zasticeni fikcijom i mastom, duze ostati na okupu. Jer, u zasluge 29. beogradskih muzickih svecanosti treba ubrojati i probudjeni smisao za alternativnu (opersku) scenu i podrsku najmladjim stvaraocima cije ogledalo ne reflektuje uvredljivu sliku ali i ne stedi.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /