Racionalno o srpskom pitanju

Knjiga "Stvarnost protiv zabluda. Srpsko nacionalno pitanje" pokazuje da Desimiru Tosicu nije bilo potrebno da komunisticka ideologija i drzavni socijalizam dozive slom, i da jugoslovenska drzava zapadne u samrtnicku krizu, da bi otkrio komplikovanost srpskog pitanja. Za njega je ono bilo podjednako tesko i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji

Pise: Latinka Perovic

Danas se kod nas i mnogo pise i mnogo objavljuje. Obe pojave su dobar znak. U ocajanju, kao i u nadi, ljudi sebi i drugima postavljaju pitanja i traze odgovore. Ima trenutaka kada im, ako misle, i ne ostaje nista drugo nego da pisu knjige. Ta vrsta angazmana nije ovde nikad bila na ceni. Naravno, knjige seju zablude, ali i suocavaju sa istinom. U svakom slucaju, one ostaju. Pitanje je zrelosti savremenika da iz njih uce, i blagonaklonosti onih koji dolaze da razumeju muke svojih prethodnika. Ne postoji drugi nacin da se istorijski traje.

U mnostvu autora koji danas pisu na srpskom jeziku, Desimir Tosic je po mnogo cemu izuzetan. On je decenijama pisao u emigraciji, tako da savremeni srpski citalac tek danas ima priliku da upozna njegove tekstove. Sabrani sada u jednoj knjizi, ti tekstovi pokazuju retku intelektualnu doslednost i veliko licno postenje.

Emigracija je bila slobodan izbor Desimira Tosica. Zato je on i nije pretvorio u izgovor za vlastitu lenjost duha i misli. Naprotiv, ona mu je pomogla da sa udaljenosti izostrenije, nego mi u magmi, vidi kuda su u Jugoslaviji otisli istorijski procesi i da, za razliku od ovdasnje vecine, izbegne opasnost da dodje u sukob sa njima. Da bi se u to uverilo, treba procitati ona mesta u njegovoj knjizi na kojima se govori o Makedoncima, Albancima, Muslimanima. I, razume se, o Hrvatima.

Desimir Tosic je duboko nacionalan covek i demokrata. Neko ko ne bi bio i jedno i drugo, ne bi u emigraciji ni radio ni razmisljao o Jugoslaviji i srpskom pitanju. Narocito ne bi bio tako naivan da pozuri da se iz emigracije vrati upravo u trenutku kada je to pitanje otvoreno u najdramaticnijem vidu, jer je otvoreno na pogresan nacin.

U emigraciji Tosic je pisao bez iluzija, ali sa prikrivenom nadom da ce jednoga dana moci da se vrati i da ce tada mozda biti od neke koristi ono o cemu je razmisljao, za sta je sticao znanja i pribirao iskustva. Gde bi nam bio kraj, kada bi svako tako, radeci po svojoj meri i bez provincijalne uobrazenosti, sluzio opstem dobru?

Don Kihot u emigraciji

Dosavsi iz poluvekovne emigracije, Tosic je svojim delovanjem jednima kazivao da je revansizam, kao zakon, u politici opasan, jer gradjanski rat cini latentnim. Druge je podsecao da treba da imaju mudrost onih cija je epoha istorijski zavrsena. Drugim recima, da ne treba da dokazuju da su, kao sekretari i predsednici, ministri i direktori, diplomati i generali, naucnici i umetnici, pola veka bili u zabludi. Ili da su bili prisiljeni da cine ono u sta sami nisu verovali. To vodi u samoporicanje, ali i u odbijanje odgovornosti, koja podrazumeva i individualnu i politicku zrelost.

Knjiga "Stvarnost protiv zabluda. Srpsko nacionalno pitanje", pokazuje da Desimiru Tosicu nije bilo potrebno da komunisticka ideologija i drzavni socijalizam dozive slom, i da jugoslovenska drzava zapadne u samrtnicku krizu, da bi otkrio komplikovanost srpskog pitanja. Za njega je ono bilo podjednako tesko i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji. Jednoj je nedostajalo federativno uredjenje, drugoj demokratija. U stvari, i jednu i drugu je razdiralo razlicito shvatanje njenog karaktera, u cijem su sredistu srpsko-hrvatski odnosi.

Suocavanje sa zabludama i stvarnoscu

Osnovna misao Desimira Tosica bila je i ostala da se srpsko pitanje, koje je uslo u svoju dramaticnu fazu, ne moze resavati arogancijom, iskljucivoscu i nerazumevanjem za druge narode. Nije moguce u svima drugima videti samo svoje neprijatelje. Ova misao je utoliko vaznija sto proces politicke, kulturne i duhovne dezintegracije srpskog naroda dugo traje. Ako je poslednji rat vodjen s ciljem da se taj proces zaustavi, njegov krajnji efekat je potpuno suprotan: dezintegracija je i ubrzana i produbljena. Tosiceva knjiga otvara pitanje unutrasnjih razloga: kakve su greske cinjene u srpskoj politici, narocito u odnosu na Hrvate, na Jugoslaviju.

Knjiga Desimira Tosica pokazuje koliko su nedeljivi jezik i nacin misljenja. On je, naravno, negovao svoj jezik kao sredstvo samoodrzanja intelektualca u emigraciji. Ali, i nezavisno od toga, on je, kao javni radnik i politicki pisac, tezio preciznom izrazu, dijaloskoj formi i kultivisanom odnosu prema onima kojima se obracao. Njegov jezik je analitican, sto podrazumeva prevlast razuma nad osecanjima. Ne podstice mrznju i ne provocira zlo. Poziva na razmisljanje, uporedjivanje sa drugima i razumevanje drugih. Ali, Tosic nije politicki naivan. Od Engleza, kao starog naroda, on je naucio da u politici veliki znacaj pridaje diplomatiji, i cesto zeli da njegova pozicija bude cista da bi sa nje mogao da postavi neprijatna pitanja i drugima. Najcesce, razume se, Hrvatima.

Kao covek druge generacije, drugog zivotnog i politickog iskustva i, ako hocete, drugih specijalnih znanja, smatram knjigu Desimira Tosica intelektualno hrabrom i politicki mudrom. U tom smislu, i u nacionalnom, na najbolji nacin nas same suocava i sa zabludama i sa stvarnoscu; drugima vraca poverenje u nas.

(Rec na promociji knjige Desimira Tosica "Stvarnost protiv zabluda. Srpsko nacionalno pitanje", Beograd, Slobodan Masic, 1997 - oprema i naslovi NNB)