Toni Liversage, slavista i publicista iz Danske

Ljudi bi trebalo da se hrabro "operu" i shvate da su od strane medija zloupotrebljeni. Videla sam da su, sto se toga tice, drzavne televizije i u Hrvatskoj i u Srbiji iste. To je strasno. Dobro je sto postoje alternativna stampa i televizija, iako ni to nije dovoljno

Nastasja Radovic

Toni Liversage je autor petnaestak knjiga uglavnom iz oblasti istorije levice na Zapadu, do skora je bila predsednik Helsinskog parlamenta u Danskoj, a aktivna je u medjunarodnom zenskom pokretu, vec godinama. U Danskom udruzenju knjizevnika ona je sef odseka za odnose s inostranstvom.

U ex-Jugoslaviji boravi cesto, baveci se, pre svega mirovnim aktivizmom i radom s organizacijama za zenska prava, ovde. Prevodila je mnoge jugoslovenske pisce na danski medju kojima i Andricevu "Na Drini cuprija". Objavila 15 knjiga, najnoviju pod naslovom "Jugoslovenska tragedija".

- Razlog sto sam napisala ovu knjigu u tome je sto ima mnogo ljudi koji i danas ne shvataju sta se u stvari dogodilo u bivsoj Jugoslaviji. Oni su gledali TV snimke, videli su prizore ubijenih, videli su izbeglice iz Bosne kojih u Danskoj ima 17.000. Veoma su zbunjeni svim tim, njihovo razumevanje je prilicno konfuzno i znaju da kazu: "Pa na Balkanu stalno ratuju i ubijaju jedni druge" ili "Tu se ne moze nista uciniti". Ja, medjutim, mislim da je to opsteprihvaceno objasnjenje pogresno. Ono drzi ljude daleko od stvari o kojoj se radi i cini ih pasivnim. U tom slucaju, oni ne moraju da reaguju jer ih takvo objasnjenje oslobadja odgovornosti. Pokusala sam u toj knjizi, da pokazem da je sve to moglo da se desi samo uz jaku kontrolu politickog establismenta. Svi ti nacionalizmi, obnavljanje mita o Kosovu, korisceni su i koriste se i danas od politickih vrhuski. Naravno, vama je ovde to jasno. Zelela sam, takodje, da objasnim ono sto se dogadjalo osamdesetih - na Kosovu, pojavu Memoranduma SANU i Milosevica 1987, dogadjaje u Hrvatskoj. Mora se biti neskroman i reci: "Cekajte, ja ipak znam nesto vise od vas", da bi ljudi kad procitaju rekli da im je sada jasnije o cemu se radi. To je veoma lepo priznanje. Nadam se da sam jugoslovensku situaciju rasvetlila na jedan ocigledniji nacin. Cini mi se da sam bila uspesna u tome. To mi je posebno vazno jer, pored toga sto sam ovde zivela dve godine, u mnogo duzem periodu bila sam tu povremeni gost i volim da dodjem u Beograd, uzivam u tome. Mozda to nije bas lako objasniti. Imam ovde puno prijatelja, a ima i mojih prijatelja iz Bosne, iz Sarajeva, koji su sada izbeglice. Politicari koji su krajem 80- ih dosli na vlast koju su gotovo patoloski zeleli i drzali, a suoceni s ekonomskim problemima, nasli su resenje u bombardovanju gradjana informacijama s TV-a, informacijama o kosovskim Albancima, Hrvatima, Srbima kao uzrocima nevolja. Ljudi bi trebalo da se od toga hrabro "operu" i shvate da su od strane medija zloupotrebljeni. Videla sam da su, sto se toga tice, drzavne televizije i u Hrvatskoj i u Srbiji iste. To je strasno. Dobro je sto postoje alternativna stampa i televizija, iako ni to nije dovoljno.

Prevodili ste jugoslovenske pisce na danski - kakvo je vase iskustvo u prevodjenju? Koje pisce ste najvise voleli?

- Jos pre zavrsetka studija slavistike, a to je bilo 1965, pocela sam da prevodim. Tako sam, pocetkom 60-ih, zapocela prevodjenje Andricevog romana "Na Drini cuprija" i to je prilicno trajalo. Bila sam veoma uplasena i brizna kako ce sve to ispasti. Andric je vec bio nobelovac, a pisao je jednim bozanstvenim jezikom. On sam mi je mnogo pomogao putem prepiske koja je nedavno objavljena u "Prevodilackim sveskama". Bili su mi dragoceni i susreti s njim u Beogradu i Herceg-Novom. Moj prevod romana "Na Drini cuprija" objavljen je ponovo 1993. godine. Izmedju ostalog, to je bilo i zato sto su ljudi zeleli a se podsete istorije Bosne, a sve to u svetlu najnovijih dogadjanja, tj. rata u Bosni. Tako sam i ja ponovo procitala svoj stari prevod i ucinio mi se dobar. I sama sam se tome zacudila. Razlog je u jeziku koji je original. Andric je u romanu "Na Drini cuprija" pisao kao da sece kamen, kao da to radi u mramoru. Tako je on iz vremena isecao vekove. Zbog toga smatram da je on najbolji pisac na ovom jeziku.

Kakva su vasa secanja na te kontakte s Andricem?

- Nekoliko puta sam ga posetila u Beogradu i Herceg-Novom. Poznavala sam i Milicu Babic, Andricevu suprugu. Andric je bio prijatan, ugladjen i istovremeno rezervisan. Ponasao se kao diplomata i privatno, s tim svojim drzanjem. Kod njega ste mogli videti manire koje vise niko nije koristio. S druge strane, s obzirom da sam prevodila njegova dela, bio mi je od velike pomoci. Jedan deo nase prepiske objavljen je nedavno u Jugoslaviji. Da, veoma sam zadovoljna sto sam mogla da upoznam tako velikog pisca kao sto je Ivo Andric. Mene su u njegovim delima posebno zanimali zenski likovi. Prevela sam i objavila zbirku njegovih kratkih prica o Bosni. Zanimali su me zenski likovi koji su kod Andrica dati prilicno skrto. Tema mog magistarskog rada je bila "Zenski likovi u delima Ive Andrica". Zene su, kod Andrica - sto se vidi i u "Gospodjici" - deo jedne veoma misticne, veoma orijentalne atmosfere. Ako se posmatra van konteksta dela i funkcije literarne ubedljivosti, to mi bas nije privlacno.

Poslednjih godina pred rat, srpski a posebno hrvatski intelektualci, voleli su da kazu da ne govore istim jezikom. Prema vasem iskustvu, smatrate li da je rec o velikim razlikama ili cak o dva jezika?

- Posmatrano bez ikakvog metodoloskog aparata, ljudi u Srbiji, Bosni, Crnoj Gori i Hrvatskoj se odlicno sporazumevaju. Sasvim obicni ljudi. Postoje razlicite reci. Pored Beograda, gde sam studirala dve godine, zivela sam i pola godine u Dubrovniku. Tu sam se, po prvi put, susrela s tim razlikama, ali to je malo reci i brzo se nauce, pa ih znaju i ljudi van podrucja gde se one koriste. Reci kao sused- komsija, hleb-kruh, imaju razliku u jezickoj varijanti, malo je razlicitih reci. Naravno, i to je dovoljno ako neko zeli da to potcrta i instrumentalizuje tamo gde se ta razlika zeli. To su nesrecni pokusaji jer se rade u okviru istog jezika. Nadam se da ce kroz izvestan broj godina ovi neokroatizmi postati stare reci i van upotrebe i da ce za njih biti potrebno tumacenje. Kada sam prevodila antologiju jugoslovenske pripovetke, trazila sam dodatnu pomoc samo za pisce koji su pisali na slovenackom i makedonskom jeziku. Danas, medjutim, kada iz Danske zovem ljude koji zive ili poticu s podrucja gde se govori srpski ili hrvatski, vodim racuna da ne pogresim, pa kad se predstavljam kazem: "Govorim srpski" ili "Govorim bosanski" ili "Govorim hrvatski"... To radim iz nekakve lojalnosti prema ljudima koji tako misle ili osecaju. Ali, sve je to prolazno i posledica je trenutnog stanja i novih obicaja. Jezik je ostao isti.

Vi ste jedna od ljudi koji upravljaju danskim Udruzenjem knjizevnika. Uloga Udruzenja knjizevnika kod nas je prilicno kontroverzna - kako se vase Udruzenje ponasa prema drustvenim i politickim problemima u Danskoj? Da li se angazuje i van uskog kruga esnafskih interesa?

- Poznata mi je uloga i uticaj koji su udruzenja knjizevnika imala na razvoj situacije u Jugoslaviji. Mislim tu na Memorandum i slicne stvari... U Danskoj, Udruzenje knjizevnika ne daje svoje misljenje kada se radi o politici, ne mesa se u stvari koje su van njegovog uskog domena kao sto je briga o standardu, pravima pisaca i prevodilaca i posredovanju pri objavljivanju ili prevodjenju danskih pisaca. Samo jednom smo uputili zahtev vlastima u vezi s disidentima. Nas ima 1.300 i svako ima pravo da se ne slaze s voljom vecine. S druge strane, smatramo da smo duzni da reagujemo na sudbinu pisaca u drugim zemljama, narocito onih koji su progonjeni, koji su u zatvorima. Nase je da skrenemo paznju na to. Mislim da je dobro sto je tako jer ako neko hoce da deluje politicki, za to postoje druge organizacije, politicke.

Imate li kontakte sa srpskim Udruzenjem pisaca? S Francuskom 7?

- Vec sedam godina ne kontaktiramo zvanicno. Zbog rata i jer su ti kontakti, na neki nacin, bili nemoguci. Pred rat smo ucestvovali na Oktobarskim susretima i na Struskim vecerima poezije u Makedoniji. Pred sam rat smo bili i na jednom skupu u Sarajevu. Od pocetka rata nismo dobili nijedan poziv sto je, verovatno, prirodno. Ove godine ce to, po prvi put, biti prekinuto. Jedan clan naseg udruzenja, koji je inace Amerikanac ali zivi u Danskoj, bice gost na Oktobarskim susretima. On je prevodio sa srpskog i hrvatskog. Dobio je licni poziv o kome smo raspravljali u nasem udruzenju i odlucili da moze da ide - sto se tice udruzenja. Takodje, ja sam u maju ove godine ucestvovala na medjunarodnom susretu pisaca u Hrvatskoj, a ici cu i na sastanak PEN-a u Split. Za mene licno, nuzno je da se uspostave prekinute veze izmedju pisaca u Jugoslaviji i drugim zemljama, ali mislim da je za to neophodan minimalan konsenzus oko odgovora na pitanje sta se ovde dogodilo. To je polaziste za svaki kontakt.

Vecina ljudi, ovde, ne zna sta su to nevladine organizacije i kakav je njihov posao, dok oni koji to znaju cesto dovode u pitanje njihovu ulogu. Bili ste predsednik Helsinskog parlamenta gradjana, socijalistkinja ste i aktivni ste u zenskoj ligi za mir i slobodu - kakvo je mesto nevladinih organizacija u Danskoj?

- U Danskoj ima i veoma pozitivnih ali i manje pozitivnih iskustava u vezi s aktivnostima nevladinih organizacija. Kod nas postoji veoma stara tradicija narodnih pokreta, posebno u ovom veku. Postojao je veoma sirok spektar tih pokreta, mada ne mogu tacno da kazem koliki je njihov stvarni uticaj. Ja nisam, od pocetka, bila ucesnik svih, vec sam bila neka vrsta simpatizera. Jedan od takvih pokreta je i onaj protiv nuklearnog naoruzanja, nuklearne moci. Od 70-ih informacije vezane za to bile su veoma prisutne u danskom drustvu. Iako je to osvescivanje ljudi u vezi s opasnoscu od manipulisanja nuklearnom moci islo sporo, ono je bilo prilicno uspesno. Da smo bili u pravu pokazuje i ono sto se 1986. dogodilo u Cernobilu. S druge strane, u zenskom pokretu, ciji sam clan od pocetka 80-ih, bilo je vise tacaka na koje se pokret oslanjao: ucesce zena u radu parlamenta, slobodan abortus. I doslo je do izvesnog uticaja na ljude kada je rec o tim stvarima, ali nismo bas dobili pohvale. To sve pokazuje koliko je tesko menjati navike u misljenju, stavove koji su, pre svega, posledica navika. Mislim da su svi ovi snazni pokreti u Danskoj imali uticaja na politicare. Jednostavno, nije bilo moguce zaobici ih i biti, istovremeno, prisutan na politickoj sceni. Izgledalo je da se desavaju promene u ljudima, iz osnova. Sporo, ali stvari su se menjale. Sve to je imalo uticaja i na dogadjaje u drugim zemljama. Kada je 90-ih doslo do rata u Jugoslaviji, bilo je teze organizovati nesto slicno. Rat je bio isuvise surov i neverovatan da bi ljudi shvatili sta se dogadja. Pokusali smo da napravimo nesto nalik mirovnom pokretu a sto bi se, pre svega, ticalo aktuelnog rata u Jugoslaviji. Nismo, medjutim, mogli da koristimo prethodno stecena znanja. Poceli smo od kontaktiranja antiratnih i antinacionalistickih grupa na prostoru Jugoslavije. Tako je nastala organizacija "Mirovna akcija 1992", postojao je i Helsinski parlament gradjana. Bilo je vazno imati sto vise kontakata i razmenjivati nesto sto mi zovemo "alternativnim" informacijama. Tzv. veliki mediji, kao sto je slucaj i ovde, nisu nam bili skloni. Napravili smo i organizaciju "Zene za zene" koja ima kontakte i podrzava zenske organizacije u Srbiji, na Kosovu i u Bosni. Nadam se da cemo u septembru otici u Hrvatsku na jedan zajednicki sastanak i nadam se da cemo tako uspostaviti kontakte s citavom bivsom Jugoslavijom.

Vidite li u svom zivotu, a i nacelno, vezu izmedju levicarstva - osnovnih principa iz kojih je nastala moderna levica u Evropi i utemeljivanja nevladinih organizacija?

- Da, mislim da bi se tako moglo reci. Dosta ljudi koji se nalaze u levici podrzava postojanje nevladinih organizacija. S druge strane, mnogo je siri socijalni osnov onih koji su u nevladinim organizacijama ili ih podrzavaju, oni dolaze iz mnogo sireg spektra nego sto je onaj koji pokriva levica. U Danskoj, posebno, ima mnogo zena koje rade u nevladinim organizacijama. Zene vole da rade stvari koje imaju veze sa zivotnom bazom, ne vole radikalna opredeljivanja. U Medjunarodnoj zenskoj ligi za mir i slobodu ima dosta zena cije je politicko opredeljenje levicarsko, ali je vecina, pre svega, zainteresovana da zastupa svoje vitalne interese i da tu kreira, sto nije uvek jednako nekom politickom opredeljenju. Dakle, interesi u nevladinim organizacijama su izmesani. Ima ljudi, koji buduci da zele da urade nesto sto samtraju dobrim, ulaze u partije da bi to preciznije definisali i lakse ostvarili. Partije su, medjutim, po svojoj sustini manje demokraticne sto, bar zene, dozivljavaju kao ogranicenje: Uvek se mora podrzavati glavna linija, nema iskoracivanja. Ovde, u Srbiji, zene su bile veoma aktivne u nevladinim organizacijama kao sto je Centar za antiratnu akciju. O tome sam i ja pisala.