Opasno zaostravanje krize u Saveznoj Republici Jugoslaviji

Iako je tehnologija Miloseviceve vlasti bazirana na razaranju institucija, kao sto je poceo svojevremeno s Kosovom, bivsom Jugoslavijom, pa Srbijom i sada SRJ zaostravanjem odnosa izmedju dve republike, kljucno je pitanje dokle ce ici daleko u daljem produbljivanju krize s Podgoricom

Vojislava Vignjevic

Suluda i opasna ideja da se virus nacionalisticke kontaminacije ubrizga (i) u crnogorsku javnost, "sirenje istine", ovoga puta ne o "vaskolikom srpstvu" vec o "pravom pobedniku", tojest postizbornom menjanju rezultata u nadmetanju za predsednika manje federalne jedinice, ideja koju tako uporno i bezocno lansira zvanicni Beograd pod firmom toboznje zastite i odbrane tamosnjih navodno pokradenih biraca, zlokobno nagovestava mogucu novu dramu na tlu ove trece, skracene Jugoslavije. Kao da drame one prethodne, od krvavog raspada bivse federacije i rasnog pozara ciji je fitilj zapalio isti piroman nije bilo dosta, kao da strahota, poigravanja ljudskim sudbinama i zivotima i prekomernog i nasilnog proizvodjenja istorije zarad ocuvanja autoritarne vlasti i apsolutisticke moci nije bilo dovoljno.

Zaglusujucu, huskacku, prljavu i histericnu propagandu koju ovih dana po direktivi bracnog para sa Dedinja agitpropovski besprekorno sprovode u delo inzenjeri dusa i perjanici negdasnjeg medijskog rata koji je utro put onom pravom, razarajucem, kada su glasnogovornici vlastodrzaca pozivali na odbranu srpskog naroda i srpskih teritorija od svekolike unutrasnje i svetske zavere, nije ni na trenutak zaustavila jeziva cinjenica da je danak pogubne fasizacije i totalitarizacije Srbije platio glavom jedan decak tamnije puti usred Beograda, sto bi za svaku iole normalnu vlast predstavljalo zvono za uzbunu. Naprotiv. Doliva se, svesno, ulje na vatru, pa se u razbuktavanju nacionalne netrpeljivosti ne koriste samo zvanicna saopstenja vladajuce stranke u Srbiji nego se ona potkrepljuju i "gostovanjem" uz nacionalisticka senlucenja u mestima pogodnim za takvu vrstu vec vidjenih "spontanih dogadjanja", poput onoga sto se pre neki dan desilo u Tuzima, pogranicnoj varosi kraj Podgorice naseljenoj Albancima, sto se na srecu zavrsilo bez incidenata.

Kako drugacije protumaciti saopstenje Socijalisticke partije Srbije u kojem se naglasava da je gradjanima u Crnoj Gori oteta izborna pobeda "uz pomoc proverenih neprijatelja - islamskih fundamentalista, albanskih i ustaskih separatista, kojima je rasparcavanje Crne Gore i Savezne Republike Jugoslavije bio i ostao krajnji cilj"? Ili, jos direktnije i sramnije, ako ima kud, saopstenje koalicionog partnera JUL, kojim se po staroj boljsevickoj recepturi svi gradjani koji su glasali za (ideoloski nepobodnobog i sumnnjivog) Mila Djukanovica proglasavaju neprijateljima.

Bulatovicev poraz, odnosno Djukanoviceva pobeda najdirektnije mogu uticati na repozicioniranje Miloseviceve funkcije federalnog predsednika. Da bi naime tu funkciju ucvrstio, bila mu je potrebna Bulatoviceva pobeda jer bi u narednom periodu mogao da racuna i dalje na poslusnu Saveznu vladu i one ministre koje, iako su dosli iz Crne Gore (Knezevic sa resorom pravosudja i Bulatovic sa resorom odbrane) zapravo on kontrolise. Odbijanje Momira Bulatovica, Milosevicevog bliskog saveznika, da prizna poraz na predsednickim izborima u Crnoj Gori dobija jos jednu dimenziju koja se ogleda i u najnovijem zahtevu da se u Crnoj Gori raspisu ne samo novi predsednicki nego i prevremeni parlamentarni izbori. Milosevicu je zapravo potrebno da promeni sastav gornjeg doma saveznog parlamenta, Veca republika, odnosno poslanicki deo koji daje manja federalna jedinica da bi uz pomoc Bulatovicevih pristalica mogao u odredjenom trenutku realizovati ono sto mu je cilj od momenta kad se preselio u Beli dvor - a to je promena Ustava da bi i formalno dobio ovlascenja koja je imao kao predsednik Srbije.

U ovakvoj kombinatorici tipicnoj za Milosevica racunicu mu kvari Djukanovic. Ukoliko naime njegova partija izdrzi zestoke pritiske beogradskog rezima, a pod pretpostavkom da haranga koja se vodi sa Dedinja ne preraste u nesto gore i opasnije na prolece, na vec zakazanim crnogorskim parlamentarnim izborima, Djukanoviceva Demokratska partija socijalista moze zajedno sa tamosnjom opozicijom promeniti crnogorski sastav Veca republika. Ovo je tim znacajnije ako se zna da je Djukanovic jedan od najostrijih Milosevicevih kriticara koga optuzuje da je Srbiju i Crnu Goru gurnuo u medjunarodnu izolaciju i finansijski slom, te da je namera podgorickih reformista da Milosevicu omoguce samo vrsenje protokolarnih funkcija koje mu slede po prvom zakonu zemlje. S druge strane, izbor Mila Djukanovica za predsednika Crne Gore predstavlja ne samo pobedu pristalica radikalnih ekonomskih i politickih reformi, vec i izuzetno znacajnu psiholosku prednost nad poslednjim bastionom socijalizma u Evropi kojeg personifikuje Milosevicev autoritarni rezim.

Kao pobornik realne, a ne Crne Gore ravnopravne samo na papiru unutar jugoslovenske federacija, Djukanovic se zalaze za potpunu otvorenost SRJ prema svetu i trzisnu privredu zasnovanu na privatizaciji i privlacenju stranog kapitala, a izjava da ce biti uhapsen Radovan Karadzic ukoliko dodje u Crnu Goru vise nego recito potvrdjuje spremnost novog predsednika da aktivno doprinese ostvarivanju Dejtonskog sporazuma. Iako se deklarativno zalazu za sprovodjenje Dejtona, otvaranje SR Jugoslavije prema svetu i privatizaciju i Milosevic i njegova partijska masinerija upravo na sadasnjem statusu kvo a posebno na cinjenici da je Jugoslavija danas izolovanija nego ikada, crpu svoju vlast i kontrolisu sve vitalne funkcije drustva, drzeci cvrsto u rukama najvaznije poluge vlasti - policiju i finansije. Ali su isto tako Milosevic i njegov aparat svesni da uspeh premijera reformatora u Crnoj Gori moze uticati i na promene koje neminovno moraju kad- tad doci i u Srbiju. A to sto Djukanovic ima kontrolu nad policijom i sluzbom drzavne bezbednosti u svojoj republici, te sto mu je i drzavna televizija kao najmocniji tamosnji medij naklonjena moze biti vazan i respektabilan faktor u konacnom ishodu ove neravnopravne borbe. Naime, verovatnije jeste da bi se i u Srbiji mogle mnogo brze dogoditi promene ukoliko bi se vladajuca Socijalistica partija pocepala onako kako se to desilo u crnogorskoj Demokratskoj partiji socijalista, to jest ukoliko bi eventualno reformsko krilo odnelo prevagu nad konzervativnim, istorijski prevazidjenim neokomunistima.

Iako je tehnologija Miloseviceve vlasti bazirana na razaranju institucija, kao sto je poceo svojevremeno s Kosovom, bivsom Jugoslavijom, pa Srbijom i sada SR Jugoslavijom zaostravanjem odnosa izmedju dve republike, kljucno je pitanje dokle ce ici daleko u produbljavanju krize sa Podgoricom. U Crnoj Gori sada je dovoljna iskra pa da dodje do eksplozije, a signal za ispaljivanje ove iskre mora dati jugoslovenski predsednik. No, da li se on u ovom trenutku koleba i odmerava sanse? Ako prihvati poraz Bulatovica onda mora pristati na kompromis s Djukanovicem. U suprotnom, ova najnovija kriza, uz tesko i nepromenjeno stanje na Kosovu i katastrofalnu losu ekonomsku i socijalnu situaciju u zemlji moze eskalirati do takvih razmera cije bi posledice bile nesagledive ne samo po SRJ nego i siri region. Valja se medjutim nadati da je medjunarodna zajednica svesna ovako opasne situacije i da u ovom momentu ocigledno nije dovoljno samo to sto je OEBS priznao regularnost predsednickih izbora u Crnoj Gori.

Ukoliko pak dodje do kompromisa s novoizabranim crnogorskim predsednikom, taj korak bi mogao oznaciti otvaranje sireg dijaloga vlasti i opozicije, koji je neophodan ne samo da bi tenzije splasle nego i da bi se konacno pronasao put izlaska iz duboke krize u koju je zapala jugoslovenska federacija od samog svog osnivanja, sto se ponajbolje vidi permanentnom blokadom saveznog parlamenta i drugih institucija savezne drzave, buduci da je upravo Djukanovic za Milosevica i njegove aparatcike najveci i najopansiji oponent rezimu u ovom trenutku. U tom kontekstu veliku sansu u mogucem otvaranju dijaloga izmedju Milosevica i Djukanovica moze imati i demokratska srbijanska opozicija ali pod uslovom da se rastereti sujetnih ambicija, kompromitovanih jagmom za vlascu politicara i jos uvek usijanih romanticarsko-nacionalistickih ideja u pojedinim opozicionim glavama. No, bez obzira na to sta ce se desavati dalje u odnosima izmedju dve republike, demokratska srbijanska opozicija je i pred odgovornom odlukom o tome sta joj valja ciniti uoci novih predsednickih izbora u Srbiji. Ona to mora odmeriti politicki zrelo, imajuci u vidu sve ono lose sto je uradila prokockavsi i poverenje gradjana i kapital stecen tromesecnim demonstracijama sirom Srbije. Iako je rezim demokratsku opoziciju ponovo doveo pred svrsen cin, zakazujuci izbore pod istim neregularnim i nefer izbornim uslovima kao i prethodne, najgore sto se jos Srbiji moze desiti jeste da se Seselj ustolici na predsednickom tronu milosevicevskim ovlascenjima i da se ucvrsti crveno-crna koalicija, sto bi izazvalo citav lanac dramaticnih dogadjaja pa i mogucnost uvodjenja ne samo vanrednog stanja nego i izbijanje gradjanskog rata na ovim prostorima.