SRBIJU NE VOLI KO JE VOLI OVAKVU KAKVA JE DANAS

Mirko Tepavac

Kad je belosvetski prevarant, carski izaslanik Ostap Bender posle Oktobarske revolucije dosao na sastanak "belih prsluka", ocajnih zbog gubitka vlasti i imovine - na njihovo pitanje kako se spasti od boljsevika - odgovorio je: "Resenje je vrlo prosto - treba samo srusiti sovjetsku vlast!". Pokupio obilne dobrovoljne priloge i - nestao! Jednostavna resenja spasavanja od komunizma odavno su, dakle, pronadjena.

Iluzija jednostavnih resenja i prekih puteva vrlo je zavodljiva, a demagogija najuspesnija bas kada je najstetnija. Kad je tako, tesko stice popularnost ko govori istinu, kao sto medju zaslepljenima slabo prolazi ko bolje vidi. Retke su kod nas politicke stranke, drzavnici ili politicari, koji su odoleli da ne nastupaju sa onim sto "pali" umesto onog sto vredi.

Javno mnjenje je cudna zagonetka. U gustoj magli ideologija, himera i mitova, vec citavu deceniju dominiraju tri velike, u normalnom svetu vec kompromitovane demagogije: nacionalna (velika, centralizovana Srbija), socijalna (pravedna jednakost u siromastvu) i drzavna (ponositi protiv Srbima nenaklonjenog sveta). Te tri demagogije su bile "dobitna kombinacija" i na ovim izborima. Najvise seseljevska, koja je najvestije, ali i najbezobzirnije, koristila sve tri, iako ih nije zanemarila ni vecina onih koji pretenduju na casni epitet demokratske opozicije. U takvoj konfuziji tesko da ce se uskoro probiti do glasacke vecine programi i koncepti koji pouzdano vode u buducnost, tim pre sto ona zbilja zadugo ne moze biti ni pouzdana ni vedra. Odvise nestrpljivi da stignu do vlasti po svaku cenu, nece je posteno steci, niti ce, ako je i steknu, dugo zadrzati.

Najvitalniji problemi Srbije stigli su tako do same granice neresivosti, Kosovo pre svih! Nije dovoljno da ni opozicija "ne da" Kosovo, njega vec ne da ni Milosevic, a to za njim ponavljaju i oni koji dobro znaju da Kosovo, bas na ovaj nacin, Srbija nece moci da zadrzi. Svi ne daju ni stopu "srpske zemlje" (sto, uostalom, jos uvek ne da ni omrznuta medjunarodna zajednica) - a niko ne sme da se otvoreno zalozi ni za stvarnu autonomiju Kosova sto, medjutim, uporno zahteva taj isti svet. I sta ce biti ako jednoga dana zakljuci da za Kosovo definitivno nema resenja u okviru Srbije i Jugoslavije pri ovakvom ponasanju vlasti, podrzane i opozicijom. Hocemo li za danas, mozda, jos uvek mogucim resenjima zaliti kao sto sada zalimo za odbacivanjem plana Z-4 za Srbe u Hrvatskoj. Kosovo nije jedini ali je svakako najmarkantniji u nizu drugih primera takvog politickog ponasanja.

Srpski radikalizam je rodjen i odnegovan na velikodrzavnom, populistickom programu antibirokratske revolucije koja je Srbe uvalila u besmislen rat, a Slobodana Milosevica uzdigla na vrhunce svevlasti. Danas Seselj nudi isto to, samo uverljivije i agresivnije, kao pouzdaniji izvodjac Milosevicevih projekata od njega samog, jer hoce da ide do kraja, kada se ovaj umorio i obeshrabrio. To je sva tajna radikalskog izbornog uspeha, ali i sudbonosni rizik da se jedno osvedoceno zlo pokusa ispraviti pomocu jos veceg, uz glasacku podrsku vecine Srba. Nacionalisticki fundamentalizam tako produzava da zivi pod novim barjaktarima. Konacno uspeti, ipak, ne moze, ali nas jos dublje unazaditi, ipak jos moze.

Vlast definitivno ne sme nista da menja, da ne bi bila zamenjena, a prava opozicija nije uverljivo dokazala da zeli, hoce i ume nesto bitno drugo i bolje. Nije ni cudo sto se opozicija toliko usteze, skoro stidi, da ojaca oslonce na medjunarodnu zajednicu za demokratske transformacije, jer nju od sveta odvaja ksenofobija, koju je vlast i narodnjacka opozicija vesto uspela da upotrebi za svoju samoodbranu. Svi tako pristaju na demagosku formulu da je partriotizam nespojiv s otvorenoscu prema evropskim i svetskim demokratskim uzorima. Malo je verovatno da Milosevicev establisment ima snage za neki reformski zaokret, a jos manje je verovatno da bi pri tom zaokretu uspeo da sacuva opasno vec ugrozenu koheziju u svojoj partiji i koaliciji. Pre sedam godina, projekat reformi Ante Markovica stekao je veliku popularnost od koje su se uplasile sve republicke oligarhije i slozno ga srusile. Srusile cak i samu Jugoslaviju da bi osujetile reforme. I potonji rat, po svojoj drustvenoj sustini, bio je rat protiv evropske modernizacije, jedini koji, nazalost, ni do danas nismo uspeli da izgubimo.

Put do bolje vlasti vodi preko promene drustvene svesti! Najtezi je bas zato sto je jedino pravi. Dug je i tezak, jer je mnogo veca kriticna masa i ujedinjena drustvena volja potrebna da se nesto promeni, nego da se postojece stanje sacuva. Dok evropska civilizacija ne prodre u svest gradjana, nece se naci ni u glasackim kutijama. Nije lako ispraviti taj sustinski socijalni, nacionalni i mentalni poremecaj, koji je izbacio na povrsinu najprimitivnije slojeve drustva s kojima su vezale koaliciju novorodjene lazne elite, pogodujuci njihovim ukusima i merilima. Gradjanska Srbija, uljudna, kreativna i obrazovana, pokusala je da se promoli protekle zime, ali je grubo onemogucena policijskim kordonima i liderskim rivalitetima. "Zajedno" danas propada - i svi zajedno - i svako za sebe! Sto je najgore, kompromitovana je i sama ideja "zajedno" a ne samo jedna koalicija.

Rezultati izbora su otvorili nov proces razgranicenja medju strankama i u njima samima i to je mozda jedini ohrabrujuci rezultat. Nece ga izbeci ni stranke koje su imale uspeha na izborima ni one koje su porazene, ni vladajuce ni opozicione, ni levi blok ni SPO, ni Srbija ni Crna Gora, ni Vojvodina, pa mozda ni Kosovo. Slede, dakle, nove bure na nasoj politickoj sceni, koje mogu, mozda, doneti nova osvescenja, nove odnose snaga i zdravije opozicione saveze i koalicije. Izuzetak je mozda samo SRS, ciji su uspesi u pravoj srazmeri s neuspesima svih ostalih. On je danas ujedinitelj svih ekstremista, kako u vlasti tako i u opoziciji. Budimo ipak pravedni: nije Seselja uzdigao samo nacionalizam, nego i veliki deo sirotinje, koja ne mari za njegovu veliku Srbiju, nego se pouzdaje u njegova brza i preka resenja koja zavodljivo obecavaju pravdu i hleb.

Srbija je malaksala i oslabila. Socijalne razlike i drustvena zla tesko da su ovde ikad bila veca nego danas. Razlike nisu nastale na nepravednoj raspodeli nekog povecanog opsteg bogatstva, nego u povecanju opsteg siromastva. Namnozili su se i osilili oni koji kao da ne zive s nama, nego umesto nas. I dobro, za razliku od nas. Na zapustenom politickom prostoru, opterecenom populizmom i patrijarhalnoscu, lako uspevaju sarene laze i sladunjave uspavanke, a beznadje se upravo zato najlakse lepi bas za najjeftiniju demagogiju. Srbija je umorna od lazi - a ipak kao da jos nije zeljna istine.

Milosevicev SPS ne ume da deli vlast ni sa kim. Dugo to nije ni morao, a sada konacno vise i ne moze da vlada sam. Priblizava li se trenutak kada se nece vise raditi o podeli, nego o predaji vlasti! Na to jedino nece pristati, a stanje duhova i odnos snaga ne obecava da ce to proci bez sudara i lomova. Jedino su, nazalost, prava resenja za duze dogledno vreme malo verovatna, sa sve manjim izgledima da nastanu institucionalnim putem. Ne treba mnogo pameti za zakljucak da danas nijedan od stranackih prvaka nema uslova da samo sa svojom strankom dobije predstojece ponovne predsednicke izbore - ni Seselj, pa vise ni Milosevic, cak i kad bi imao pravo da se po treci put kandiduje. Sanse bi imao mozda samo neki vanstranacki kandidat, licnost neporecivog licnog integriteta i neosporivog ugleda, pod ciju bi se kandidaturu mogle potpisati najuglednije licnosti privrede, nauke i kulture. Dakle, neko ko ne bi pretendovao da bude novi vodja i spasilac, nego skromni predsedavajuci civilizovanom gradjanskom demokratijom, ko bi svoj mandat upotrebio da demontira natparlamentarna ovlascenja i autoritarnu predsednicku moc - i na to se pred Srbijom i svetom javno obavezao. Ako i ne bude izborni pobednik, opozicija i njen kandidat bi pobedili moralno, sto u ovom trenutku nije manje vazno. Ako je i takva mogucnost daleko, onda je i Srbija daleko od progresa i evropske emancipacije.

Srbiju ne voli ko je voli ovakvu kakva je danas. Zasluzice je ipak na kraju oni koji budu umeli da joj kazu i ono sto ona danas ne voli da cuje.

(Tekst preuzet iz novog broja casopisa "Republika").