42. MEDJUNARODNI SAJAM KNJIGA

Kao i svake godine, Sajam knjiga poceo je sa bljestavilom, pompom i velikom paznjom medija. Zasluzenom ili nezasluzenom paznjom, videce se na kraju manifestacije. Prvi utisci kazuju da Sajam nije ni bolji ni gori od proslogodisnjeg. Ipak, moglo se nastaviti sa tradicijom da se ulaznice za otvaranje manifestacije ne naplacuju, a kako je ovo pre svega kulturna manifestacija ili bi to trebalo da bude, moglo se skrenuti paznja obezbedjenju da se u skladu sa tim i ponasa prema posetiocima, a ne da ih odguruje nimalo nezno sa ulaza kao sto se dogodilo preksinoc sa jednim starijim covekom.

Prve veceri svi izdavaci jos uvek su postavljali standove, ali se vec drugog dana moze reci da se na Sajmu nije pojavilo neko veliko iznenadjenje van onoga sto je najavljivano. Posetilaca ima i nema, ali to su tek prvi dani. Sto se tice broja izdavaca, cini se da ih je manje nego prosle godine. Prilicno je sporna tvrdnja organizatora da je prisutno 80 stranih izdavaca (ukoliko u taj broj nisu uracunati njihovi dobavljaci sa nasih prostora i izlozene knjige na standovima kulturnih centara ambasada), a posebno iznenadjenje je sto je odziv knjizara svakako manji nego prosle godine. Ispunjena je prva galerija, a druga je potpuno prazna. Dobra vest za vecinu posetilaca je sto gotovo svi daju popuste - i do 80 odsto.

Prvi, u komentarima, i drugi dan Sajma obelezilo je izlaganje austrijskog pisca Petera Handkea na otvaranju. Handkeov govor bio je smesa politike, moralnih preporuka ili pouka, te poimanja polozaja i uloge pisca.

Govoreci o medijima, Handke je rekao da je njihova sudbina odlucena sa ratom u Jugoslaviji, te da su potrebni novi, "koji nece doci tako brzo", ali je dodao da ce se mozda pojaviti "sledece godine u Jerusalimu". Novinari srednjeg kvaliteta su "postali losi", i to "potpuno losi" u smislu da su postali "cinicni", a rec "cinik", kaze Handke, "dolazi od reci pas", dok su dobri novinari nestali i ne mogu da objavljuju tekstove. Ljudi iz Jugoslavije koji su krivi za rat tragicne su figure, dok je medjunarodna zajednica kriva - "na cinican nacin".

Presavsi na polje knjizevnosti, Handke je govorio o polozaju pisca. Uvod u pricu o "novom vrednovanju pisaca nastalo sa ratom u Jugoslaviji", bilo je njegovo iskustvo iz Ljubljane, gde je predstavljao knjigu "Pravda za Srbiju". Posle citanja odlomka o napadu na Dubrovnik pokusao je, kako je rekao, da postavi pitanje da li je taj grad u tom momentu bio potpuno razrusen, ili ostecen ("sto je samo po sebi lose") ili su pojedine zgrade bile razrusene ("sto je samo po sebi takodje lose"). Bio je, kako je rekao, prekinut od publike, koja ga je pitala da li zna da je u Dubrovniku "srpska vojska ubila jednog pesnika". "Tada sam se upitao da li je smrt pesnika znacajnija od smrti sustera", rekao je Handke. " Za mene je smrt sustera isto sto i smrt pesnika. Bio sam razocaran sto je smrt pesnika iskoriscena u demagoske svrhe."

Potom je "gost Srbije", kako je sam pisac rekao na pocetku izlaganja, govorio o srpskoj knjizevnosti, za koju mu se "cini da je najrazudjenija u ovom veku". U prvi plan izvukao je Andrica i Crnjanskog, Dobricu Cosica ("od njega se moze uciti sta je socijalno pisanje, sta je povest"), Milorada Pavica ("od njega se moze uciti sta je igra"). "Pisci od kojih mogu najvise da naucim jesu Milovan Danojlic i Aleksandar Tisma. Danojlic je antropolog, istrazivac na terenu, koristi jezik ulice. Tisma je najpesimistickiji pisac Evrope, koji opisuje ljude kao zivotinje. Od njega mozemo da naucimo sta je prociscenje", rekao je Handke, dodajuci da bi Tismu predlozio za Nobelovu nagradu.

Obracajuci se posetiocima povremeno na srpskom, Handke je na kraju spomenuo i utakmicu Jugoslavija-Madjarska. Tvrdeci kako nikada nije sreo "fanaticnog, preterano uzbudjenog Srbina", za razliku od Austrijanaca, Handke je pozeleo mnogo uspeha i mnogo uzbudjenja medju gledaocima - ali bez fanatizma.

R. Stanic