REPORTER "NASE BOBE" SA GRADJANIMA BEOGRADA NA PROTESTIMA ZBOG UBISTVA DUSANA JOVANOVICA

"Eto, vidis, ako mu kazem 'ne diraj nikoga', prodji, opet moze da se desi", govori mlada Romkinja, znatno ostarelog izgleda

Zeljka Jevtic

Romi su po prvi put organizovano protestovali, a Srbi i gradjani drugih nacija, palili su svece i koracali ulicama grada, takodje povedeni iskrenim emocijama. Bio je to protest na kome je izostalo uobicajeno obracanje sa "gradjani", "gradjanke", "sugradjani". Dominiralo je oslovljavanje - braco i sestre. Ipak, okupljeni Romi su javno izrekli da su na marginama ovog drustva i da na tom dnu unapred nemaju prava. Zbog brutalnog ubistva cetrnaestogodisnjeg Dusana Jovanovica, Beograd je prozvan.

- Ne zelim da budem deo kolektivne krivice. Oduvek sam izlazio na ulicu. Tako sam davao svoj glas, sebe, protiv svega nenormalnog u ovom drustvu, a cega je u izobilju - kaze vremesni Beogradjanin.

- Ko su im roditelji? Zasto se ne objave imena ubica? Ne zbog daljeg nasilja, vec pokusaja, da ako je moguce, oni koji su krivi osete sram - kaze M.P., majka dvoje dece. - Oduvek sam znala prijatelje svoje dece. Cak iako ne kazu, primecivala sam da li imaju probleme, neke promene. Ni ja nemam mnogo slobodnog vremena, radim gotovo ceo dan. Ali osnovno, da su mi deca na pravom ili krivom putu, po nekim moralnim kriterijumima uvek primetim.

Oba dana protesta, i u ponedeljak, u Beogradskoj ulici, i u utorak, posle sahrane, okupljeni gradjani trazili su pravog krivca, za tragican dogadjaj. Od roditelja, preko drustva, do samih decaka.

- Oni su isto deca. Sta oni znaju o rasizmu. Deca su ubila dete. Ne znam ni koga bih okrivio. Zao mi je i tih decaka, jedino cemu se nadam je da se kaju i da se vise nikada nece ponoviti - kaze sredovecni Beogradjanin, koji nije zeleo da se predstavi.

Ne krijuci svoje ime, prezime i adresu, sa zutom trakom oko ruke, sezdesetogodisnjak, uplakan, ispricao nam je pricu o svojim prijateljima Jevrejima iz Trece beogradske gimnazije. "Otisli smo da im odnesemo pomorandze. Vec su bili ubijeni. Bilo je to davno, i gotovo od svega sam se secao samo trenutaka, provedenih sa mojim drugarima. Ovo me je podsetilo na sulude uzroke. Slavimo oslobodjenje. Ne shvatamo, okupacija se nastavlja. Ogorcen sam, bukvalno izgubljen ovih dana. Danas ubijaju Rome, sutra ce neke druge. Na kraju, kako je krenulo, doci ce red na Srbe."

- Vidi, sada je tu policija. Nema ih, kao po obicaju, na stotine, ali tu su. Uvek prisutni cuvari javnog reda i mira. Gde su bili onda, kada je trebalo? Gde su sve ovo vreme, dok se taj olos opija ispred dragstora. Nema ih - gotovo da je uzvikivao sam za sebe, sugradjanin, u trenutku kada je ugledao dva policajca, nedaleko od gradjana koji su se okupili kod mesta na kome je decak izdahnuo.

- Nikada se nismo bunili. Dobiju batine, ovi nasi u Gradskoj cistoci. Ali ovo niko nije ocekivao - kaze mladi Rom, koji je obezbedjivao skup.

- Ne znam sta da mislim. Ide mi dete u skolu, nije neki djak, al' dobar je decko. Nikada mi nije palo na pamet da moze tako nesto nekome da se desi. Eto, vidis, ako mu kazem ne diraj nikoga, prodji, opet moze da se desi. Po prvi put, eto i ja se plasim i za sebe. Ti celavci, sta ce im to. Tol'ko ima drugih problema, da se, bre, prezivi, a ne da se ubijamo i bijemo, kad ionako jedva zivis - kaze mlada Romkinja, znatno ostarelog izgleda.

U domu Jovanovica, deca, decakovi drugari iz skole, sede uplakani. U dvoristi okupljeni Romi, pricaju, o "policiji, vlasti". Jasna je podela na one koji su protiv vlasti i one "koji veruju da ce sve da se zavrsi po pravdi".

Dok se ostali razilaze, na ulici, pored sveca, raznolika grupa decaka i devojcica, na svoj nacin razmatra sta im je ciniti. Odlucni su u ideji da "stvar treba uzeti u svoje ruke". Ne samo deciji naivni odgovor, na nasilje - nasiljem, na srecu ostao je samo verbalan.

Na zgradi preko puta, mnostvo sveca upaljenih na simsu. Na prodavnici pored koje je decak ubijen, ostali su jos samo tragovi lepka, a plakat "...Oni su gledali dok decak umire", skinut je.