PISMO JAVNOSTI POVODOM UBISTVA DUSANA JOVANOVICA

U Beogradu je prebijen do smrti ("zatucen) trinaestogodisnji decak, verovatno nesto tamnije boje koze. Ubice bi mogle biti nesto stariji, ali izgleda ipak nepunoletni mladici, tzv. skinhedsi.

Normalan covek (a ja zelim da verujem da je vecina nas jos uvek normalna) uzasava se svakog ubistva, a narocito ubistva deteta. Ovako teski problemi socijalne patologije razlog su za uzbunu u svim ozbiljnim drustvima. O tome se siroko diskutuje mesecima i traze se najbolji nacini prevencije.

Bojim se da u navedenom dogadjaju kod nas postoje i neki specificni aspekti koji se drugde ne srecu. Moguce ubice, osamnaestogodisnjaci, poslednjih deset godina rastu u drustvu potpuno razorenih etickih vrednosti. Davno je bilo kada je pocelo "vracanje dostojanstva srpskom narodu". U medjuvremenu, od drustva srednje razvijenosti sa narastajucom gradjanskom klasom i urbanim mentalitetom pali smo u kal gotovo plemenske zajednice ozbiljno narusenih svih etickih normi. Poslednjih deset godina inaugurisan je sistem koji jednostavno ne dozvoljava razlike - nacionalne, rasne, jezicke, politicke, kulturne, polne ili civilizacijske - i zato je mali Rom ubijen - on je bio drugaciji nego njegove ubice.

U beskrupuloznoj borbi za vlast, moc i novac (redosled napravite sami) prvo nam je vladajuca garnitura objasnila tipicno frojdovskom zamenom teza da nas Hrvati, Slovenci (ili Madjari, Nemci i Amerikanci) mrze - dakle braneci se mi moramo mrzeti njih. Brojne kulturne institucije i sredstva javnih komunikacija formirale su sliku u nasem mozgu o Albancima, Romima ili Muslimanima kao o manje vrednim u civilizacijskom i kulturnom pogledu nego sto su to Srbi, a o Hrvatima ili Slovencima kao o narodima sa mentalitetom beckih sluga. Vlast i najveci deo opozicije (uz castan izuzetak GSS i nekih drugih, uglavnom marginalnih grupa) nisu se sukobili oko toga da li je trebalo rusiti Vukovar, paliti Dubrovnik i maroderski hiljadu dana ubijati Sarajevo, nego oko toga da li je to bilo dovoljno i da li je vise trebalo klati zardjalim kasikama. Srpska pravoslavna crkva nije izrekla kroz usta svojih velikodostojnika i samog Patrijarha nijednu rec eksplicitne osude za poznate i dokazane masovne zlocine izvrsene od strane i u ime Srba, a grupa akademika SANU u maniru najboljih trgovaca tudjom krvlju (svoje staracke eritrocite cuvaju za "usrecivanje" i dolazecih generacija) sastavlja vec drugu deklaraciju u odbranu ljudi opravdano osumnjicenih za najteze zlocine protiv covecnosti, jer "zaboga, oni su Srbi, a poznato je da svet mrzi Srbe" - uzgred, pesmica prepoznatljiva i sa druge dve strane.

U takvoj drustvenoj atmosferi trinaestogodisnji decak zatucen je motkama na ulici - kazu da mu je bio slomljen vrat sto je dobro - jer onda bar nije u poslednjim trenucima mogao da oseca fizicki bol. Iako mu je prezime bilo Jovanovic, zatucen je jer je bio Rom. Bio je, verovatno, nesto tamnije boje koze. Njegova smrt pada na dusu brojnim institucijama ove zemlje - aktuelnoj vlasti, opoziciji, Akademiji, Crkvi, Udruzenju knjizevnika i drugima.

Naucimo da drugacije ne znaci ni bolje ni gore - znaci samo drugacije. Davno je vec bilo vreme da se "nebeski narod" suoci sa svojim ruznim likom u ogledalu.

Dr Vladan Bajtajic, neurohirurg, Beograd