POZORISNE PREMIJERE

Nebojsa Romcevic "Laki komad", rezija Egon Savin, scenograf Geroslav Zaric, kostimi Bojana Nikitovic, muzika Stevan Divjakovic, produkcija SNP Novi Sad

Ima u najnovijoj predstavi Srpskog narodnog pozorista Novi Sad "Laki komad" najmanje dvostruke simbolike. Ne tako davno, jedan od najcescih zakljucaka svih razgovora o savremenom domacem tekstu glasio je da nove srpske drame skoro nema. Vec tokom prosle godine, narocito na Sterijinom pozorju, festivalu domaceg dramskog teksta, ispostavilo se da situacija i nije tako mracna kako se tvrdilo. Pojavili su se tekstovi Dusana Kovacevica, zatim Gorana Markovica, mladih pisaca Ivana M. Lalica i Biljane Srbljanovic. I jos mnogo drugih koji se nisu "plasirali" na Pozorje. Otkud onda da u Srpskom narodnom pozoristu posezu za jednim komadom pisca mladje generacije Nebojse Romcevica cija praizvedba i nije bila tako davno.

Novi Sad je, kao mudriji pozorisni centar (zbog cega je lisen slave otkrica mladog pisca) i ovaj put postupio po starom receptu. Postavio je na scenu komad koji su Beograd i jos neki gradovi vec videli. Ali, problem nije u tome. Pravo pitanje, ako odgovor vec nije dat, glasi da li je moguce da su mladi pisci vec "presusili", ili da su i dalje manje zanimljivi od starijih. Ovo tim pre sto je Nebojsa Romcevic bio primoran, da ukoliko zeli da njegov komad bude aktuelan, izvrsi preradu i dopisivanje poslednje scene koja je u stvari sustinski razlog zbog koga Egon Savin, kao reditelj koji je svoje najbolje rezije ostvario svojevrsnim replikama beogradskim postavkama vec slavnih tekstova, radio ovaj "laki" komad.

Farsicnu pricu o generalskom sinu, njegovim nesporazumima sa ocem - nedostignutim svalerom, kao i situacija u koju ce ga dovesti zavist i naravno, zena, Romcevic preinacava u (da parafraziramo Dusana Kovacevica) bolnu komediju naravi. Glavni junak Djordje, naime, nije vise samo nesrecno dete jednog oficira vec metafora izgubljene mladosti koju su roditelji, ti dobrotvori svoje dece, upropastili do kraja. Ubistvo koje ce Djordje izvrsiti, i potom, zalivsi oca betonom, preuzeti njegovu ulogu, pokazace da ni deca nisu nista bolja, osim ako nisu nasa. Kada pocne ziveti ocev zivot, koji istovremeno podrazumeva tetku kao svalerku, sverc vojnim materijalom, nemilosrdne kolege oficire, Djordje saznaje da ni njegova zena nije bila imuna na ocev "talenat". Zabetoniran, njegov otac ce tek tada postati viseznacnim simbolom. Za generaciju "drogiranih kretena" on je Polokova statua velike umetnicke vrednosti, za "napaljenu" vremesnu uciteljicu olicenje postenja i hrabrosti iz nekih ranijih vremena dok je za svog sina osnovni uzrok krize identiteta. Na taj nacin je farsa prerasla u nesto drugo. "Laki komad" Nebojse Romcevica naime, nije dobro podneo preinacavanja. Umesto komedije naravi, koja je bila cilj i koja, zbog lakse strukture, nije mogla biti dosegnuta, dobijena je groteskna prica o nasem vremenu. Da je rediteljeva intonacija isla u tom pravcu tesko da bi bio postignut takav uspeh. Tacno procenjujuci da je mesto nuzne intervencije ono na kome jedna generacija "drogerasa" komunicira sa "slavnom" prosloscu svojih predaka podignutim srednjim prstom, Egon Savin vrsi potpunu dekompoziciju osnovnog motiva, kreativno usmeravajuci bes jedne generacije koja za sebe ne misli da je upropastena.

Istovremeno, osnovno uporiste svom konceptu, Savin je nasao u tumacu glavnog junaka Borisu Isakovicu i sinhroniovanoj igri mladih glumca. Boris Isakovic je tako sa neverovatnom lakocom prelazio iz jednog u drugi lik, uspevajuci da kada je sin, deluje poput pravog predstavnika nesnadjene generacije, propalog intelektualca koga je Savin izrazito feminizovao, ili da u ulozi oca bude "muskarac" od formata, bilo da grmi poput oficira Ozne ili da mora zadovoljiti debelu tetku, odnosno svastiku, vesto izlazeci na kraj sa brojnim situacijama zabune. Da je Gordana Djurdjevic Dimic u ulozi zene Cice bila na visini njenih ranijih ostvarenja, bila bi to ubedljiva opora komedija nasih dana. Medjutim, osim samom pojavnoscu, Dimiceva nije pronasla pravi kljuc za desifrovanje jednog viseslojnog lika koji je u ovom slucaju delovao prilicno rutinski. Nezadovoljna zena mozda i jeste takva zbog loseg muskarca pored sebe, ali to moze biti ocigledno samo u zivotu, ne i na sceni.

Tumaci ostalih likova, Stevan Salajic, Aleksandar Gajin i narocito Lidija Stevanovic, kao i studenti novosadske Akademije, svoje uloge resavaju sasvim korektno, ne dozvoljavajuci da ih njihova monstruozna struktura povuce u stranputicu.

Dodajmo da je scenograf Geroslav Zaric, koristeci resenje nage zene- stola, kao odredjeni citat ili vec vidjeno resenje u domacem pozoristu, napravio sasvim optimalnu atmosferu za igranje ove predstave, kojoj narocito doprinosi muzika Stevana Divjakovica

Zeljko Jovanovic