MEDIJI I MEDJUNARODNI MIR I BEZBEDNOST

Branislav Milinkovic

Organizovana medjunarodna zajednica je davno uocila vezu izmedju delatnosti sredstava za masovno obavestavanje i medjunarodnog mira i bezbednosti. Jos u okviru Drustva naroda usvojena je Konvencija o upotrebi radio- difuzije u svrhu mir (1936), ali prekasno da bi sprecila nadolazecu rtnu propagandu i uzase Drugog svetskog rata. Medjunarodni sud u Nirnbergu osudio je na smrt urednika antisemitskog nemackog casopisa "Jurisnik" Julisusa strajhera zbog podsticanja na zlocine protiv covecnosti.

Svesna opasnosti koje ratnohuskacka propaganda moze da ima za ponovno narusavanje mira Generalna skuspstina Ujedinjenih nacija je vec 1947. godine donela dve rezolucije koje se bave ovim pitanjem. Prva (110) osudjuje sve oblike propagande i podsticanja novog rata. Druga (127) poziva vlade svih zemalja da sprece sirenje laznih i iskrivljenih izvestaja koji mogu ugroziti mir. Posebno je zanimljiva Rezolucija Generalne skupstine 381 (1950) koja odredjuje sta se sve podrazumeva propagandom protiv mira. To su: podsticanje na sukobe i agresiju, izolacija svog naroda od kontakta sa spoljnim svetom putem stampe, radija i drugih medija, prikrivanje ili iskrivljivanje mirovnih aktivnosti UN i sprecavanje upozavanja sa stavovima ostalih drzava.

Najznacajniji medjunarodni dokumenti za zastitu ljudskih prava, koje je prihvatila ogromna vecina savemenih drzava, ustanovili su pravnu zabranu ovog vida zloupotrebe slobode izrazavanja. Tako je Medjunarodni pakt o gradjanskim i politickim pravima (1966.) zabranio propagandu u korist rata i zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mrzenje kojom se podstice na diskriminaciju, netrpeljivost ili nasilje (clan 20). Medjunarodna konvencija o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije (1965.) zabranila je podsticanje na rasnu diskriminaciju i rasisticko nasilje (clan 4), dok Konvencija o sprecavanju i kaznjavanju zlocina genocida (1948. poglasava kaznjavim podsticanje genocida (clan 3). Detaljno razradjene obaveze dzrava clanica OEBS na planu borbe protiv ksenofobije, etnicke mrznje i zagovaranja agresije sadrzane su u posebnom odeljku Dokumenta iz Kopenhagena (1990.).

Najnoviji zamah u borbi protiv neodgovornog i pogubnog koriscenja medija za ciljeve rata i etnickog istrebljenja predstavlja praksa Medjunarodnog krivicnog suda za Ruandu, koji sa svojim haskim blizancem cini jezgro buduceg Stalnog medjunarodnog krivicnog suda. Ovaj je sud podigao optuznicu protiv jednog od urednika zloglasne radio stanice "Hiljadu brezuljaka" iz Kigalija koja je pocetkom 1994. godine nedeljama pozivala pripadnike plemena Hutu na masakriranje svojih komsija iz plemena tutsi. Presuda u ovom slucaju moze biti od znacaja za Haski tribunal. Mada njegov Statut, na zalost, ne sadrzi jasnu inkriminaciju ratne propagande i raspirivanja etnicke mrznje, ima dosta eksperata koji veruju da nema pravnih prepreka podizanju optuznica protiv podstrekaca na vrsenje ratnih zlocina.

Kada se ima u vidu ovakav razvoj medjunarodne regulative i zbrzano sazrevanje svesti o ogromnom uticaju medija na pitanja rata i mira, lakse je razumeti zasto je medjunarodna zajednica, olicena u svom Visokom predstavniku za Bosnu i Hercegovinu gospodinu Karlosu Vestendorpu, resila da ogranici medijske sadrzaje za koje smatra da su usmereni protiv mirovnog procesa: cetiri predajnika Srpske rdio televizije oduzeti su studiju sa Pala i dodeljeni studiju u Banja Luci, a kao uslov za ponovno emitovanje programa iz paljanskog studija postavljeni su smena urednickog tima i profesionalizacija novianrskog sastava.

Oprav danje ovih odluka nalazi se u logici Mirovnog sporazuma za Bosnu i Hercegovinu. On nema puno posebnih odredab o medijima ali jasno nalaze sprecavanje i suzbijanje bilo kakvog verbalnog podstrekavanja etnickih i verskih neprijateljstava (clan I, 3, b Aneksa 7: Sporazuma o izbeglicama i raseljenim licima). Pored toga, Sporazum predvidja direktnu primenu Evropske konvencije o zastiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (clan 11. Ustava Bosne i Hercegovine) poka poznaje rezim dobijanja dozvola z rad radio i televizijskih stanica. Neposredno ovlascenje za suspendovanje medija ciji su progrmai suprotni duhu i slovu Dejtonskog sporazuma Visoki predstavnik je dobio tackom 70. dokumenta o sprovodjenju mirovnog sporazuma u Bosni i Hercegovini koji je usvojen maja ove godine u Sintri.

Razmljivo je zasto vlasti sa Pala dozivljavaju ideju da medjunarodna zajednica imenuje glavnog i odgovornog urednika SRT kao znacajno narusavanje suvereniteta. Takvo resenje nije predvidjeno dejtonskim sporazumom. Medjutim, dost aje blisko njegovoj osnovnoj ligici. Naime, prema Mirovnom sporzaumu, medjunarodna zajednica imenuje, izmedju ostalog, Izvornu komisiju i Ombudsmana (preko OEBS), sudije Ustavnog suda i clanove kOmisije za raseljena lica i izbeglice BiH (preko Evropskog suda za ljudska prava), clanove Veca za ljudska prava (preko Saveta Evrope), guvernera Centralne banke (preko MMF), predsedavajuceg Komisije za javne korporacije (preko Evropske banke za obnovu i razvoj), Komesara Medjunarodnih policijskih snaga (preko Generalnog sekretara UN) i predsednika Komisije za ocuvanje nacionalnih spomenika (preko UNESCO). Imenovanje urednickih timov "drzavnih" televizijskih stanica u oba entiteta odmah posle potpisivanja Mirovnog sporazuma sigurno bi vise pomoglo njegovoj realizaciji od mnogih zapocetih projekata. Tako je najnoviju inicijativu moguce tumaciti i kao "naknadnu pamet" tvoraca Dejtona.

Dok se sa stanovista primene Mirovnog sporazuma ovakva akcija, posebno ukoliko se, kako se najavljuje, sprovede u oba entiteta, moze lako opravdati, ona otvara mnoge kontroverze iz domena tzv. politike "dvostrukih standarda", za koju se zapad cesto optuzuje kadka pokusava da ustanovi demokratska pravila izvan svog civilizacijskog kruga. Obicno se smatra da je ogranicenje medijskih sloboda dopustivo ukoliko je predvidjeno zakonom, vodjeno legitimnim ciljevima i neophodno u demokratskom drustvu. Postojanje svih ovih uslova nije lako utvrditi u zemlji koja se vec skoro dve godine (svojevoljno) nalazi pod aktivnim tutorstvom medjunarodne zajednice. Onima koji nisu bili u prilici da prate program studija sa Pala posebno je tesko da procene koliko se tu radilo o opstrukciji mirovnog sporazuma.

Mogucnost suspendovanja pojedinih medija predvidjena e pomenutim dokumentom iz Sintre i obrazlozena legitimnim ciljem suzbijanja ratne propagande. Da li je to bio jedini nacin na koji se zeljeni cilj mogao ostvariti, tesko je oceniti. Nagovesteno e osnivanje organa koji ce se baviti dodeljivanjem dozvola za emitovanje tako da njihova buduca praksa moze uneti vise jasnoce u akciju medjunarodne zajednicek ojom zeli da oblikuje medijski prostor Republike Srpske i Bosne i Hercegovine. Ipak, ne bi bilo dobro da novi medijski pejsaz posluzi smao slepom aminovanju onog tumacenja Dejtonskog sporazuma koje zagovaraju njegovi najuticajniji potpisnici. Prvo, jer osnovno opravdanje slobode izrazavanja nalaze garanciju pluralizma ideja. Drugo, jer i na samom Zapadu ima uglednih disontnih glasvoa u vezi buduce politike Zapada prema Bosni. I trece, jer bi takva uniformnost lako mogla psotati kontraproduktivna i tkao pomoci dosadasnjim propagandistima.

(Autor je sardnik Instituta za medjunarodnu politiku i privredu iz Beograda).