Dr Tibor Varadi o minulim i narednim izborima i novom profilisanju politicke scene Srbije

Opozicija mora da rascisti da li moze da se ujedini ili napravi definitivan razlaz, posebno koalicija "Zajedno". SPS je pred teskom odlukom: da li je Seselj njihov politicki protivnik ili oni prihvataju njegov politicki program

Zuzana Serences

Kazu da je ponekad stvari lakse uociti posmatranjem sa strane, nego ako su one stalno pred ocima. Na znatizelju da nam kao posmatrac sa strane, koji trenutno zivi u Budimpesti, gde predaje na Centralnoevropskom univerzitetu, kaze kakvu je predizbornu sliku dobio prilikom jedne od redovnih ali povremenih poseta kuci, krajem avgusta, dr Tibor Varadi odlozio je pricu za ove dane.

- Dogadjaji su, nazalost, potvrdili moje strepnje. Kao sto sam vec rekao, ocekivao sam rasplet koji nas nece pribliziti evropskim tokovima i onome sto se danas u svetu shvata terminom - normalno funkcionisanje drzave. Nisam hteo da prerano kazivanje toga bude na neki nacin prizivanje. Sada vise nemam sta da prizivam, jer je tu, kaze Varadi.

Za "Nasu Borbu" smo razgovarali zimus, samo dan nakon vaseg ucestvovanja u masovnim potestima na ulicama Beograda. Prepoznavala se tada velika kolicina pozitivne energije i probudjena nada. Govorili ste kako ste ponosni na svoj studentski grad, ali ste, ipak, u toj masi prepoznavali odusevljenje - sa i bez razloga. Dakle, sta je ono sto je ostalo od toga?

- Mislim da zimske demonstracije, koje su stvorile jednu zaista impozantnu pozitivnu energiju, nisu ostale bez efekta. One su trajnije okrnjile podrsku vladajucoj stranci, stvorile su jedan prostor, ali su, potom, propustile da ga zauzmu. To je ucinio neko drugi. Ne bih hteo da imenujem krivce za raspad koalicije "Zajedno", nemam za to moralno pravo, ali mi se cini da sukobi i napetosti nisu bili veci i zesci od onih koji se ne mogu prevazici kada se ide ka nekom politickom cilju.

Kako procenjujete ovdasnju postizbornu situaciju?

- Verujem da je sada pred velikim odlukama i opozicija i SPS. Kod opozciije bi trebalo da se razjasni da li u ovoj krizi oni koji su cinili koaliciju "Zajedno" i oni koji u njoj nisu ucestvovali ali su svojim programima i opredeljenjima bili bliski, da li ce se tu formirati neki minimalni konsenzus, ili ce linija razdvajanja postati konacna. Ili, makar, onoliko konacna koliko je to u politici moguce. Pred SPS-om je isto tako teska i krupna odluka, da li ce Seselja zaista smatrati politickim protivnikom. Seselja, njegov program i opcije koje taj program nudi. To znaci da i na jednoj i na drugoj strani predstoji jedno novo profiliranje koje je tesko, koje je otezano i brojnim licnim razlozima, ali koje je neodlozno.

Mnogi analiticari su nakon ovdasnjih izbora zakljucili kako je katastrofa za dlaku izbegnuta, ima cak ocena o putu u krizu i bojazni da bi sve u krajnjoj liniji moglo voditi i ka gradjanskom ratu. Ukazuje se na porast i levog i desnog radikalizma, na jacanje nacionalistickih i sovinistickih snaga. Sta Vi mislite?

- Ja bih tu bio oprezan sa terminima. Naime, ja nisam siguran da u Srbiji u ovom casu postoji levi radikalizam, a nisam siguran ni u to da postoji jedna ozbiljna levicarska orijentacija. Poslednjih godina je bio znacajan broj strajkova, levicarske radikalne ili neradikalne stranke su obicno na njihovom celu. Kod nas to nije bio slucaj. Ono sto su ciljevi levicarskih stranaka, u zapadnim zemljama, ili, recimo, u Kini, ili na Kubi, ne vidim na zastavama nasih stranaka. No, stvar zahteva ozbiljniju analizu, ali ne bih uzeo zdravo za gotovo da imamo jednu ozbiljnu levu, ili levo-radikalnu orijentaciju.

Sto se desno-radikalne opcije tice - tu se ocigledno misli na Seselja - ja bih bio takodje nesto uzdrzan. Naime, meni se cini da je nacionalna histerija koja je prosla celom bivsoj Jugoslavijom, zarazila dosta nacija, da je taj talas danas ipak u nekom opadanju. Potpuno irealni znacaj nacionalnih mitova, simbola koji su vodili ka politickim akcijama nije nestao, ali je nesto manje prisutan danas nego krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih. Tako da bih bio nesto rezervisaniji i malo bih zastao pre nego sto bih rekao da je pobeda Seselja i porast ekstremnog nacionalizma. Mislim da je njegova demagogija nesto slozenija i da su oni koji su tu demagogiju prihvatili ljudi koji ocekuju neku promenu. Mislim da je taj uspeh u dobroj meri objasnjiv time da prosto nije bilo druge artikulisane opcije. Nema nikakve sumnje da ekonomske ideje "Grupe 17" pruzaju neuporedivo vise sansi za oporavak i napredak od neke fraze SRS. Ali je cinjenica da te ideje nisu bile pretocene u jednostavne i uverljive politicke poruke.

Sta mislite o tezi da, izgleda, jos nismo stigli do samog dna i teoriji po kojoj je, ponekad, i neizbezno dotaci samo dno, da bi se krenulo prema izbavljenju?

- Sto se tice teorije da jos nismo stigli do dna da bismo se odbili - ja ne prihvatam takvo razmisljanje. Pre svega zato sto nisam siguran da postoji dno. Zatim, najtuznije sto se dogodilo ovoj drzavi je jedno civilizacijsko nazadovanje. Ako se to nastavi, tesko da to moze da pogoduje demokratskim opcijama.

Nakon neuspesnih, ponovo smo pred novim predsednickim izborima u Srbiji. Kako ih vi vidite, s obzirom na potrebu profiliranja i nadu koja je zimus probudjena, kod onih koji traze promene?

- Sto se tice moguceg ishoda predstojecih novih predsednickih izbora, oni umnogome zavise upravo od toga da li ce doci do tog profiliranja. U toku kampanje za drugi krug, SPS je, naravno, imao kritike na racun Seselja kao protivkandidata, ali je ta kritika bila ne samo krajnje umerena, nego, cini mi se, nesigurna. Ako uporedim kampanju SPS-a prema Seselju u ovom drugom krugu i kampanju protiv Panica decembra 1992, razlike su dramaticne. A, kao posmatracu cini mi se da je koren razlika u tome da se, kao sto sam rekao, nije doslo do opredeljenja da je program Vojislava Seselja - protivnicki program. A rezultati su u prilicnoj meri odraz ovog kolebanja.

Sto se opozicije tice, mislim da bi u ovom casu - a ovaj cas znaci naredna dva meseca - sansu imao kandidat koji bi imao podrsku svih segmenata bivse koalicije "Zajedno" i drugih opozicionih politickih formacija. Znam da tu ima mnogo tenzije, znam da u svojim raspravama ti ljudi osporavaju jedan drugom svojstvo opozicionog politicara, a i to da postoje stvarne razlike. Ali mislim da je to u roku od nekoliko narednih meseci jedina dobitnicka formula. Druga je opcija cekati bolju priliku, ako je bude bilo.

Uoci svakih novih izbora, pre ili kasnije, ovde se obicno postavi i pitanje (ne)izlaska Albanaca sa Kosova na izbore. "Albansko pitanje" aktuelizuju, uostalom, i pregovori "tri plus tri". Kakav je vas stav o pitanju kosovskih Albanaca i manjina uopste u ovom okruzenju?

- Verovatno bi i Albanci trebalo da se odluce da li ce za svoje politicke ciljeve da se bore u okvirima drzave u kojoj zive. Mislim da ima mnogo toga sto bi tebalo popraviti i ispraviti na Kosovu. Danasnji polozaj Albanaca na Kosovu ne moze da sluzi na cast nijednoj drzavi, pa ni ovoj nasoj. Ali, mislim da resenje ipak treba traziti u politickim okvirima ove drzave. To ne iskljucuje uticaj medjunarodnih faktora. U danasnjem svetu medjunarodni faktor ima legitimno mesto i na unutrasnjem planu i ne verujem da medjunarodni faktor moze da zameni politicku borbu unutar drzave. U ovoj drzavi zivi blizu dva miliona Albanaca, prirodno bi bilo da uticu u okviru drzave na svoju sudbinu u politickoj utakmici. Sto se drugih manjina tice, one od samih pocetaka politickog pluralizma ucestvuju u politickom zivotu zemlje. To cine pridrzavajuci se Ustava i izbornog postupka veoma dosledno. A, kada je rec o vojvodjanskim Madjarima, poslednji izbori su izneli na povrsinu vise aktera nego sto je iko ocekivao - cak sest stranaka - ali su istovremeno potvrdili i da u ovom casu postoji jedna stranka sa potencijalom da bude parlamentarni prestavnik vojvodjanskih Madjara, a to je Savez vojvodjanskih Madjara. Bilo bi razumno ocekivati da vlasti u Srbiji razgovaraju sa njihovim predstavnicima i cini mi se da taj problem Madjara i ostalih manjina u Vojvodini spada medju malobrojne u ovoj drzavi koji su relativno lako resivi. Za to je, naravno, potrebno nesto dobre volje, pre svega to da vlasti prihvate dijalog.

Kada smo kod dijaloga sa manjinama i sa Albancima na Kosovu: poznato je da je Panic, u vreme kada je bio na celu Vlade u kojoj ste i Vi bili ministar, zapoceo taj razgovor.

- Milan Panic nije nikada smatrao da su pitanja manjina osnovno pitanje ove drzave. On je smatrao, koliko znam i dalje smatra, da je osnovno pitanje - pitanje ekonomije. Medjutim, Paniceva vlada je razgovarala sa Albancima i cini mi se da je ta vlada imala dovoljno ovlascenja da bi pitanje skolstva na Kosovu bilo reseno jos 1992. godine. Isto tako je nesumnjivo da je Panic Kosovo video u Srbiji i Jugoslaviji. Cinjenica je i to da je on 1992. dobio 35 odsto glasova protiv Slobodana Milosevica i da u tom glasanju nisu ucestvovali Albanci. Od tada je proslo pet godina i svi, pa naravno i Albanci, imali su prilike da razmisljaju o posledicama Panicevog neizbora 1992. Naravno, lako je mogucim rezultatima dati prednost pred stvarno postignutim rezultatima, ali, ja prosto ne verujem da bi medjunarodna izolacija Srbije i Jugoslavije potrajala da je 1992. Panic izabran za predsednika. Ne verujem ni da bi polozaj Srba u krajinama i Srba iz krajina dostigao ovaj stepen beznadja kojeg je dostigao.

Pominjete beznadje. Zimus smo razgovarali o tome da je masovni protest na ulicama moguce shvatiti i kao spremnost da se nekud kanalise taj polet, da se pruze odgovori kuda dalje. Da li je to ucinjeno?

- Intelektualci i strucnjaci u Srbiji su sacinili ne samo ekonomski program, takozvani G-17, vec i program ustavnog ustrojstva, koji vodi racuna i o cinjenici da je Srbija visenacionalna zajednica i da je deo evropskih tokova. Svi ti projekti su automatski pretocivi u cinjenicu svakodnevnog zivota i van svake sumnje je da su intelektualci u Srbiji - napravili dobro promisljeni okvir jednog ekonomskog i pravnog ustrojstva. Sledeci korak treba pretociti u politicku akciju. Ali, to vise nije posao samo strucnjaka.