Vreme je za bunu na sudbinu

Posle pada Berlinskog zida, Rusi su imali Jeljcina, istocni Nemci - zapadne, Poljaci Crkvu, Cesi i Slovaci Havela. Srbi sve to nemaju i moraju da racunaju samo na sebe

Policija je vanstranacka: U Beogradu 21. septembra Foto: N Stojanovic

Situacija je suvise ozbiljna da bi bila prepustena politicarima. Vreme je da gradjani nesto ucine za sebe, svoju decu, uclane se u stranke i istisnu jalove lidere, zaokupljene sinekurama, sujetama i svadjama. Srbi nemaju ni Havela, ni odgovarajucu crkvu, ali imaju sebe Milanka Saponja-Hadzic Vec citavu deceniju su stvaraoci, na vecem delu prostora bivse Jugoslavije, a posebno u Srbiji, najugrozenija bica. Stvarnost im je oduzela mastu, a zivot nadmasio sve njene granice. U skladu s tim promenjena su i merila o moralu i autoritetu. Njihovo preispitivanje i eventualno dovodjenje u pitanje, sto bi trebalo da bude garancija drustvenog zdravlja, istrajno su i sistematski celu deceniju sputavani sa zavidnim uspehom, pa merila i stvaraju oni koji bi trebalo da budu njihove prve zrtve, a racune ispostavljaju oni koji bi trebalo prvi da ih placaju.

Svaki pokusaj da se nesto izmeni propada, a kriticna masa umesto da se povecava, sva je prilika, smanjuje se. To se mozda najbolje vidi posle septembarskih izbora, kada su svi "pobedili", i oni koji su na njima ucestvovali i oni koji su ih bojkotvali. Niko od "pobednika" nije smogao snage da kaze da mora preispitati svoj rezultat i ono sto je do njega dovelo. Zato posle 21. septembra izjava psihijatra Radovana Karadzica, s pocetka rata, deluje skoro prorocanski; " Ima kod Srba slabotinja da otpada. I zato je srpski narod tako snazan sto se kroz iskusenja trijebi i otpada, a ostaje najzilaviji dio". Jer, najzilaviji su jedini istinski pobednici na proteklom izbornom odmeravanju snage.

Mnogi analiticari su visok izborni rezultat radikala procenili kao pouzdan znak radikalizacije birackog tela i kao njegov odgovor na nagomilane neresene socijalne i drzavne probleme, za koje vladajuca garnitura ocigledno nema snage. Ali, to je istovremeno i pokazatelj da su mogucnosti za stvaranje i razvoj politike i alternative vladajucoj svesti biraca manje nego sto su bile do sada ili sto se mislilo. U tome svako ima svoj deo odgovornosti, i vlast i opozicija. Rascepkanost politicke scene do koje je doslo posle zimskih demonstracija posledica je svakako ozbiljnog napora vladajuce oligarhije, ali i poslovicne nesolidnosti i mentaliteta, sklonosti prema resenjima koja ne zahtevaju veliki napor i sistematicnost, rad na duze rokove. Da nije tako nakupljena "zimska" energija ne bi otisla u vetar, vec bi vlast imala ozbiljnog protivnika cije bi zahteve i zelje morala da respektuje, bez obzira na sve nagomilane protivurecnosti ideoloske i druge animozitete. Opozicija, ukoliko zeli da opstane, morace postaviti pitanje sopstvenog ponasanje, brojnih svadja i doprinosa stvaranju utiska, i ne samo utiska, potpunog haosa ociglednog na svakom koraku. Jer, upravo to je kod biraca i stvorilo potrebu za cvrstom rukom, koja se na izborima samo materijalizovala.

Postizborno nastupanje opozicionih partija, medjutim, ne nagovestava sklonost prema istrazivanju sopstvenih gresaka, pa se namece pitanje moze li ona uopste biti alternativa aktuelnoj vlasti. Kod dela gradjana posebno razocarenje predstavljaju aktuelni sukobi u vojvodjanskoj koaliciji ili tzv, trecem bloku. Ali, i oni su samo Srbi. Kad se sve uzme u obzir mora se postaviti, ma kako bilo pogubno, pitanje da li je alternativa na ovim prostorima i moguca?

Od procene opozicije o tome kako dalje koja tek treba da usledi, sta i kako dalje, zavisi da li ce se na alternativu cekati sve dotle dok se ona, refleksom samoodrzanja, ne pojavi iz krugova vladajuce partije i neko na RTS saopsti da su najveci prijatelji srpskog naroda Amerikanci, Nemci i Vatikan.

Cini se, ipak, da ce se pitanje alternative razresiti tek postavaljanjem pitanja krivice i odgovornosti za rat i njegove posledice i to jasno, nedvosmisleno i sto pre. Procene da to na zimskim demonstracijama ne treba postavljati, po svoj prilici, bile su pogresne. Precutkivanje i potiskivanje tog pitanja samo je doprinos socijalistima i to im je ocigledno mnogo pomoglo i da rasture, mozda u nepovrat, akumuliranu energiju i polet. Sve to, naravno, pod uslovom da se prosle zime "rodio" gradjanin u Srbiji. Kao drugi vazan momenat u stvaranju alternative je pitanje vremena. Bilo ko da se odluci, ili je vec krenuo u taj mukotrpan posao, mora racunati na dug vremenski period, mukotrpan rad i brojne prepreke. O tome je proletos za nas list govorio Ivan Djuric, predsednik sumadijskog Pokreta za demokratske slobode. Clanovi pokreta svoju mrezu stvaraju tako sto idu od sela i zaseoka, preko manjih do vecih mesta i razgovaraju sa seljacima. Pitaju ih, rekao je Djuric, da li ceo svet mrzi Srbe i izrazio zadovoljstvo postignutim. Moze li se tom pokretu neko u Srbiji pridruziti ili krenuti slicnim putem? To je jos samo usamljeni primer. Nasi lideri, vec dobro uprljani politikom, sinekurama i svim ostalim sto uz politiku ide, mozda i umorni od vecitog poraza, ne pokazuju slicne ambicije.

U odsudnom trenutku po buducnost zemlje, a posle pada Berlinskog zida, Rusi su imali Jeljcina, istocni Nemci - zapadne, Poljaci Crkvu, Cesi i Slovaci Havela. Srbi sve to nemaju i moraju da racunaju samo na sebe. Sve je, uostalom suvise ozbiljno, kriticno cak, da bi bilo prepusteno politicarima.

Novi talas iseljenika iz zemlje, koji je usledio posle septembarskih izbora, sve ce jos vise otezati, jer kofere pakuju oni koji spadaju u preostalu grupu mislecih. Mozda je upravo nastupio trenutak da gradjani, sa celim porodicama, udju u politiku i uzmu stvar u svoje ruke. Drugim recima, da se uclane u stranke koje su u skladu sa njihovim uverenjima i pokusaju da ucine nesto za sebe i svoju decu, svoje porodice. Trenutak je da se odstupi od politickog pravila po kome nije vazno da stranka ima veliko clanstvo, vec mnogo pristalica, koji ce glasati za njih. Novi ljudi dobro bi "provetrili" politicke partije, a aktuleni lideri, kao veciti gubitnici, brzo bi nestali sa politicke scene. Bila bi to efikasno dizanje "bune na sudbinu", kako bi rekao gradjanin Sekspir. glosa Od procene opozicije, o tome kako dalje koja tek treba da usledi, sta i kako dalje, zavisi da li ce se na alternativu cekati sve dotle dok se ona, refleksom samoodrzanja, ne pojavi iz krugova vladajuce partije i neko na RTS saopsti da su najveci prijatelji srpskog naroda Amerikanci, Nemci i Vatikan. Cini se, ipak, da ce se pitanje alternative razresiti tek postvaljanjem pitanja krivice i odgovornosti za rat i njegove posledice i to jasno, nedvosmisleno i sto pre.