Poruke Medjunarodne konferencije o "Programu radikalnih ekonomskih reformi u Jugoslaviji"

"Vuk personalne oligarhije ne moze da promeni cud", a svet opet ne moze da prihvati direktno politicko upravljanje privredom koje je ovde na sceni. Vlast nije u stanju da ga napusti, jer bi izgubila izvor svoje politicke i finansijske moci i zato i ako strpne u reforme, one su deformisane. Potrebna je sasvim nova vlada koja ce imati politicko poverenje domaceg stanovnistva i u inostranstvu i koja je spremna da ta inicijalni politicki kapital maksimira kroz sprovodjenje reformi na standardima koje svet poznaje i prihvata

Bojana Jager

Niko u svetu ne ocekuje da u sprovodjenju reformi svi budu isti i primenjuju istovetna resenja, ali svi ocekuju da se postuju prihvaceni standardi. Ukoliko se to cini u medjunarodnu zajednicu se moze uci kao ozbiljan ekonomski partner, a ako se pravni i regulatorni sistem i institucije drzave koriste za ucvrscivanje na vlasti vodece politicke oligarhije, onda ce to biti ulazak na zadnja vrata, sto moze biti interesantno samo na kratak rok, kaze Dusan Vujovic iz Svetske banke, jedan od ucesnika Medjunarodne ekonomske konferencije, koja je bila posvecena "Programu radikalnih ekonomskih reformi u Jugoslaviji". Istoimeni program, koji je ponudila Grupa G-17, on shvata kao pokusaj da se razrade osnovna pitanja i u drustvu izgradi konsenzus za reforme, koje bi omogucile povratak u svet koji ce ovoj drzavi i njenoj ekonomiji osigurati normalan razvoj.

U svemu tome, i na spoljnjem i na unutrasnjem planu, najvaznije je pitanje kredibiliteta, sto politicari najcesce uopste ne razumeju, upozorava Marek Dabrovski, bivsi ministar za finansije u poljskoj vladi. Po njegovim recima, ukoliko vlada i kljucne institucije ne uzivaju poverenje gradjana, reforme nemaju izgleda na uspeh.

- Rusko iskustvo, ako ga sasvim uprostimo, pokazuje da politicari mogu jednom da prevare narod, ali kasnije, stanovnistvo i ekonomski subjekti najcesce postaju sposobni da "procitaju" buduce korake politicara i ne mogu biti varani u nedogled. Vase iskustvo bazira na mnogim promasenim i napustenim reformama u proteklih 40 godina. Posle dve hiperinflacije i mnogih kriza bankarskog sektora, problem kredibiliteta se postavlja kao neobicno vazan. Pretpostavljajuci da biste mogli dobiti sasvim novu vladu koja bi imala politicko poverenje, takva vlada bi morala da se koncentrise na izgradnju i jacanje poverenja i kod domaceg stanovnistva i u inostranstvu. Morala bi brzo da izadje sa reformama, one moraju biti dobro pripremljene, koraci jasni, a javnost dobro upucena u ono sto se preduzima. To znaci da vlada svoj inicijalni politicki kapital mora da koristi tako da ga maksimira. Ali u vasoj situaciji, koja je veoma slicna onoj bugarskoj pocetkom godine, morate traziti i normalizaciju eksternih odnosa, preporucuje gospodin Dabrovski.

Izgradnja spoljnjeg kredibiliteta, naravno, nije moguca dok se govori jezikom koji razvijeni svet ne razume i dok se tako ponasa. - Ukoliko napisete 65 clanova sasvim dobrog reformskog zakona, a u 66. kazete da oni vaze ukoliko vlada nije drugacije propisala svojim dekretom ili uredbom, vi u stvari kazete da sve prethodno ne vredi nista i uveravate potencijalne strane partnere u pravnu nesigurnost. Ukoliko pri tome postoji i sudski sistem, ciji glavni zadatak nije da zakone efikasno sprovodi, vec da omogucava njihovo izbegavanje, uveravate ih i da je rec o korumpiranoj ili partijskoj drzavi, u kojoj nista nije sigurno. Ovde vlast svoje arbitriranje dozivljava kao pravo na brigu nad ekonomijom, a svet to dozivljava kao prisvojeno pravo da se nesto krije, spekulise ili pokrivaju prljave rabote, objasnjava Vujovic, koji je za "Nasu Borbu" govorio kao ekspert u svoje ime, ne iznoseci stavove Svetske banke.

On to potkrepljuje primerom "Telekoma" koji je prodat za jednu i po milijardu maraka, a da niko ne zna sta se u stvari u tom ugovoru nalazi, niti zasto su odabrane dve strane kuce, koje nisu poznate po svojoj efikasnosti ili niskim cenama. Takva operacija u SAD, na primer, ne bi se mogla sprovesti bez saglasnosti antimonopolskog komiteta, koji bi morao da objavi ugovor i da misljenje da li se sa njim narusava stepen konkurentnosti na unutrasnjem trzistu. Takodje, da je SRJ clan medjunarodnih organizacija, kao sto nije, na takvu javnost bi je i one obavezivale. Samo u ovom slucaju napravljena su tri do cetiri ozbiljna prekrsaja, jer nisu postovani ni pravni, ni antimonopolski principi trzisne privrede, niti su postovani interesi potrosaca, vec se sve odigralo po principu - "stizu pare i svima ce da procuri po malo", objasnjava gospodin Vujovic, i konstatuje da reforme podrazumevaju kompletan skup institucija trzisne privrede, koje ce ih sprovoditi, bez ovakvih "nepokrivenih prostora".

Jugoslovenska situacija danas je za Zapad potpuno neprihvatljiva i nerazumljiva - vlada je u izvrsnim odborima preduzeca i banaka, preduzeca su preko kadrovskih i ministarskih veza u vladi, vlada je povratno u preduzecima, sto je sve suprotno logici trzista, a zacementirano je u jednoj monopolizovanoj strukturi. "Vuk personalne oligarhije ne moze da promeni cud", istice Vujovic, a svet opet ne moze da prihvati direktno politicko upravljanje privredom, koje je ovde na sceni. Vlast nije u stanju da ga napusti, jer bi izgubila izvor svoje moci i dohotka i zato stalno cini upravo ono sto joj ekonomska struka govori da ne sme i da ce je udaljiti od integrisanja u svetsku zajednicu. Ako i strpne u reforme, one su deformisane. Razlika izmedju SRJ i Kine je upravo u tome sto ova druga postepeno prelazi na indirektne instrumente upravljanja, objasnjava Vujovic.

Po njegovom misljenju postoje dva resenja: da oligarhija to shvati i ukine samu sebe, ili da ovako nastavi dok ne dodje do kraja, koji je blizu, pri cemu je ishod zasigurno tuzan. U njemu sledi suocavanje sa ogromnim limitima koje je stvorila dosadasnja politika. Oni su brojni u zavisnosti od odnosa snaga u svetu, koji nam nije naklonjen, a upravo to potencira potrebu da se ponasamo pametno, a ne da utvrdjujemo antagonizme prema sebi. Uz to, Vujovic veruje da je dubina sloja koji odbija reforme plitka i da ne seze dalje od zamenika ministara, odnosno da je moguce izgraditi potrebnu specificnu tezinu zainteresovanih za promene, pod uslovom da ljudi, pre svega, budu istinski informisani o dubini ekonomske krize i o tome sta te promene znace i donose.

Ako je tako, onda bi se sadasnja jugoslovenska situacija lako mogla uklopiti u iskustva vecine zemalja u tranziciji, gde najveci deo stanovnistva zeli promene, a tome se suprotstavljaju uske interesne koalicije, i bila bi resiva, kako smatra Enriko Kolombato sa Univerziteta u Torinu. Kljucno oruzje da se te grupe razbiju i prevedu na reformski kurs je upravo privatizacija, i nista nije lose ako se kroz nju kupi podrska sada suprotstavljenih koalicija, smatra ovaj ekonomista. A na nase pitanje sta ako uslove privatizacije u SRJ bude diktirala politicka oligarhija, koja ce kroz nju uzeti ono sto hoce i tako ucvrstiti svoju finansijsku moc i na toj tacki zaustaviti tranziciju privrede - Kolombato je posteno odgovorio: "Vi ste onda zaista u neresivoj situaciji."

Zato su politicke promene preduslov bez kojeg ce i najbolji reformski program imati skromne i posredne efekte, smatra Branko Milanovic iz Svetske banke. - Ukoliko bi vlast koristila samo pojedine delove takvog programa, onda je to dobro samo utoliko sto je bolje da se radi nesto nego nista, a lose je jer takva nekonzistentnost moze dati samo mesavinu sa slabim rezultatima. Bez obzira na to ko ce formirati novu vladu, do reformi u Srbiji ce morati da dodje, jer nema drugog izlaza i jer se situacija moze vrlo brzo drasticno pogorsati kroz deficite platnog bilansa. I socijalisti su presli taj Rubikon, pitanje je samo hoce li privatizacija biti brza i efikasna ili ce oni koji sada imaju vlast pokrasti pare. U sadasnjoj potpuno neizvesnoj politickoj situaciji postoji opasnost da privatizacija bude spora, nedosledna i da vodi ka jacanju monopola finansijske garniture i vlasti. Oni mogu sprovoditi privatizaciju po principu koji ce im pojacavati ekonomsku i politicku moc, kroz koju ce postajati vlasnici odabranih preduzeca ili uzimati pare od toga sto ce se privatizovati i trositi onako kako su trosena sredstva od "Telekoma", upozorava ovaj ekspert.

Upravo u junu ove godine, kada je deo "Telekoma" prodala grckim i italijanskim partnerima, Srbija je propustila jos jednu sansu da posalje jasan pozitivan signal stranim investitorima, uveren je direktor Kornel Pravnog fakulteta Dzonatan Mejsi. Da se islo na otvoreni tender Srbija bi postigla bolju cenu od one koja je ostvarena u tajnim pregovorima, a to je ujedno mogao biti izuzetno znacajan korak za drzavu, koja je time mogla da demonstrira i svojim gradjanima i medjunarodnoj zajednici da je vlada apsolutno sigurna i spremna da sprovodi reforme, kaze Mejsi, ciji je utisak da se ovde "vlada samo na recima zalaze za privatizaciju".

Citirajuci vladu, kao jedinstvenu potencijalnu reformsku adresu, gospodin Mejsi je samo zanemario komplikovanost trenutne politicke situacije u ovoj zemlji, zbog koje je izuzetno tesko davati bilo kakve prognoze. Na saveznom nivou imamo neinstitucionalizovano malu, a sustinski veliku vlast u licnosti predsednika drzave. Savezni premijer, sa zvanicno znacajnim ovlastenjima, u praksi je prakticno covek iz duboke senke. Obe federalne jedinice, u kojima je do juce bila skoncentrisana vecina vlasti u drzavi, trenutno nemaju predsednika, pri cemu u Srbiji nema ni republicke vlade, dok je ona u Crnoj Gori "hromi patak". Trenutno ne postoji nijedna normalna politicka moc koja funkcionise, nije jasno kako ce se te kockice sloziti, niti ko ce biti u prilici da stane iza ozbiljnih reformi u ovoj drzavi ili da ih, zajedno sa vise godina njene buducnosti, odbaci. Program radikalnih reformi Grupe G-17 doduse pretenduje na nove politicke snage, ali one, bez obzira na stranke koje su ga do sada podrzali, tek trebaju da se profilisu.